PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MIOMIR PETROVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
MIOMIR PETROVIĆ (BEOGRAD, 1972), PISAC, PRIPOVEDAČ, DRAMATURG, TEORETIČAR UMETNOSTI, DIPLOMIRAO JE NA FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU NA ODSEKU ZA DRAMATURGIJU, MAGISTRIRAO NA ODSEKU ZA TEATROLOGIJU NA FDU U BEOGRADU, DOKTORIRAO NA ODSEKU ZA INTERDISCIPLINARNE STUDIJE NA UNIVERZITETU UMETNOSTI U BEOGRADU. BIO JE GLAVNI DRAMATURG POZORIŠTA ATELJE 212 U BEOGRADU (1996–1999), ZAMENIK DIREKTORA DRAME NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU (2001–2002), DRAMATURG NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU (DO 2004). REDOVNI JE PROFESOR NA PREDMETIMA ESTETIKA, TEORIJA SAVREMENE UMETNOSTI I ISTORIJA SCENSKIH UMETNOSTI NA INSTITUTU ZA UMETNIČKU IGRU U BEOGRADU, PREDMETA CREATIVE WRITING I SCREEN CULTURE NA HIGHER COLLEGE OF TECHOLOGY (UAE) (2019–2021).
ROMANI: SAKAĆENJE ROMANA (PROSVETA, 1997), PANKRATION (BIGZ, 1998), SAMOMUČITELJ (PROSVETA, 2000), PERSIJSKO OGLEDALO (GEOPOETIKA, 2001), ARHIPELAG (GEOPOETIKA, 2003), LISIČJE LUDILO (LAGUNA, 2005), STAKLENA PRAŠINA (LAGUNA, 2006), LISIČINO LUDILO (SKC, SKOPJE, 2007), LIBANSKO LETO (LAGUNA, 2007), PERSIJSKO OGLEDALO (DRUGO IZDANJE, LAGUNA, 2008), BAKARNI BUBNJEVI (LAGUNA, 2009), GALERIJEVE VATRE (LAGUNA, 2011), TEČNI LED (PROSVETA, 2011), MIRIS MRAKA (LAGUNA, 2013), KUĆA OD SOLI (LAGUNA, 2016), BLACK LIGHT (LAGUNA, 2018), ФИЛОКТЕТ НА ЛЕМНОСЕ/ПЕРСИДСКОЕ ЗЕРКАЛО (ALITEJA, SANKT-PETERBURG, 2018), ŠUMSKI ČOPOR (AMMONITE BOOKS, 2019), SREDIŠNJA PUSTINJA (LAGUNA, 2021).
DOBITNIK JE OKTOBARSKE NAGRADE GRADA BEOGRADA (1996), NAGRADE LAZA KOSTIĆ ZA KNJIGU KUĆA OD SOLI (2017) I ORDENA VOŽDA ĐORĐA STRATIMIROVIĆA ZA DOPRINOS SRPSKOJ KULTURI (2022).
ČLAN JE SRPSKOG KNJIŽEVNOG DRUŠTVA.
KAKO SE OSEĆAŠ NAKON ZAVRŠETKA PISANJA NOVOG ROMANA „KROTITELJI VREMENA“?
Kao da sam zaista na tren uspeo da ukrotim vreme. „Krotitelje“ sam počeo da stvaram još pre šest-sedam godina. Negde na polovini rukopisa, preselio sam se u Emirate. Ne želeći da izgubim one prve, nevine, iskrene senzacije koje sam počeo da doživljavam u pustinji, prekinuo sam rad na ovom rukopisu i iz jednog daha napisao „Središnju pustinju“. „Krotiteljima vremena“ sam se vratio pošto sam došao u Beograd, onda kada je „Središnja pustinja“ imala svoju promociju. Bilo mi je neobično teško da se ponovo vratim u taj mitopoetski svet „Krotitelja“. Ipak, kao da se osnovna ideja nije istanjila, profanisala u meni, kada sam jednom ponovo uhvatio zamah, više se nisam zaustavljao. Kao da sam dva vremenska tunela ponovo uspeo da spojim u jedinstveni, kao da sam ukrotio paralelne realnosti!
TVOJ NOVI ROMAN JE UGLEDAO SVETLOST DANA I VEĆ SE NAŠAO NA POLICAMA U KNJIŽARAMA I PRIVATNIM BIBLIOTEKAMA. KAKAV TO DOŽIVLJAVAŠ KAO PISAC?
Sada ostaje samo ona poznata neizvesnost, osećaj samotne praznine i želja da se roman naseli u duše što većeg broja čitalaca. Ovo je dvadeseti roman koji sam objavio, ne računajući reprinte i prevode, naučne monografije i slično. Nakon izlaska knjige iz štamparije, uvek se dogodi ta promena, to osećanje napuštenosti. Rukopis sada više nije deo mene, deo je javnosti. To je lepo i grozno osećanje, istovremeno.
PRIBLIŽI NAM SADRŽAJ ROMANA.
Konstantin Kosta Ribićević, sin poznatog trgovca satovima, nakitom i drugom luksuznom robom je čuveni konstruktor astronomarijuma – časovnika koji pored vremena pokazuju položaj nebeskih tela i time najavljuju plime i oseke, kao i njihovo trajanje – koji se poglavito koriste u pristaništima. Bogat, elegantan, hedonista koji svako veče provodi u drugom noćnom klubu, gde kao da se „trezni“ od svog prepodnevnog „pijanstva“ ili transa konstruisanja. Kosta inače smatra da ne postoji jedan jedinstven vremenski prostor u kome obitava pojedinac, već nekoliko paralelnih tunela u kojima Biće takođe postoji. Dakle, paralelni univerzumi. Sa takvom reputacijom u regionu, njegovi klijenti vremenom imaju sve originalnije narudžbine vezane za predviđanje svoje sudbine ili povratak u svoju prošlost. Jedan od klijenata, poznati beogradski advokat, zatražiće od njega na načini napravu koja će odrediti pravi trenutak u kome se, jednom godišnje, otvara prolaz između sveta mrtvih i sveta živih. On želi da ponovo ugleda svoju davno preminulu sestru za koju je bio incestouzno vezan. Kosta će prihvatiti ovaj suludi projekat zato što će ga zaintrigirati mogućnost da možda i on ponovo ugleda svog, još u detinjstvu preminulog, brata Miloša. Ipak, neke tajne je dobro nikada ne saznati…
KAKO SE ODLUČUJEŠ ZA TEMU O KOJOJ ĆEŠ PISATI? KOLIKO SI DUGO ISTRAŽIVAO OVU TEMU? KROTITELJI VREMENA SU SMEŠTENI PRED POČETAK II SVETSKOG RATA. ZAŠTO?
Ovaj roman se u mnogo čemu može posmatrati kao nastavak romana „Kuća od soli“ iz 2015. Vremenski period je gotovo isti. Zašto? Sigurno zato što sve što se nama danas dešava jeste spora, zbunjujuća, ponegde kontraindikovana najava velikog svetskog obračuna. Nažalost. Sve vibracije, to potmulo tutnjanje u našim organizmima, sve ono čulno doživljeno mnogo tačnije najavljuje još jednu veliku i destruktivnu smenu vrednosti nego sve televizijske vesti i internet informacije. Čitalac „Krotitelja“ će zapaziti u romanu sinhronicitete: sitne, male, nekada trivijalne političke događaje širom sveta koji nisu ni u kakvoj narativnoj vezi sa radnjom romana. To su paralelni tuneli globalne stvarnosti tog doba, nešto što se prikrada sa strane, a na kraju guta sve: i priču romana i njegove junake. Pisac mora da upozorava na unutrašnje odjeke svog bića, da pokuša da ih prevede u književne normative ne bi li definisao onaj nemir koji oseća. Pisac mora da upozorava čak i onda kada to upozorenje neće stići do nečije duše, čak i onda kada je kasno za bilo kakav otpor. Naročito sam dugo istraživao elitni noćni život predratnog Beograda. Čitalac će pronaći imena, lokacije i bizarne karakteristike kabarea i klubova zatvorenog tipa („Doksat“, „Orfeum“, „Zlatna česma“…) u gradu koji je s jedne strane bio metropola, a sa druge selendra. To ukrštanje, gotovo janusovsko, dva lica istog grada, a na početku rata koji će se ispostaviti kao najveći koji je svet video i doživeo do tada, mislim da je najveća posebnost naše prestonice. Tako je i sada, to je fatum ovog grada.
CITIRAJ NAM IZ ROMANA DIJALOG KOJI BI NAJBOLJE OPISAO SRŽ PRIČE.
Ha, zanimljivo pitanje! Retko ga postavljaju oni koji intervjuišu. Evo jednog:
– Vi ste me tokom ovih proteklih godina našeg prijateljstva naterali da i sam počnem da razmišljam o tome da je vreme eliptično, a ne kružno. I da se kroz istoriju ne ponavljaju identične situacije, već one koje su samo slične, zakrivljene neprestanim smicanjem – Palamini je imao zadovoljan izraz na svom licu, kao đak koji je upravo rešio matematičku jednačinu zbog koje je stalno morao na dopunsku nastavu.
– Drugim rečima, kada nečija sudbina dođe ponovo na istu poziciju, to nije baš ista ta pozicija, kako bi to bilo da je reč o kruženju u savršenom krugu, već približna pozicija, iznad ili ispod one prethodne. Baš kao kod naših astronomarijuma – završio je domaćin.
– Hoćete da utvrdimo kako je svačiji život, moj ili vaš, omeđen jednom centralnom akcijom koja je, kako već stoji u antičkim tragedijama, tek manjim delom proizvod našeg karaktera, a mnogo većim delom sudbinskog udesa? – Konstantin je naslutio gde Jovana vodi tok misli.
KAKVE SU REAKCIJE ČITALAČKE PUBLIKE?
O tome je, naravno, prerano pričati. Za sada se bavim reakcijama knjižara. Obično nedelju-dve nakon trenutka kada se roman nađe u knjižarama obiđem nekoliko objekata. Da vidim ima li je i kako u izlogu, da potpišem desetak primeraka na blanko. Čitaoci izuzetno cene primerke kupljene sa potpisom autora. Pravi razlog je da pročitam izraze na licu knjižara, većinu njih u Delfi knjižarama poznajem godinama. Ako su radosni što me vide, to je dobro. Ne znam, ali kažu da se „Krotitelji“ dobro prodaju. Šta god to značilo u našim izdavačko/spisateljskim relacijama. Tu su još i čitaoci koji me prate preko FB profila i Instagrama. Lepo je što u ovih desetak dana sve češće prave bookselfie, odnosno fotografišu i objavljuju svoj primerak na nekada i neobičnim mestima. Nešto poput baštenskog patuljka koga fotografiše Ameli Pulen, pa šalje svom ocu.
TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „VRATI MI MOJE KRPICE“ – STIH VASKA POPE. LJUBAV GLORIFIKUJEMO. DA LI JE MOŽDA U NAJAVI NEKA LJUBAVNA PRIČA IZ TVOG PERA?
Svaka je priča dobrim delom i ljubavna. Romansa je jedan od metažanrova: ne postoji drugi žanr u kome kao pomoćni element nije romansa. Zašto u najavi? Pa „Krotitelji vremena“ i odnos Koste Ribićevića, konstruktora časovnika i Beti Stanisavljević – žene koja voli muškarce sa tajnom i muškarca koji voli erotične i radoznale žene – mogu se čitati i kao ljubavni roman. Ako autor sme da tvrdi tako nešto, večera u hotelu „Mažestik“ 1938. godine u kojoj se ljubavnici goste ortolanima, malenim pticama udavljenim u konjaku, pa pečenim na puteru (sa sve belim pokrovima na glavama jer se govori da su ortolani toliko grešno ukusni da se onima koji ih konzumiraju moraju pokriti temena da ih Bog ne bi ugledao i kaznio zbog tolike slasti) predstavlja jednu od najerotičnijih scena savremene srpske književnosti. Možda i zato što se tokom obeda uopšte ne dodiruju!