PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: SARA VUKAS
FOTOGRAFIJE: ANDREJA LEKO
ANDREJA LEKO, DIPLOMIRAO JE KAMERU NA FDU U BEOGRADU, A PROFESIONALNO SE BAVI REKLAMNOM FOTOGRAFIJOM, TELEVIZIJSKOM REKLAMOM I DOKUMENTARNIM FILMOM. KAO SNIMATELJ, DIREKTOR FOTOGRAFIJE I FOTOGRAF, RADI ZA NAJZNAČAJNIJE DOMAĆE I REGIONALNE MARKETINŠKE AGENCIJE I PRODUKCIJE. AUTOR JE BROJNIH PRINT KAMPANJA, TV REKLAMA I DŽINGLOVA, MUZIČKIH SPOTOVA I DOKUMENTARNIH TV SERIJA. BAVIO SE I PEDAGOŠKIM RADOM IZ OBLASTI FOTOGRAFIJE I VODIO JE NEKOLIKO FOTO-RADIONICA U BEOGRADU I UŽICU SA STUDENTIMA I SREDNJOŠKOLCIMA, KOJE SU REZULTIRALE IZLOŽBAMA I KATALOZIMA (KALEIDOSKOP 1 I 2, ŠKLJOCANJE, VIDIM, ČITAM, RAZUMEM).
DIREKTOR FOTOGRAFIJE DOKUMENTARNIH FILMOVA: „MARINA ABRAMOVIĆ I NJENA DECA“, PRODUKCIJA AKCIJA FILM, BEOGRAD, 2020, „ATENTAT NA ZORANA ĐINĐIĆA – MEDIJSKA POZADINA“ (2008), VREME/RTS, „DJINDJIC EIN LEBEN“ – „ĐINĐIĆ JEDAN ŽIVOT“ (2005), PRODUKCIJA 3SAT/B92.
DIREKTOR FOTOGRAFIJE DOKUMENTARNIH TV SERIJA: „KAKO MISLI AKADEMIJA“ (2020), PRODUKCIJA AKCIJA FILM/RTS, „UMETNOST BUKE“ (2019), PRODUKCIJA AKCIJA FILM/RTS,“PUT U BUDUĆNOST“ (2017 – 2018), PRODUKCIJA AKCIJA FILM/RTS.
FOTOGRAFSKE IZLOŽBE: 2014. U KCB BEOGRAD, GALERIJA ARTGET – IZLOŽBA PORTRETA “JEDAN U DVA” (ZAJEDNIČKA IZLOŽBA SA MILANOM TVRDIŠIĆEM), 2019. U RIJECI, MUZEJ GRADA RIJEKE, GOSTOVANJE KCB BEOGRAD – GRUPNA IZLOŽBA “GRAD I GRAĐANI”, IZBOR PORTRETA SA IZLOŽBE “JEDAN U DVA”.
AUTOR JE ANIMIRANOG FILMA “SVE JE STALO SAMO DECA RASTU” (2001), U SARADNJI SA UMETNIČKOM GRUPOM “PUNKT”, KOJI JE OSVOJIO NAGRADE NA SVIM NACIONALNIM FESTIVALIMA ANIMIRANOG FILMA U SRBIJI TE GODINE.
DUGOGODIŠNJA SARADNJA SA UMETNIČKOM GRUPOM “ŠKART” I HOROM “PROBA”.
Živi i radi u Beogradu, oženjen je Ivanom Bogićević Leko, dramskom pedagoškinjom.
KAMERA JE KAMERA, A TI KAO FOTOGRAF ILI SNIMATELJ I DIREKTOR FOTOGRAFIJE NA FILMU. KOJA TI JE ULOGA DRAŽA?
Podjednako volim i da snimam i da fotografišem, ne pravim veliku razliku između ta dva procesa. Nekada su kamere i foto-aparati bili veoma različiti i veoma skupi uređaji, današnji digitalni foto-aparat je praktično i aparat i video kamera u jednom uređaju, razlika između ta dva uređaja je praktično obrisana. Savremeni aparati, a tu mislim i na smartfon uređaje, stvorili su mogućnost da možemo da snimimo i kadar i fotografiju kad god poželimo. Dosta brzo i lako donosim odluku kad je nešto interesantno da bude video kadar, a kada mislim da bolje funkcioniše kao statična fotografija. Oba procesa podrazumevanju traženje najboljeg ugla, kompozicije, odgovarajućeg objektiva, dobrog svetla i pravog trenutka. Jednom rečju, podjednako me raduje i da snimam i da fotografišem, zadovoljstvo dolazi iz samog procesa snimanja, tada su moja kreativna energija i fokus maksimalni.
KAKO BIRAŠ PROJEKTE NA KOJIMA ĆEŠ RADITI? ŠTA JE ONO ŠTO MORA DA TE POVUČE?
Retko imam privilegiju da ja biram projekat, mnogo češća je situacija da nas nekoliko fotografa konkurišemo za određeni projekat, pa klijent bira između ponuđenih fotografa na osnovu njihovog prethodnog rada i referenci. Iz tog razloga, veoma je važan način predstavljanja mog rada kroz sve medije u cilju veće prisutnosti i vidljivosti. Moje mlađe kolege daleko su aktivnije od mene na društvenim mrežama i svakodnevno predstavljaju svoj rad. Tu pre svega mislim na Instagram. Moja komparativna prednost u odnosu na mlađe kolege su iskustvo i važne reference u poslu, ali na njihovoj strani je bliskost modernoj estetici i vladajućim trendovima. Kad je u pitanju rad na dokumentarnim filmovima, tu je situacija drugačija, najčešće je reditelj taj koji bira direktora fotografije i obično sarađujem sa ljudima sa kojima se već jako dugo znam i sa kojim sam već mnogo puta radio. I kad je fotografija i kad je video u pitanju, gledam da izaberem da radim na projektima koji su izazovni, referentni, važni i zanimljivi, zaista nikada ne biram na osnovu ponuđenog honorara, iako to ne znači da se ne borim za sopstveni honorar, jer i on često predstavlja meru vašeg kvaliteta. Ipak, neretko sam spreman da žrtvujem deo sopstvene zarade u korist boljih uslova rada, boljeg tima ili zarad nekog još višeg i važnijeg cilja.
Dokumentarne emisije i filmovi koje radim sa Botom (Boris Miljković, reditelj) su uvek skromnog budžeta i najčešće smo Boris i ja jedina dva člana ekipe, koristimo skromnu i lako prenosivu video tehniku, nemamo mogućnost da biramo vremenske uslove ili da čekamo optimalno doba dana, ali draž rada na tim projektima je što putujemo na daleke i zanimljive destinacije, upoznajemo mesta koja ne bismo inače nikad posetili, radimo intervjue sa vrhunskim umetnicima i jako posebnim ljudima. Tako sam imao priliku da kuvam ručak sa Marinom Abramović, da se vozim gliserom sa Bracom Dimitrijevićem, da na Islandu usred zime snimam razgovor u Plavoj laguni ili da se krećem sam kroz Egipatski muzej u Berlinu dok je zatvoren za publiku. Sve su to fantastična iskustva i stvari zbog kojih zaista volim svoj posao.
REKLAMNA FOTOGRAFIJA ZAHTEVA JAKO PUNO PRIPREME I FOTOGRAFSKOG POSLA.
Reklamna fotografija je pre svega složen, pažljivo i dugo pripreman timski rad. Da bih uopšte mogao da uđem u svet reklamne fotografije, bilo je neophodno da u potpunosti savladam zanat i da imam prethodno solidno iskustvo na referentnim poslovima, kao i da posedujem najsavremeniju foto-tehniku. Najbolji i najlakši put da to postanete jeste da kao mlad fotograf asistirate nekome ko će vam sve svoje znanje i iskustvo direktno i neposredno kroz poslove preneti i kod koga ćete „peći zanat i veštinu“ kroz velike i složene zadatke. Ja sam zaista imao jako puno sreće i odmah nakon studija kamere na FDU sam počeo da asistiram, i kao kamera operater i kao fotograf, Milanu Tvrdišiću koji je posedovao ogromno znanje i iskustvo. On mi je otvorio vrata kako reklamnom filmu tako i reklamnoj fotografiji. Kombinacija teorijskog znanja dobijenog na studijama kamere na FDU i praktičnog znanja i veština stečenih u radu sa Tvrdišićem bila su najbolji spoj i dragocena kombinacija.
U reklamnoj fotografiji uvek počinjete sa nekim zadatkom, zahtevom koji dobijete od agencije ili klijenta. Prva faza rada je detaljna analiza tog zadatka i pronalaženje najboljih tehničkih i kreativnih rešenja, neophodno je da u startu prepoznam sve moguće probleme i da umem da formiram kvalitetan tim saradnika koji će mi pomoći da na najbrži i najbolji način rešim dobijeni zadatak.
KOLIKO U REKLAMNOJ FOTOGRAFIJI FOTOGRAF IMA SLOBODU STVARANJA I LIČNOG VIĐENJA? DA LI SI NEKADA ODBIO KLIJENTA?
Radio sam mnogo različitih kampanja i naravno da su mi najdraže bile upravo one u kojima sam dobijao dovoljno vremena i slobode da mogu da napravim fotografije kojima ću i sam biti zadovoljan i na koje ću biti ponosan. Moje iskustvo u reklamnoj fotografiji je sada dugo već skoro tri decenije i odnos agencije prema fotografu se za to vreme dosta izmenio. Nekada je klijent mnogo više verovao u ukus i znanje fotografa i ostavljao bi mu daleko više prostora i slobode. Danas je taj prostor veoma sužen i ne ostavlja vam puno mesta da date svoj kreativni doprinos, a ni svoj profesionalni maksimum. Ipak, s vremena na vreme, dogode se poslovi u kojima vam ostave veliki deo odlučivanja i kreativne slobode i takve prilike zaista rado iskoristim. Pre par godina, moj kolega Milan Đakov i ja smo za potrebe kompanije LIDL dobili zadatak da obiđemo 16 lokacija po Srbiji i fotografišemo „razglednice“ tih izabanih mesta. Bio je to divan izazov i još lepša prilika da se Srbija proputuje uzduž i popreko. Nas dvojica bismo seli u automobil kad god bi u najavi bilo nekoliko vezanih sunčanih dana i po ceo dan bismo putovali i fotografisali. Vratili smo se za Beograd puni jako lepih utisaka sa odličnim fotografijama kojima smo bili zadovoljni i mi i naš klijent.
UMETNIČKA VS. KOMERCIJALNA FOTOGRAFIJA
Jako su retki primeri fotografa poput Andreasa Gurskog koji proizvode samo umetničke fotografije. Svaki fotograf bez obzira kojom se vrstom fotografije bavi ako to radi na najbolji mogući način, ako u svoj rad ugrađuje deo sopstvenih emocija i ličnog iskustva, ako još sve to radi na originalan i poseban način, svakako je umetnik i takva fotografija je onda umetnost.
Fotografiju je danas jako teško staviti u samo jednu fioku i reći: ovo je novinska, ovo je reklamna, ovo je umetnička fotografija Te podele su nepotrebne i često veštačke. Vrhunska reportažna fotografija je istovremeno i umetnička, baš kao što je i vrhunska komercijalna fotografija takođe umetnička. Sebastiano Salgado je snimao i prodavao reportaže za časopise, a danas se njegove fotografije prodaju po galerijama širom sveta. Najveća imena modne fotografije snimali su naslovnice, duplerice ili editorijale za modne časopise a danas ove fotografije stoje izložene u muzejima širom sveta: Eni Libovic, Helmut Njutn, Ričard Avedon, Herb Ric, Paolo Roversi, Mario Teastino su samo neka imena čija dela krase muzeje, a neki od ovih autora dobili su i sopstvene muzeje.
CRNO-BELA VS. FOTOGRAFIJA U BOJI
Kada sam počeo da sam bavim fotografijom, snimao sam analognim aparatom i prva stvar koju bih morao da odlučim bila je koji film da „ušniram“ u aparat. Ako bih se tada odlučio za crno-beli film, to je bila konačna odluka, niste imali mogućnost da se na pola procesa predomislite. Crno-belu fotografiju sam jako voleo jer je ceo proces razvijanja negativa i pravljenja uvećanja bio u mojim rukama, mogao sam da biram vrstu negativa, način na koji ću taj negativ da razvijem, vrstu i kontrast papira na koji ću da uveličam fotografiju i od vlastite veštine sa aparatom za uvećavanje zavisilo je koliko ću uspeti da unapredim tu fotografiju. To je bio veoma složen i vrlo kreativan proces, imao bih utisak tada da se bavim nekakvom alhemijom. Ipak, koliko god taj proces bio magičan, on je po današnjim standardima bio veoma dugotrajan i naporan, a rezultat nije uvek bio sasvim predvidiv.
Danas isključivo koristim digitalni foto-aparat i sirove digitalne fotografije (RAW fajlove) obrađujem u Photoshopu, gde tek na samom kraju procesa obrade fotografije donosim odluku da li ću je zadržati u boji ili možda odlučim da je obradim kao crno-belu fotografiju. To je zaista velika prednost digitalnih formata, jer vam ostavlja mogućnost da sve važne odluke donesete tek na kraju procesa i nijedna odluka koju napravite nije konačna, imate uvek mogućnost da se predomislite ili čak i da jednu istu fotografiju obradite i predstavite na više načina.
SA REDITELJEM BORISOM MILJKOVIĆEM SARAĐIVAO SI NA FILMU MARINE ABRAMOVIĆ, ČIJI SI AUTOR I PLAKATA, DOKUMENTARNIM SERIJAMA “PUT U BUDUĆNOST”, “UMETNOST BUKE”, KAO I NA NOVOJ SERIJI “KREATIVNE INDUSTRIJE”.
Sa Borisom Miljkovičem Botom se jako dugo znam, radili smo na brojnim TV reklamama zajedno. Saradnja se nastavila kada je Boris postao kreativni direktor u agenciji McCann u Beogradu i tada sam za McCann kao fotograf uradio brojne print kampanje. Kroz tu saradnju sam shvatio koliko je bitno imati vrhunskog kreativnog direktora na svojoj strani, Boris bi umeo da prepozna i podrži svaki moj dobar predlog i sugestiju, na taj način uvek bismo dolazili brzo i nepogrešivo do najboljeg rešenja. Tada smo zajedno uradili i veliku izložbu Serbi V.O. u Parizu 2000. godine, povodom pada režima Slobodana Miloševića. Nakon toga, za potrebe manifestacije Beogradsko proleće, Boris je osmislio veliku fotografsku akciju koju smo u fotografskom timu realizovali zajedno Milan Tvrdišić, Nenad Petrović i ja: U improvizovanom foto-studiju – šatoru nasred Trga Republike smo fotografisali slučajne prolaznike. Za pet dana, koliko je akcija trajala, napravili smo preko 3500 fotografija. Kasnije je odabrano oko 1800 fotografija, koje su odštampane u prirodnoj veličini i od tih fotografija je formiran veliki lavirint na Trgu Republike. Mislim da je to bila jedna od najvećih i najuspešnijih fotografskih akcija ikada izvedenih u Beogradu. Te fotografije i dan-danas rado pogledam, to je bio fantastičan pregled gradskih fizionomija, stilova oblačenja, karaktera, pravi portret jednog velikog i šarenog grada, divna slika.
Da premotam sada film unapred, posle mnogo godina saradnje u marketing, obojica smo poželeli da se od toga odmorimo i da snimamo zajedno dokumentarnu seriju “Put u budućnost”. Svaka epizoda je bila posvećena nekom periodu jugoslovenske umetnosti i nekom umetniku iz tog perioda. Tako se dogodilo da za jednu od epizoda snimimo i Marinu Abramović i priliku koja nam se pružila iskoristili smo zaista najbolje što smo umeli. Proveli smo čitav dan sa Marinom u SKC-u, uspeli smo da sa njom zajedno uđemo i u stan u kome je ona odrasla, a u koji se do tog dana nikada nije vratila otkad je napustila Beograd, prošetali smo se centrom grada sa njom, provezli se kolima po celom Beogradu. Jednom rečju, snimili smo mnogo vrlo ekskluzivnog materijala, daleko više nego što je bilo potrebno za jednu epizodu našeg serijala. Boris je kasnije Marini prikazao montiran materijal koji smo snimili tog dana, njoj se to jako dopalo, Bota je stekao njeno poverenje i simpatije i tada smo krenuli u snimanje celovečernjeg dokumentarnog filma o Marini Abramović. Marina nas je pozvala u Ameriku i bili smo njeni gosti nekoliko dana, snimali smo kod nje jako mnogo razgovora i materijala, kasnije i odabir i pripreme mladića i devojaka koji su na Marininoj izložbi u Beogradu izvodili njene performance. Naposletku, snimili smo sada već čuveno Marinino predavanje na poljani ispred MSU. Film je bio veoma zapažen i lepo ocenjen i obišao je veliki broj festivala dokumentarnog filma širom sveta.
Nakon ove serije, snimili smo u Perlezu među kravama, ovcama i guskama jedan rock ‘n’ roll serijal “Umetnost buke” povodom godišnjica velikih svetskih rok festivala. Poslednje što smo zajedno snimili delom u Beogradu u studiju, a delom po fascinantnim pejzažima Islanda je serijal od 10 epizoda pod nazivom “Kreativne industrije”, koji će kroz par nedelja početi da se prikazuje na RTS-u.
KAKVA JE SARADNJA SA UDRUŽENJEM PIGMALION ART I GORAZDOM ČUKOM?
Gorazd Čuk je zaista retka zver na ovim prostorima, to je čovek koga apsolutno ništa ne mrzi da uradi, sve što može danas da uradi on ne ostavlja za sutra. Gorazd je svoju atomsku energiju upregao sa neverovatnom voljom u nameri da stvori božanstven prostor na obroncima Suve planine, u selu Tamnjanica. U tom planinsko-brdovitom krajoliku, on je zasadio nepregledna polja smilja, ruža i lavande i usred svega toga podigao je kuću sa pet spavaćih soba za pet gostiju, sa ogromnom trpezarijom za sve goste i odmah do kuće sazidao je i slikarski atelje. U tom magičnom prostoru, on svake godine organizuje nekoliko slikarskih, jednu vajarsku i jednu fotografsku radionicu. Ja sam imao sreću i privilegiju da učestvujem na dve fotografske radionice, ali sam imao priliku da posetim Gorazda i u toku slikarskih i vajarskih radionica. Fotografske radionice smo koncipirali tako da svakoga dana od ranog jutra fotografišemo pejzaže i prirodu Suve planine: svanuće, dizanje jutarnje sumaglice, koze, cveće, pčele i košnice, zavetni hrast, divlje konje, a onda popodne pređemo u slikarski atelje koji pretvorimo u pravi fotografski studio i tu, uz dekor sveže lavande i smilja, organizujemo slikanje modela.
Uz dobrog domaćina kakav je Gorazd tih nekoliko dana koliko traje fotografska radionica, pored pregalničkog rada preko dana, predveče ostane i dovoljno vremena za uživanje u fantastičnoj hrani, probranim vinima i vrhunskoj domaćoj rakiji iz Gorazdove destilerije. To je iskustvo i događaj kome se svake godine veoma radujemo. Fotografski rezultati nikada nisu izostali i svaki put se iznenadimo koliko dobrih fotografija nastaje u ovakvoj vrsti umetničke slobode.