PIŠE: TANJA STUPAR, NLP PRACTITIONER IANLP, REIKI PRAKTIČAR, THETA HAELING BASIC DNA PRAKTIČAR
Pripadam analognoj generaciji. Onoj koja pamti crno-beli televizor.
Koja se seća kada je u kuću došao TV u boji. Koja se seća telefonskih dvojnika, video-rekordera, vokmena, prvih mobilnih telefona velikih kao pegla, dial-up interneta…
Generaciji koja je raspuste provodila kod bake i deke na selu. Koja je ključ od kuće nosila oko vrata zakačen za beli lastiš.
Generaciji koja je skupljala papir po komšiluku i čistila školsko dvorište.
Onoj koju su učili da se poštuju stariji i da se kaže „Dobar dan, kako ste?“ svakome ko uđe u lift. Da nikako ne uzimaš čokoladu ako ti je neko ponudi na ulici i ne govoriš nepoznatim ljudima gde živiš.
Generaciji koja je nosila kecelje i kojoj nisu dozvoljavali da sa šminkom dolazi u školu. Generaciji koju su učili da nije pristojno hvalisati se i praviti se važan nego biti skroman i pomoći. Da nije bitno ko si, odakle si, koje si vere, već kakav si čovek.
Koja je maštala o tome kako ću izgledati kada porastem, koliko ću dece imati. Koja nije imala svest o novcu, poslu, materijalnim stvarima… važna su bila osećanja.
Pripadam generaciji koja je živela na istoj adresi, u istom gradu, ali u nekoliko različitih država. Koja zna šta je restrikcija, stabilizacija i mobilizacija. Koja pamti nemačke marke.
Koja je u strahu da će je AI zameniti i da je završila karijeru.
Pripadam generaciji koja živi u raskoraku između analognih vrednosti i digitalne stvarnosti, ali koja još uvek zna šta je pristojnost i skromnost, empatija i lepa reč.
Sa zahvalnošću zagrlite sebe i ljude oko sebe, samo to je bitno – sve ostalo je fikcija.
Lepota je u malim, jednostavnim stvarima.
