ŽELJA KAO OLIČENJE STRASTI

PIŠE: ANA RODIĆ, SAVETNIK ZA LIČNI RAZVOJ I KOMUNIKACIJU I HIPNOTERAPEUT

Sa apsolutnom sigurnošću stojim iza izjave da možete da ostvarite sve što poželite. Možda se pitate kako sam toliko sigurna i nije li to mega­lomanski, čak pomalo i pretenciozno?

Moja uverenost u ovu izjavu zasniva se na sledećoj, usudiću se nazvati je, činjenici – ne možete poželeti ono što nije “vaše”, što nije došlo iz dubine vašeg bića. Ili, drugačije rečeno, samo ono što je plod vaše autentičn­osti može biti pretočeno u želju. Recimo, ja nikada ne bih poželela da pravim rukotvorine, jer je to nešto što ne radim uspešno i u čemu, pritom, još ni ne uživam. Ali sam zato jednog dana poželela da svoje emocije i svoja znanja o ljudskoj duši i umu pretočim u reči i to se ost­varilo. Jednog sam dana poželela i da budem podrška drugima na putu njihovog isceljenja, građenja njihove autentičnosti, rešavanju pro­blema i postizanju ciljeva, i ta se želja ostvari­la. Nije da bez ostvarenja tih želja ne bih mo­gla da živim. Mogla bih, ali kako? Siromašno, nepotpuno, izgubljeno. Isušeno, krhko i nesta­bilno. Mogla bih, ali bih umirala i preživljavala živeći.

U prilog ovome, važno je razumeti razliku iz­među želje i potrebe. Potreba je nešto bez čega ne možemo da živimo kao što su voda, hrana, vazduh, fizički kontakt u periodu odmah nakon rođenja itd., a želja je nešto bez čega možemo da živimo, ali nam život možda ne bi bio jednako lep i kvalitetan. Dakle, kada govo­rimo o poziciji izvora, potreba dolazi iz straha i to egzistencijalnog, a želja iz strasti.

Ja svoje želje želim i pristupam njihovom ispunjenju sa toliko strasti da nema nikakve sumnje da dolaze iz mesta moje najdublje au­tentičnosti. Evo dok pišem ovaj tekst, treperi mi nešto oko pupka kao dodir najtananijih leptiro­vih krila. To je neka fina mešavina uzbuđenja i radosti, flow stanje u kojem gubim osećaj za vreme i mesto i samo sam sada i ovde sa objektom svoje želje, sjedinjena, upotpunjena, stopljena. Holistički – telom, umom i dušom. Nekada taj nalet strasti bude toliki da mi oči zasuze i nešto u predelu grudi kao da oživi i počne da živi svoj nezavistan život.

AUTENTIČNOST

Strast nas, kroz ispunjenje najdubljih želja, vodi ka našoj autentičnosti na još jedan način. To što želimo, nama je važno, nekada baš izu­zetno važno. A ono što nam je važno zovemo vrednostima. Jedan od glavnih sinonima za autentičnost je “vero–dostojnost”, što znači da biti autentičan znači biti dostojan onoga u šta verujemo. A znamo li uvek šta je to?

“Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zado­bije a duši svojoj naudi?”, reče Isus.

Možda vam baš bude korisno da se zapitate, ako do sada niste, koje su to vaše glavne vre­dnosti koje trenutno možda ne poštujete ili ne­mate mogućnost da ih ispoljavate i negujete, pa se zbog toga možda osećate udaljeni od svoje autentične prirode? Ideja o autentičnosti je vrlo maglovita i može ostati utisak neostva­renosti ako se ne spusti na konkretno i zato bi bilo dobro da odgovorite na sledeća pitanja:

• U kakvom okruženju se nalazite kada ste autentični? Čijim i kakvim društvom ste tada okruženi?
• Kakve sposobnosti i veštine imate tada? Kako ih pokazujete?
• Šta radite i kako to radite kada ste autentični?
• Kako se tada osećate ?
• Šta su vaše glavne vrednosti i zbog čega?
• Kakva uverenja imate o sebi, svetu i životu i drugim ljudima?
• Kako opisujete svoj identitet kada ste autentični?
• Čemu višem od sebe osećate da pripadate, da ste deo nečeg većeg, takvi autentični?
• Po čemu prepoznajete da sada niste autentični?
• Koji je prvi korak koji možete preduzeti na putu ostvarenja autentičnosti?

 

Kako ćete znati da ste došli do pravog odgo­vora? Osetićete STRAST! Za nekoga će to biti lakoća, za nekoga radost. Za nekoga osećaj slobode i lepršavosti. Za nekoga mir, za neko­ga uzbuđenje. Za nekoga nešto što možda ne može rečima da opiše. Ali osetićete u telu, umu i duši nešto što čini da se osećate živo, što vas motiviše i pokreće. Nešto za šta osećate da je vredno živeti i da bez toga, za vas, vaš život nema smisla.

Nema šta, dolazimo do toga da je AUTEN­TIČNO = STRASTVENO! A ako je strast, mora da pršti kao pri izgovoru reči S T R A S T sa sudarom ta dva bezvučna zubna suglasnika S i T, koji, kad ih spojeno izgovarate, ne mogu biti zvučniji! Upravo mi na to i liči izražavanje autentičnosti kroz strast, iskazano u opisu izgovaranja zubnih suglasnika – “vazdušna struja gomila se iza prepreke i pri naglom otklanjanju prepreke izlazi iz usta (uz prasak)”. Pršte i zvuk i vibracija i pljuvačka! Slično tome, u dubini našeg bića se gomila i grupiše čista esencija naše autentičnosti, koja se kroz raz­ne prepreke našeg tela, uma, ili prepreke iz okruženja, ipak probija, izlazi iz nas, često uz prasak, jer mi moramo biti to što jesmo!

Kada je tiho, slabo, mlako, nema strasti, nema želje, onda je pitanje da li je autentično, iz kog dela dolazi, da li dolazi iz nas uopšte. Opisala bih to i metaforički na sledeći način –

Ako je slatko, daj nek je toliko da poželim da je dosta.

Ako je slano, daj nek je toliko da me sve zapeče.

Ako je ljuto, daje nek je toliko da mi para na uši izlazi.

Ako je kiselo, daj nek je toliko da mi se i lice i jezik zgrči.

Ako je gorko, daj nek je toliko da mi želudac zaigra.

Samo nemoj da je mlako, bljutavo ili „onako“, to je opasno.

Kada čovek nečemu pristupa mlako, slabušno, anemično, kao da u njemu nema snage i života, kako će se zalagati za neku ideju, želju ili nameru? I to zaista može biti opasno za društvo kao celinu, jer ako nije strastveno zato što nekome nije na listi vrednosti, tada ne možemo biti sigurni da li će čovek lako od toga odustati, skoro sigurno neće zbijati redove i upinjati se zarad nekog cilja, neće se mučiti jer ne oseća i ne vidi razlog i motiv, pošto ga ne nalazi u sebi, pa može lako prevagnuti na stranu pasivnosti.

TAMNA STRANA STRASTI

Sa druge strane, postoji i ona “tamna strana” strasti. Opet semantički posmatrano (jer sam STRASTVENI zaljubljenik reči), reč STRAST izvedena je iz glagola STRADATI, odnosno u no­volatinskom “passio”, što znači TRPETI, MUČITI SE, pa se može zaključiti da strast predstavlja potpunu ili intenzivnu posvećenost nekome ili nečemu (objektu želje) i uglavnom se o njoj go­vori u pozitivnom kontekstu. Ljudi vole svoje strasti, zavide drugima ukoliko sami nemaju svoju strast, i činjenica je da strast daje životu neku posebnu notu, čar, kao neki specijalno ukusan začin jelu. Međutim, ukoliko je ta posvećenost podstaknuta izrazito