in

FOTOGRAFIJA KAO LJUBAV, ZNANJE, OSVAJANJE PROSTORA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: SARA VUKAS
FOTOGRAFIJE: ANDREJA LEKO

ANDREJA LEKO, DIPLOMIRAO JE KAMERU NA FDU U BEOGRADU, A PROFESIONALNO SE BAVI REKLAMNOM FOTOGRAFIJOM, TELE­VIZIJSKOM REKLAMOM I DOKUMENTARNIM FILMOM. KAO SNIMATELJ, DIREKTOR FOTO­GRAFIJE I FOTOGRAF, RADI ZA NAJZNAČAJ­NIJE DOMAĆE I REGIONALNE MARKETINŠKE AGENCIJE I PRODUKCIJE. AUTOR JE BROJ­NIH PRINT KAMPANJA, TV REKLAMA I DŽIN­GLOVA, MUZIČKIH SPOTOVA I DOKUMEN­TARNIH TV SERIJA. BAVIO SE I PEDAGOŠKIM RADOM IZ OBLASTI FOTOGRAFIJE I VODIO JE NEKOLIKO FOTO-RADIONICA U BEOGRADU I UŽICU SA STUDENTIMA I SREDNJOŠKOL­CIMA, KOJE SU REZULTIRALE IZLOŽBAMA I KATALOZIMA (KALEIDOSKOP 1 I 2, ŠKLJOCA­NJE, VIDIM, ČITAM, RAZUMEM).

DIREKTOR FOTOGRAFIJE DOKUMENTAR­NIH FILMOVA: „MARINA ABRAMOVIĆ I NJE­NA DECA“, PRODUKCIJA AKCIJA FILM, BEO­GRAD, 2020, „ATENTAT NA ZORANA ĐINĐIĆA – MEDIJSKA POZADINA“ (2008), VREME/RTS, „DJINDJIC EIN LEBEN“ – „ĐINĐIĆ JEDAN ŽI­VOT“ (2005), PRODUKCIJA 3SAT/B92.

DIREKTOR FOTOGRAFIJE DOKUMENTARNIH TV SERIJA: „KAKO MISLI AKADEMIJA“ (2020), PRODUKCIJA AKCIJA FILM/RTS, „UMETNOST BUKE“ (2019), PRODUKCIJA AKCIJA FILM/RTS,“PUT U BUDUĆNOST“ (2017 – 2018), PRO­DUKCIJA AKCIJA FILM/RTS.

FOTOGRAFSKE IZLOŽBE: 2014. U KCB BEO­GRAD, GALERIJA ARTGET – IZLOŽBA PORTRE­TA “JEDAN U DVA” (ZAJEDNIČKA IZLOŽBA SA MILANOM TVRDIŠIĆEM), 2019. U RIJECI, MUZEJ GRADA RIJEKE, GOSTOVANJE KCB BEOGRAD – GRUPNA IZLOŽBA “GRAD I GRA­ĐANI”, IZBOR PORTRETA SA IZLOŽBE “JEDAN U DVA”.

AUTOR JE ANIMIRANOG FILMA “SVE JE STA­LO SAMO DECA RASTU” (2001), U SARADNJI SA UMETNIČKOM GRUPOM “PUNKT”, KOJI JE OSVOJIO NAGRADE NA SVIM NACIONALNIM FESTIVALIMA ANIMIRANOG FILMA U SRBIJI TE GODINE.

DUGOGODIŠNJA SARADNJA SA UMETNIČKOM GRUPOM “ŠKART” I HOROM “PROBA”.

Živi i radi u Beogradu, oženjen je Ivanom Bogiće­vić Leko, dramskom pedagoškinjom.

KAMERA JE KAMERA, A TI KAO FOTOGRAF ILI SNIMATELJ I DIREKTOR FOTOGRAFIJE NA FILMU. KOJA TI JE ULOGA DRAŽA?

Podjednako volim i da snimam i da fotografišem, ne pravim veliku razliku između ta dva procesa. Nekada su kamere i foto-aparati bili veoma razli­čiti i veoma skupi uređaji, današnji digitalni fo­to-aparat je praktično i aparat i video kamera u jednom uređaju, razlika između ta dva uređaja je praktično obrisana. Savremeni aparati, a tu mi­slim i na smartfon uređaje, stvorili su mogućnost da možemo da snimimo i kadar i fotografiju kad god poželimo. Dosta brzo i lako donosim odluku kad je nešto interesantno da bude video kadar, a kada mislim da bolje funkcioniše kao statična fotografija. Oba procesa podrazumevanju traže­nje najboljeg ugla, kompozicije, odgovarajućeg objektiva, dobrog svetla i pravog trenutka. Jed­nom rečju, podjednako me raduje i da snimam i da fotografišem, zadovoljstvo dolazi iz samog procesa snimanja, tada su moja kreativna ener­gija i fokus maksimalni.

KAKO BIRAŠ PROJEKTE NA KOJIMA ĆEŠ RADITI? ŠTA JE ONO ŠTO MORA DA TE POVUČE?

Retko imam privilegiju da ja biram projekat, mno­go češća je situacija da nas nekoliko fotografa konkurišemo za određeni projekat, pa klijent bira između ponuđenih fotografa na osnovu njiho­vog prethodnog rada i referenci. Iz tog razloga, veoma je važan način predstavljanja mog rada kroz sve medije u cilju veće prisutnosti i vidlji­vosti. Moje mlađe kolege daleko su aktivnije od mene na društvenim mrežama i svakodnevno predstavljaju svoj rad. Tu pre svega mislim na In­stagram. Moja komparativna prednost u odnosu na mlađe kolege su iskustvo i važne reference u poslu, ali na njihovoj strani je bliskost modernoj estetici i vladajućim trendovima. Kad je u pitanju rad na dokumentarnim filmovima, tu je situacija drugačija, najčešće je reditelj taj koji bira direkto­ra fotografije i obično sarađujem sa ljudima sa kojima se već jako dugo znam i sa kojim sam već mnogo puta radio. I kad je fotografija i kad je video u pitanju, gledam da izaberem da radim na projektima koji su izazovni, referentni, važni i za­nimljivi, zaista nikada ne biram na osnovu ponu­đenog honorara, iako to ne znači da se ne borim za sopstveni honorar, jer i on često predstavlja meru vašeg kvaliteta. Ipak, neretko sam spre­man da žrtvujem deo sopstvene zarade u korist boljih uslova rada, boljeg tima ili zarad nekog još višeg i važnijeg cilja.

Dokumentarne emisije i filmovi koje radim sa Botom (Boris Miljković, reditelj) su uvek skro­mnog budžeta i najčešće smo Boris i ja jedina dva člana ekipe, koristimo skromnu i lako preno­sivu video tehniku, nemamo mogućnost da bira­mo vremenske uslove ili da čekamo optimalno doba dana, ali draž rada na tim projektima je što putujemo na daleke i zanimljive destinacije, upo­znajemo mesta koja ne bismo inače nikad po­setili, radimo intervjue sa vrhunskim umetnicima i jako posebnim ljudima. Tako sam imao priliku da kuvam ručak sa Marinom Abramović, da se vozim gliserom sa Bracom Dimitrijevićem, da na Islandu usred zime snimam razgovor u Plavoj la­guni ili da se krećem sam kroz Egipatski muzej u Berlinu dok je zatvoren za publiku. Sve su to fan­tastična iskustva i stvari zbog kojih zaista volim svoj posao.

REKLAMNA FOTOGRAFIJA ZAHTEVA JAKO PUNO PRIPRE­ME I FOTOGRAFSKOG POSLA.

Reklamna fotografija je pre svega složen, pažlji­vo i dugo pripreman timski rad. Da bih uopšte mogao da uđem u svet reklamne fotografije, bilo je neophodno da u potpunosti savladam zanat i da imam prethodno solidno iskustvo na refe­rentnim poslovima, kao i da posedujem najsa­vremeniju foto-tehniku. Najbolji i najlakši put da to postanete jeste da kao mlad fotograf asisti­rate nekome ko će vam sve svoje znanje i isku­stvo direktno i neposredno kroz poslove preneti i kod koga ćete „peći zanat i veštinu“ kroz velike i složene zadatke. Ja sam zaista imao jako puno sreće i odmah nakon studija kamere na FDU sam počeo da asistiram, i kao kamera operater i kao fotograf, Milanu Tvrdišiću koji je posedovao ogromno znanje i iskustvo. On mi je otvorio vra­ta kako reklamnom filmu tako i reklamnoj foto­grafiji. Kombinacija teorijskog znanja dobijenog na studijama kamere na FDU i praktičnog znanja i veština stečenih u radu sa Tvrdišićem bila su najbolji spoj i dragocena kombinacija.

U reklamnoj fotografiji uvek počinjete sa nekim zadatkom, zahtevom koji dobijete od agencije ili klijenta. Prva faza rada je detaljna analiza tog za­datka i pronalaženje najboljih tehničkih i kreativ­nih rešenja, neophodno je da u startu prepoznam sve moguće probleme i da umem da formiram kvalitetan tim saradnika koji će mi pomoći da na najbrži i najbolji način rešim dobijeni zadatak.

KOLIKO U REKLAMNOJ FOTOGRAFIJI FOTOGRAF IMA SLO­BODU STVARANJA I LIČNOG VIĐENJA? DA LI SI NEKADA ODBIO KLIJENTA?

Radio sam mnogo različitih kampanja i naravno da su mi najdraže bile upravo one u kojima sam dobijao dovoljno vremena i slobode da mogu da napravim fotografije kojima ću i sam biti zado­voljan i na koje ću biti ponosan. Moje iskustvo u reklamnoj fotografiji je sada dugo već skoro tri decenije i odnos agencije prema fotografu se za to vreme dosta izmenio. Nekada je klijent mnogo više verovao u ukus i znanje fotografa i ostavljao bi mu daleko više prostora i slobode. Danas je taj prostor veoma sužen i ne ostavlja vam puno mesta da date svoj kreativni doprinos, a ni svoj profesionalni maksimum. Ipak, s vremena na vreme, dogode se poslovi u kojima vam ostave veliki deo odlučivanja i kreativne slobode i takve prilike zaista rado iskoristim. Pre par godina, moj kolega Milan Đakov i ja smo za potrebe kompa­nije LIDL dobili zadatak da obiđemo 16 lokacija po Srbiji i fotografišemo „razglednice“ tih izaba­nih mesta. Bio je to divan izazov i još lepša pri­lika da se Srbija proputuje uzduž i popreko. Nas dvojica bismo seli u automobil kad god bi u na­javi bilo nekoliko vezanih sunčanih dana i po ceo dan bismo putovali i fotografisali. Vratili smo se za Beograd puni jako lepih utisaka sa odličnim fotografijama kojima smo bili zadovoljni i mi i naš klijent.

UMETNIČKA VS. KOMERCIJALNA FOTOGRAFIJA

Jako su retki primeri fotografa poput Andreasa Gurskog koji proizvode samo umetničke fotogra­fije. Svaki fotograf bez obzira kojom se vrstom fotografije bavi ako to radi na najbolji mogući način, ako u svoj rad ugrađuje deo sopstvenih emocija i ličnog iskustva, ako još sve to radi na originalan i poseban način, svakako je umetnik i takva fotografija je onda umetnost.

Fotografiju je danas jako teško staviti u samo jednu fioku i reći: ovo je novinska, ovo je rekla­mna, ovo je umetnička fotografija Te podele su nepotrebne i često veštačke. Vrhunska reportaž­na fotografija je istovremeno i umetnička, baš kao što je i vrhunska komercijalna fotografija ta­kođe umetnička. Sebastiano Salgado je snimao i prodavao reportaže za časopise, a danas se njegove fotografije prodaju po galerijama širom sveta. Najveća imena modne fotografije snimali su naslovnice, duplerice ili editorijale za modne časopise a danas ove fotografije stoje izložene u muzejima širom sveta: Eni Libovic, Helmut Njutn, Ričard Avedon, Herb Ric, Paolo Roversi, Mario Teastino su samo neka imena čija dela krase muzeje, a neki od ovih autora dobili su i sopstve­ne muzeje.

CRNO-BELA VS. FOTOGRAFIJA U BOJI

Kada sam počeo da sam bavim fotografijom, snimao sam analognim aparatom i prva stvar koju bih morao da odlučim bila je koji film da „uš­niram“ u aparat. Ako bih se tada odlučio za cr­no-beli film, to je bila konačna odluka, niste imali mogućnost da se na pola procesa predomislite. Crno-belu fotografiju sam jako voleo jer je ceo proces razvijanja negativa i pravljenja uvećanja bio u mojim rukama, mogao sam da biram vrstu negativa, način na koji ću taj negativ da razvijem, vrstu i kontrast papira na koji ću da uveličam fotografiju i od vlastite veštine sa aparatom za uvećavanje zavisilo je koliko ću uspeti da una­predim tu fotografiju. To je bio veoma složen i vrlo kreativan proces, imao bih utisak tada da se bavim nekakvom alhemijom. Ipak, koliko god taj proces bio magičan, on je po današnjim standar­dima bio veoma dugotrajan i naporan, a rezultat nije uvek bio sasvim predvidiv.

Danas isključivo koristim digitalni foto-aparat i sirove digitalne fotografije (RAW fajlove) obra­đujem u Photoshopu, gde tek na samom kraju procesa obrade fotografije donosim odluku da li ću je zadržati u boji ili možda odlučim da je obra­dim kao crno-belu fotografiju. To je zaista veli­ka prednost digitalnih formata, jer vam ostavlja mogućnost da sve važne odluke donesete tek na kraju procesa i nijedna odluka koju napravite nije konačna, imate uvek mogućnost da se predomi­slite ili čak i da jednu istu fotografiju obradite i predstavite na više načina.

SA REDITELJEM BORISOM MILJKOVIĆEM SARAĐIVAO SI NA FILMU MARINE ABRAMOVIĆ, ČIJI SI AUTOR I PLAKA­TA, DOKUMENTARNIM SERIJAMA “PUT U BUDUĆNOST”, “UMETNOST BUKE”, KAO I NA NOVOJ SERIJI “KREATIV­NE INDUSTRIJE”.

Sa Borisom Miljkovičem Botom se jako dugo znam, radili smo na brojnim TV reklamama za­jedno. Saradnja se nastavila kada je Boris postao kreativni direktor u agenciji McCann u Beogradu i tada sam za McCann kao fotograf uradio broj­ne print kampanje. Kroz tu saradnju sam shvatio koliko je bitno imati vrhunskog kreativnog direk­tora na svojoj strani, Boris bi umeo da prepozna i podrži svaki moj dobar predlog i sugestiju, na taj način uvek bismo dolazili brzo i nepogrešivo do najboljeg rešenja. Tada smo zajedno uradili i veliku izložbu Serbi V.O. u Parizu 2000. godine, povodom pada režima Slobodana Miloševića. Nakon toga, za potrebe manifestacije Beograd­sko proleće, Boris je osmislio veliku fotografsku akciju koju smo u fotografskom timu realizovali zajedno Milan Tvrdišić, Nenad Petrović i ja: U im­provizovanom foto-studiju – šatoru nasred Trga Republike smo fotografisali slučajne prolaznike. Za pet dana, koliko je akcija trajala, napravili smo preko 3500 fotografija. Kasnije je odabrano oko 1800 fotografija, koje su odštampane u prirod­noj veličini i od tih fotografija je formiran veliki lavirint na Trgu Republike. Mislim da je to bila jedna od najvećih i najuspešnijih fotografskih ak­cija ikada izvedenih u Beogradu. Te fotografije i dan-danas rado pogledam, to je bio fantastičan pregled gradskih fizionomija, stilova oblačenja, karaktera, pravi portret jednog velikog i šarenog grada, divna slika.

Da premotam sada film unapred, posle mnogo godina saradnje u marketing, obojica smo pože­leli da se od toga odmorimo i da snimamo zajedno dokumentarnu seriju “Put u budućnost”. Svaka epizoda je bila posvećena nekom periodu jugoslovenske umetnosti i nekom umetniku iz tog perioda. Tako se dogodilo da za jednu od epi­zoda snimimo i Marinu Abramović i priliku koja nam se pružila iskoristili smo zaista najbolje što smo umeli. Proveli smo čitav dan sa Marinom u SKC-u, uspeli smo da sa njom zajedno uđemo i u stan u kome je ona odrasla, a u koji se do tog dana nikada nije vratila otkad je napustila Beo­grad, prošetali smo se centrom grada sa njom, provezli se kolima po celom Beogradu. Jednom rečju, snimili smo mnogo vrlo ekskluzivnog ma­terijala, daleko više nego što je bilo potrebno za jednu epizodu našeg serijala. Boris je kasnije Ma­rini prikazao montiran materijal koji smo snimili tog dana, njoj se to jako dopalo, Bota je stekao njeno poverenje i simpatije i tada smo krenuli u snimanje celovečernjeg dokumentarnog filma o Marini Abramović. Marina nas je pozvala u Ame­riku i bili smo njeni gosti nekoliko dana, snimali smo kod nje jako mnogo razgovora i materijala, kasnije i odabir i pripreme mladića i devojaka koji su na Marininoj izložbi u Beogradu izvodili njene performance. Naposletku, snimili smo sada već čuveno Marinino predavanje na poljani ispred MSU. Film je bio veoma zapažen i lepo ocenjen i obišao je veliki broj festivala dokumentarnog fil­ma širom sveta.

Nakon ove serije, snimili smo u Perlezu među kravama, ovcama i guskama jedan rock ‘n’ roll serijal “Umetnost buke” povodom godišnjica ve­likih svetskih rok festivala. Poslednje što smo zajedno snimili delom u Beogradu u studiju, a de­lom po fascinantnim pejzažima Islanda je serijal od 10 epizoda pod nazivom “Kreativne industri­je”, koji će kroz par nedelja početi da se prikazuje na RTS-u.

KAKVA JE SARADNJA SA UDRUŽENJEM PIGMALION ART I GORAZDOM ČUKOM?

Gorazd Čuk je zaista retka zver na ovim prostori­ma, to je čovek koga apsolutno ništa ne mrzi da uradi, sve što može danas da uradi on ne ostavlja za sutra. Gorazd je svoju atomsku energiju upre­gao sa neverovatnom voljom u nameri da stvori božanstven prostor na obroncima Suve planine, u selu Tamnjanica. U tom planinsko-brdovitom krajoliku, on je zasadio nepregledna polja smi­lja, ruža i lavande i usred svega toga podigao je kuću sa pet spavaćih soba za pet gostiju, sa ogromnom trpezarijom za sve goste i odmah do kuće sazidao je i slikarski atelje. U tom magič­nom prostoru, on svake godine organizuje neko­liko slikarskih, jednu vajarsku i jednu fotografsku radionicu. Ja sam imao sreću i privilegiju da uče­stvujem na dve fotografske radionice, ali sam imao priliku da posetim Gorazda i u toku slikar­skih i vajarskih radionica. Fotografske radionice smo koncipirali tako da svakoga dana od ranog jutra fotografišemo pejzaže i prirodu Suve pla­nine: svanuće, dizanje jutarnje sumaglice, koze, cveće, pčele i košnice, zavetni hrast, divlje konje, a onda popodne pređemo u slikarski atelje koji pretvorimo u pravi fotografski studio i tu, uz de­kor sveže lavande i smilja, organizujemo slikanje modela.

Uz dobrog domaćina kakav je Gorazd tih nekoli­ko dana koliko traje fotografska radionica, pored pregalničkog rada preko dana, predveče ostane i dovoljno vremena za uživanje u fantastičnoj hra­ni, probranim vinima i vrhunskoj domaćoj rakiji iz Gorazdove destilerije. To je iskustvo i događaj kome se svake godine veoma radujemo. Foto­grafski rezultati nikada nisu izostali i svaki put se iznenadimo koliko dobrih fotografija nastaje u ovakvoj vrsti umetničke slobode.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

ŠTA NAS OČEKUJE TOKOM APRILA NA ZVEZDANOM NEBU?

MALAYSIA TRULY ASIA