AUTOR TEKSTA: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG
Priča o susretu:
„Jedne godine, jedne jeseni u Vedraninom gradu organizovana je međunarodna konferencija iz oblasti u kojoj je radila. Dobila je poziv, događaj je okupljao mnogo ljudi. Taj dan se probudila upaljenog grla ali se svejedno spremila da ode jer nije bilo moguće drugačije. Radosna što ide ali i istovremeno računajući koliko je potrebno da bude prisutna pre nego što je pristojno da ode kući.
Garderoba, traka sa imenom, dragi ljudi koje nije dugo videla, srdačnost. Ušla je u salu da pronađe svoje mesto i koračajući srednjim prolazom ugledala u prostoru ispred bine grupu muškaraca u razgovoru. Pogled joj je privukao samo jedan od njih, njoj nepoznat visoki čovek u beloj košulji. Bilo je u njemu nečega što ga je izdvajalo, držanje glave, linija ramena, način na koji se kretao. “Evo krštenog muškarca”, pomislila je. Pomalao kratkovida iz daljine mu nije razaznavala lice ali su im se pogledi ipak sreli.
Sala se napunila, program je počeo, taj čovek je bio jedan od onih koji su govorili u uvodnom delu. Najavili su ga pa je saznala i ime – Jovan. Počeo je da čita svoje izlaganje, prijatnog glasa, ljubazno, samopouzdano i mirno. Vedrana je ostala zatečena kvalitetom i prefinjenošću njegovog razmišljanja. Znala je koliko je to retko, jer postoji velika razlika između pametnog i izuzetno pametnog a zatim izuzetno pametnog i prefinjenog. Ali je pre svega ostala zatečena time što su njegova zapažanja, zaključci i metafore, bili neverovatno slični njenim u toj oblasti. Da je ona pisala taj rad, pomislila je, tako temeljno i detaljno kako ga je on uradio, bio bi skoro isti. Već je apsolvirala iskustvo ljudskih različitosti i neophodnog prilagođavanja ili zadivljenosti pred nečijim dostignućem u nepoznatoj oblasti. Ovo je bilo ono najređe iskustvo: prepoznavanja.
Za Vedranu se dan preokrenuo. Bila je neobično mirna ali se u njoj budio osećaj da se nešto dešava. Nije to bilo očekivanje, više duboka i uzbudljiva radoznalost. Jer, znala je, život upravo tako, nenadano i jednostavno, donosi susrete, raskrsnice, buđenja i promene.
Inače veoma “privatna” osoba, koja je umela da okleva pred nepoznatim ljudima, Vedrana je znala da želi da stane preko puta Jovana, da ga oseti i vidi. Da vidi da li je to privlačno prepoznavanje nešto što joj se ipak samo učinilo. Kretali su se u grupama, bila je svesna u svakom trenutku gde je Jovan a nekako je znala da je i on svestan nje.
Počela je pauza i svi učesnici su se okupili u predvorju uz osveženje. Videla je Jovana kako razgovara sa zajedničkom poznanicom, dovoljno da prirodno može da priđe. “Divno izlaganje, čestitam”, rekla mu je. Stali su jedno preko puta drugog i u trenutku više ništa oko njih nije bilo važno. Ljudi su prilazili i odlazili, poznanicu je zamenila druga poznanica, a oni su stajali ne prekidajući razgovor okrenuti jedno drugom. Energija je tekla između njih, neporeciva, slatka, uzbudljiva. Vedrana je na sve načine pokušavala izgovara ono što je potrebno dok je celim bićem osećala Jovanovo prisustvo. Gledala mu je lice, grimase, gestikulaciju. Nosio je lepo odelo malo sjajnije nego što bi trebalo i košulju sa malo manje pamuka nego što bi takav trebao da nosi. “Ne brine o sebi ili neko ne brine o njemu”, pomislila je. Jovan je vešto, rutinski vodio razgovor izgovarajući društveno prihvatljive puno puta izrečene rečenice o profesiji, aktuelnim događajima. Govorio je malo brže i glasnije u uzbuđenju pomalo izafektirano, ali to nije bilo važno, sve je bilo tako prirodno. Videlo se da je svestan da je izuzetan. Ali je videla i da “vozi” razgovor sa pola mozga, a da je prisutan negde unutar sebe. Primetila je i jedan dragocen plemenit detalj u njegovom ponašanju, naviku da se ako je potrebno u razgovoru “umanji” da bi bio u harmoniji sa drugima. Energija je vitlala sve snažnija, živa, oštra. Paralelno tom razgovoru, u nekoj posebnoj dimenziji tek začetog odnosa u Vedrani su snažno lupala ne jedno nego tri srca istovremeno. Nikakve reči nisu bile važne, ni pamet ni uloge, bili su jedno biće preko puta drugog bića.
Nastavak programa je iznenada najavljen, otrgli su se i jedva pristojno pozdravili, svako je otišao svojim poslom na svoju stranu.
U nekom trenutku pri završetku dana kada se rad završavao i grupe se već razilazile, Vedrana je krenula kući. Noć je pala tiha, nebo nad njom je bilo ogromno, otvoreno prema zvezdama. Koračala je ispod njega praznim bulevarom a u ritmu koraka u njenoj zamagljenoj, začuđenoj glavi odjekivalo je pitanje “Šta je ovo bilo? Šta ovo bi? Zašto ovo bi? Verovatnoća da će ga opet sresti bila je na nivou slučaja. Nije ništa znala o njemu pa ni ono ženski prvo, da li je slobodan ili ne. Znala je samo da nikoga neće pitati.
Nedeljama pa zatim mesecima posle bila je pod uticajem te alhemije, utiskom tog susreta. Muškarac je prozvao ženu u Vedrani, ošinuo je svojom energijom, probudio je. Ničeg “prijateljskog” u tome nije bilo, bio je to izazov živog života. U ogledalu tog izazova Vedrana je posmatrala sebe. Samoj sebi se otkrivala i prikazivala na direktniji, novi način. “Koliko sam samo sebe kao ženu zanemarila!”, mislila je. I dalje bez očekivanja ikakvog ishoda ali sa dovoljno duhovnog i životnog iskustva, Vedrana je znala da se sve dešava sa razlogom. Nije više bila ista i više ništa nije bilo isto.
Osećala je zbog njega sebe ženu u svakoj ćeliji, svakim damarom tela. Tih dana, nedelja, meseci, nosila je zvezde u grudima, sunce u stomaku a kosti su joj gubile čvrstinu. Nije bila zaokupljena njime, nije joj bio neprekidno u mislima. Život je tražio svoj fokus na praktičnom. Ali kada bi dozvolila sebi da se seti, tečni med je bio tu. Nije idealizovala Jovana, on je bio samo čovek sa svim onim što čovek jeste, ali je postala svesna da se u njoj podižu na površinu strahovi i grč. “Da li još uvek umem da se prepustim? Da li još uvek umem da osetim da sam pre svega žena? Da li umem da se bezbrižno dam? Da li umem da pustim da budem voljena?”
“Ljudi uđu u naš život “for a season, for a reason or for life” i to je sasvim ok”, mislila je Vedrana. Pa i ako je susret sa Jovanom bio tu samo da je probudi i podseti je na sebe, ako se zato desio, već je i to bilo prelepo i sasvim dovoljno. Vedrana je znala da se život ne može forsirati podjednako kao što je znala da su svi ljudi koji dođu, došli sa razlogom. Možda je Jovana srela da bi joj pomogao da razluči i rastvori strahove i programe koji ne propuštaju život ka njoj. Sjajno. Bila mu je zahvalna. Bila je mirna. Jer kada to uradi sve će svakako biti najbolje. Alhemija susreta uvek vodi u razvoj, uvek vodi u ljubav.”
Tema ovog broja divnog magazine RYL “San ima mene” je za mene traganje žene za ženom u sebi. Za probuđenom živom ženom. Traganje u sebi za onom ženom koja svoj smisao ne nalazi pre svega u žudnji za partnerom nego u žudnji za sobom. Jer je sve jedino tako moguće.
Žena koja žudi za partnerom je žena u odvojenosti, žena sa delom sebe koji je potrebno da neko ispuni da bi postojala. Zatim žena koja ne veruje da sama po sebi može da bude celovita i moćna već da je invalidna i nesrećna dok je neko ne upotpuni. Žena sa “posebnim potrebama”. Žena koja ne poštuje sebe jer joj je neko potreban da je poželi da bi sebe poštovala. Žena koja ne voli sebe jer je potrebno da je neko voli da bi znala da je vredna da bude voljena. Samo prividno paradoksalno, ta žena takvim traganjem za smislom izvan sebe ne daje ljubavi da priđe, jer su mesta “upotpunjavanja” i praznine u njoj, mesta grča, neprijateljstva, neprotočnosti, stisnutosti i straha. A ta mesta ljubav ne zovu. Ona zovu sumnjičavost, netrpeljivost, ljubomoru i loš ishod.
Žena koja žudi za sobom je žena koja žudi za svojom celovitošću unutar sebe, ne kao za mestom samoće nego kao za mestom mirisa i plodnosti cveta koji privlači i hrani pčele, mestom obilja koje mami, mestom radosti i raja u koji bi svako da se skloni. Majke zemlje, boginje Afrodite, čarobnice kuvanja zavodljivih jela. One žene koja sobom, svojim zadovoljstvom, radošću, spokojem i strašću hrani sve koje voli. Žena koja u miru i snazi svoje celovitosti zna kako da u svoju dušu primi muškarca kada dođe.
Samo mi žene znamo koliko nam je ta žena u nama potrebna, koliko smo izgubljene bez nje. Koliko je teško živeti ako je ne osećamo u sebi, teško donositi prave odluke. Koliko je teško nalazimo i koliki je blagoslov kada je osetimo u sebi. Koliko nam je sopstvena celovitost potrebna da bi bile mekane a svima snažne onoliko koliko okolnosti to traže od nas. Mekane i snažne za sebe. Samo mi žene znamo koliko nas androginost današnjeg vremena opkraja i tamniči. Koliko nas grubost muškog ponašanja koje smo prihvatile kao svoje ranjava. Nikakav zarađen novac ili savršenost fizičke lepote to ne može nadomestiti.
Mekota nije slabost. Mekota žene ne znači da ne postoje standardi i granice. Mekota ne znači glupost. Mekota ne znači da se ne može stvoriti karijera i zaraditi novac. Mekota je snaga predivna. Ona je mesto najlepše bespomoćnosti muškaraca jer je on osim kod žene nigde drugo ne može pronaći. Mekota je naša snaga. Mekota ima svoju drugu stranu žene ratinice za kojom posežemo kad je potrebno da bi zaštitile sebe i one koje volimo.
Žene se plaše majčinstva jer ih je strah da se prepuste mekoti. Žene odustaju od ljubavi jer je bolno zagledati se u sebe. Žene žive kao muškarci i naravno nesrećne su, jer žive neku ulogu a ne svoju prirodu. Žena ne mora neminovno biti u paru ali ako ne oživi radost svoje prirode i celovitost svog plodnog bića, ni u jednom ćošku sveta neće naći mir. Na ženi leži budućnost čovečanstva, žena postavlja sobom standard i moral sveta jer samo ona u svojoj utrobi može da ponese budućnost.
U svetu žena i muškaraca kao dva biološka potencijala, dva principa, dva oblika energije i stvaranja, dve polovine čovečanstva, probuđena žena inicira muškarca, koji zatim svojom prodornom snagom inicira ženu, koja ga zatim zanosom svoje erotične, mekane moći i svevidosti vodi dalje. Eros je kosmička sila privlačenja gde se od dva spojena kvaliteta stvara treći, obogaćen, nepoznat po sebi jer je nov. Mesto rizika naravno jer je svaki iskorak sam po sebi gubitak ravnoteže i pokret u nepoznato.
From kaže da je ljubav težnja iz stanja odvojenosti ka jednosti. Da je svest o svojoj ljudskoj odvojenosti bez sjedinjenja ljubavi, izvor krivice i teskobe, mesto straha. Da je ljubav sposobnost, odluka, veština koju treba učiti – umeće. Od momenta odvojenosti deteta koje od majke odlazi u sopstveni svet do traganja odrasle jedinke za sličnim jedinstvom sa osobom sa kojom će ostvariti podjednako duboku telesnu i emotivnu povezanost. Zastrašujući osećaj samoće i odvojenosti se pokušava prevladati radom, kreativnošću i stvaralaštvom, kupovinama, zavisnostima, karijernim uspesima. Pripadanjem grupama, udruženjima, strankama.
Ali zadovoljenje te potrebe ne može biti standardizovano kao proizvod ili društveni proces. Konformizam gomile tu potrebu ne može da zadovolji. Nema formule za to zadovoljenje, nema predmeta na fakultetu koji nas za to može spremiti. Zadovoljenje te potrebe možemo pokrenuti samo unutar nas samih, spoznajom svojih ograničavajućih programa, prevladavanjem svojih komformizama, etiketiranjem svojih strahova, otimanjem iz kandži rutine. Revolucijom srca nad meandrima uma.
„Čini šta hoćeš. Ali uvek ćeš znati od čega si se plašio. Plašiti se znači umreti. Znači propustiti. Znači nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više. Nalog tvoga života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učiniš ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš sada, to si izgubio zauvek. Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, neće više ništa biti. A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada neće biti drugo do otrov, nikada propušteno neće biti drugo do propušteno, strah drugo do strah. Čovek je slobodan, uvek je slobodan da učini sve i uvek je slobodan da se plaši. Ali nikada smrt neće biti drugo do samo smrt, otrov, strah i propušteno.” (Bela Hamvaš)
