PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SARA NIKOLIĆ
FOTOGRAFIJE: BRANKO STARČEVIĆ
SARA NIKOLIĆ (MAJDANPEK, 8. JANUAR 1988) SRPSKA JE UMETNICA U OBLASTI VAJARSTVA. DIPLOMIRALA JE 2012. GODINE NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, ODSEK VAJARSTVO, U KLASI PROF. DRAGOLJUBA DIMITRIJEVIĆA. ČLAN ULUPUDS-A OD 2012. GODINE, A U STATUSU SLOBODNOG UMETNIKA OD 2013. GODINE. OD 2014. GODINE, STUDENT JE DOKTORSKIH STUDIJA NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU.
DOBITNICA JE MNOGOBROJNIH NAGRADA I PRIZNANJA. SARINA UMETNOST OSVAJA LAKO, KAO I NJENI JUNACI – KONJI SA KOJIMA NAS UPOZNAJE I KOJE NAM KROZ POKRET PRIBLIŽAVA. OVOG MARTA, U GALERIJI „SANJAJ“, SARA NIKOLIĆ JE IMALA OTVARANJE IZLOŽBE „KARUSEL“, KOJA ĆE TRAJATI DO 11. APRILA 2023.
TVOJ KONJ JE SIMBOL SLOBODE, SNAGE ILI…?
Prva asocijacija na pojam konja je snaga, moć, izdržljivost, takođe je oličenje gracioznosti, inteligencije, otmenosti, brzine, dok je tokom renesanse postao simbol seksualnosti. Konj je simbol vetra zbog svoje živahnosti, nepredvidljivosti i plahovitosti.
Kroz istoriju umetnosti, interpretiran je na najrazličitije načine u zavisnosti od epohe i ličnog senzibiliteta umetnika.
Moje skulpture prkose ravnoteži, okreću se i vrte na svom sopstvenom karuselu i kao takve su oslobođene stega stvarnosti. U mom radu, prikaz konja predstavlja oličenje oslobađanja od ograničenja bilo koje vrste.
KOLIKO SI DUGO SPREMALA IZLOŽBU?
Smatram da istraživanje i rad vajara koji se na ozbiljan način bavi svojim pozivom i koji je posvećen moraju da traju. Već nekoliko godina se bavim ovom temom, koju sam nadograđivala kroz istraživanje forme i materijala, stoga ne mogu da kažem koliko sam tačno ovu izložbu spremala. Sigurno nekoliko godina.
ZAŠTO JE KONJ GLAVNI JUNAK?
Figura konja predstavlja energiju primamljivu velikom broju vajara. Snaga, složenost pokreta, „sudar“ velikih – čistih masa u kombinaciji sa skoro grafičkim – linearnim formama daju bezbroj mogućnosti u oblikovanju likovnih celina.
Takođe, predstava konja je jedan od najeksploatisanijih skulptorskih motiva. Kroz čitavu istoriju umetnosti, umetnicima je motiv konja bio primamljiv i kao takav pogodan je za transpoziciju unutar same umetničke prakse. Moje istraživanje ovde predstavlja oblik tradicionalne likovno-vajarske problematike u smislu izbora materijala i motiva, gde pokušavam da motiv konja postavim u novi neistorijski odnos.
U središte svog rada postavljam pokret – oboren, sa naglašenom torzijom, često artificijelnih pokreta koji treba da prenesu i izazovu različite emocije.
PORED SKULPTURA, NA IZLOŽBI U GALERIJI „SANJAJ“ SI PREDSTAVILA I SVOJE RADOVE NA PAPIRU. O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?
Na izložbi sam predstavila šest skulptura i tri crteža u tehnici ugljen na papiru. Crteži su nastajali kao studije za ovaj ciklus. Trudila sam se da to budu nenametljivi crteži koji prate skulpture. Primetićete da je crtež prisutan čak i na samim skulpturama. Smatram da je crtež početak i kraj svakog vajarskog dela.
KOLIKO JE TEŠKO RADITI U METALU? U NEKOM OD PRETHODNIH INTERVJUA, NAZVALA SAM TE KOVAČEM 21. VEKA. KAKO SE TI OSEĆAŠ U SVOM ZANATU?
Kao što sam već rekla, metal je materijal težak za oblikovanje jer je za njegovo deformisanje potrebna velika snaga i veština oblikovanja. Materijali kojima je teže manipulisati i koji imaju sopstveni integritet meni predstavljaju izazov za rad.
Moj postupak pretpostavlja traženje forme, međusobno usklađivanje – dodavanje, oduzimanje, pomeranje, što mi ovaj materijal dopušta. Već godinama radim skulpture u metalu i sada osećam da sam ovladala ovom tehnikom uz sve fizičke napore koje ona nosi.
TVOJI KONJI SU OKRENUTI NAGLAVAČKE. NEMAJU OSLONCA, NEMAJU JAHAČE, KAO DA PLUTAJU IZVRNUTI U VAZDUHU. NEDODIRLJIVI, NESPUTANI, SVOJI.
Sve skulpture su dramatične, napete, sa izraženom torzijom, prožete pikturalnim vrednostima kao što su brazde varova, korozija, tragovi crteža. Njihov pokret prkosi ravnoteži. Pokušaj da uspostavim taj balans kako u skulpturi tako i u svemu što radim je možda i glavno obeležje mog rada u kom pokušavam da bića koja su živa i puna energije predstavim kroz skulpturu koja je statična forma sama po sebi. Pokret je fluidan, ali iza njega stoji čvrsta tehnika.
KAKO TI DOŽIVLJAVAŠ SVOJE SKULPURE? VEĆINA UMETNIKA KROZ SVOJE RADOVE RADI I NA SEBI. DA LI JE TO I SA TOBOM SLUČAJ?
Doživljavam ih kao prostorne objekte koje teraju posmatrača na optičko-taktilni doživljaj, odnosno da im se približe, zavire u njih i dodirnu.
Nekada mi je teško da svoje misli pretočim u reči, zato vajam. Završena dela imaju nepredvidive efekte i emocije koje izazivaju. Smatram da je to ono što umetnost treba da radi. Međutim, ne bih želela da posmatrač gleda na skulpturu misleći da pokušavam nešto određeno da saopštim. Delo nije zamišljeno kao informativno, već izazovno.
TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „THE ART OF NOW“. UMETNOST SADAŠNJEG TRENUTKA. DOK RADIŠ – GDE SI? DOK PRIČAŠ – GDE SI? ŠTA VIŠE ŽIVIŠ – PROŠLOST, SADAŠNJOST ILI BUDUĆNOST?
U samom procesu stvaranja, nisam nigde osim u tom trenutku. Smatram da je trenutak stvaranja osećaj najintenzivnijeg življenja. Postoji stereotip da ,,umetnici žive u svom svetu”, a ja mislim da je važno da u umetniku žive svetovi. Smatram da je za umetnika važno da se izlaže različitim doživljajima, osećajima i situacijama i da živi u sadašnjem trenutku.
