PIŠE: VERICA ĐOKIĆ, NUTRICIONISTA, LEKAR PRIRODNE MEDICINE, STRUČNJAK KVANTNE MEDICINE I HOMEOPATIJE
Postoji jedno čudo koje svako od nas nosi u najdubljem raskršću svog bića. Tamo gde se prepliću telo, um, energija i srce. Tamo gde iz ničega nastaje – naš život. Trenutak začeća nije do kraja naučno objašnjen i nikada neće biti. Ali se zna da u tom malom trenutku, u toj malenoj tački, nastaje frekvencija čiste svetlosti, frekvencija koju ćemo kasnije u životu ponovo osetiti samo kada se našim telom razlije – najveća ljubav.
Ta magija koju svako od nas nosi u sebi, sastavljena od svetlosti i ljubavi, naša je jedina stvarnost.
***
Sa unutrašnje strane naše kože obitava naš svet i njegove boje zauvek stvaramo – samo mi. Samo taj prostor možemo da posedujemo, kontrolišemo, kanališemo. Samo on zaslužuje oznake stvarnosti jer je to jedino mesto gde zaista postojimo.
Tu možemo da budemo dobro ili ne, svetlo ili mrak. Tu nastaje ili nestaje smisao i sreća.
Nismo mi dobro ni kada nas ništa ne boli, ni kada nam je život stabilan, nego onda kada razumemo da umesto država i gradova, kuća i automobila, živimo upravo tu – između četiri zida sopstvene kože.
Kaže jedan mudrac, kada su ga pitali kako da i oni postanu mudraci: „Ako želiš da budeš mudrac – budi. Radi sve što rade mudraci i postaćeš to. Ako želiš da budeš šampion – budi. Radi sve šta rade šampioni i bićeš.“ Jer, sve što je u našem životu nastalo – prvo je u nama nastalo, i sve što je nestalo – prvo je u nama nestalo. Naša stvarnost nastaje u nama, a onda se ogleda u različitim izlozima dok koračamo životnom trakom.
Naš život – to smo mi.
Svi mudri ljudi od kojih sam učila imali su zajednički paradoks – imali su averziju prema ambicijama i sve do čega su vodile bilo je za njih nalik nepotrebnoj fikciji. A eto, opet – pokorili su svojim mislima i delima ceo svet, bezvremeno. Toliki tragovi, bez trunke ambicije. Oni su gledali u ono što stvaraju u sebi, znali su da svaki čovek u sebi nosi ceo kosmos i da je besmisleno da se pokorava pravilima jedne male civilizacije, jedne male Zemlje.
Za njih je sve što se može steći i dodirnuti bio deo baš te zemaljske fikcije i ništa vredno u tome nisu osećali. Stvarnost je za njih bila misao koja poteče sa usana, emocija iz srca i energija iz bića.
To je taj poredak stvari kojima se mnogi dive, ali većina ipak ostaje u zašećerenom svetu modernih đonova kojima hodaju po napirlitanom asfaltu.
U besmislu se ne može naći smisao, u fizičkom suština, niti jedan čovek može da usmeri i usreći svoj život dok ne shvati šta ga zapravo čini.
Eto, ti briljantni ljudi su pobedili u svakoj trci iako to nisu želeli. Shvatili su da su najvažnije pobede – one sa sobom.
Juriti ambicije, ljude, isceljenje, ljubav, mir… izvan granica naših pora čini nas večitim gubitnicima. Ti se pehari ne osvajaju tumaranjem po životnim brdima, dolinama, talasima i bičevima, nego osvetljavanjem unutrašnjeg lavirinta.
Zaista, svaki čovek je remek–delo.
***
Nikola Tesla je jednom prilikom rekao da čovek ne napreduje zahvaljujući ambiciji nego istrajavanju. Genije. Ambicija nas tera da stvaramo fiktivnu stvarnost izraženu sakupljanjem i sticanjem nečeg spolja, a istrajavanje razvija našu unutrašnjost. Život se tako rascvetava kao lotos, iz dubine nastaju latice, prelepe i mirisne – simboli svih naših segmenata.
Odabrati svoju stvarnost je lično pravo i lična stvar, međutim, nešto mi se čini da nas životna reka svojim lekcijama stalno vraća u svoje korito.
Možda sam ja koristeći svoje pravo obrnula teze, ali čvrsto verujem da je stvarno samo ono što može da dotakne tu česticu čuda u nama, satkanu od ljubavi i svetla, a da je fikcija sve ono drugo što sija a da nije – sam čovek.
Jedna divna duhovna reč kaže „Početak je isti kao kraj, a kraj kao početak“ i za nas nema snažnije poruke – pošto smo potekli iz ljubavi i svetla, treba da živimo tako da to ostajemo, ili ako izgubimo – ponovo postajemo.
Toliko je jednostavno. Naša je stvarnost ispričana davno pre nas, zabeležena u treptaju našeg postanka i ostala kao večiti putokaz. Pa ko ima mudre oči da vidi – neka vidi, a ko nema, progledaće kada postane spreman. Do tada, tu je malo fikcije da se ubije životno vreme.
