JUNACI ZAODENUTI U PLAŠT SATIRE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: SLAVKO KRUNIĆ
FOTOGRAFIJE: MILAN ĐAKOV

Slavko Krunić, rođen je 1974. godine u Beogradu. Završio je beogradski Fakultet likovnih umetnosti, u klasi profesora Radomira Reljića. Magistrirao je u klasi profesorke Anđelke Bojović. Od 2000. godine, član je ULUS-a, a od 2011. ULUPUDS-a. Izlagao je na trideset četiri samostalne i više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Slike Slavka Krunića dospele su do javnih i privatnih zbirki, odnosno kolekcionara sa najneočekivanijih strana sveta. Njegove ilustracije takođe su našle put do brojnih knjiga i časopisa.

Knjigu “Satirikone” objavio je sa francuskom književnicom Elodi Pinel. Plašt dugo snivanog sna Slavka Krunića predstavljao je početak saradnje sa Politikinim Zabavnikom. Sa književnicom Mirjanom Ognjanović upriličio je dve knjige – “Nesanica za dvoje” (Booka) i “Mauzilej” (Altanova), da bi treću knjigu “Lažne bajke’’ (Booka) realizovali zajedno sa piscem Davidom Albaharijem. . Sa spisateljicom Sanjom Domazet priredio je knjigu “Male boginje’’ (Službeni glasnik). Svoju monografiju “Mauzolej nesavršenstva’’ (Unicorn) sa tekstom Bila Gulda, američkog muzičara i producenta, objavio je u Londonu. 

Ilustrovao je katalog i plakat opere “Verter” Narodnog pozorišta u Beogradu. Njegovi radovi se mogu naći na omotu albuma njujorških ska legendi The Toasters “House of soul” i albumima bendova Rotterdam ska jazz foundation, Deepsteady i Dr. Deadlock and conga line.

Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu.

KAKO VIDIŠ SVOJ SLIKARSKI IDENTITET?

Za većinu svojih slika tražim zajednički narativ. On se formirao onog trenutka kada sam uočio sličnosti između sudbina svetaca i junaka satirične proze. U oba slučaja, po nekom mo­delu, neizbežna je tragična kob. Ali kada je u pitanju satira, ozbiljnost nas propisno podstiče na smeh. Ovakav vid interpretacije i odnosa prema surovoj realnosti najedanput me je os­vojio. Težim da postavim svoje junake u ta­kav bezbedan okvir kako bih bio uveren da će svima biti ugodno, čak i u nezgodnoj situaciji. Vremenom se iskristalisao univerzalan naziv za moj slikarski identitet – ‘’Satirikone’’. Prvu svoju složeniju publikaciju sam tako nazvao. I jedno od tri poglavlja u nedavno objavljenoj monografiji.

ŠTA SVE MOŽEMO PRONAĆI U TVOM MAUZOLEJU NESAVRŠENSTVA, SAVRŠENSTVA, ČAROBNJAŠTVA?

Najviše se nadam da ćete pronaći čaroliju. Jer čarolija je sve ono za šta kao autor nisam zaslužan, sve slučajnosti koje se neobjašnjivo dese. Dok se efekat čudesnog, koji potenci­ram, neminovno ističe zbog toga što živimo u vremenu koje stremi ka veštačkom savršenst­vu. A samim tim je i moja težnja ka dogradnji izostajućih karaktera portretnih likova u aktuel­nom vremenu neobična.

Mauzolej nesavršenstva je zbirka satiričkih portreta koji pobijaju ideju razdvajanja između posmatrača i umetničkog dela. Zamisao ove knjige je da stvori određenu intimnost; da se njen čitalac oseti kao saveznik portretisa­nih likova i kao njihov saputnik u izmišljenom životu. Ogroman kuriozitet Mauzoleja je taj što je autor uvodnog teksta Bil Guld, američki muzičar i producent, najpoznatiji kao basista benda Faith No More, i što on nikada pre ništa slično nije realizovao. Izdavač je Unicorn Pub­lishing Group LLP, jedna je od vodećih nezavis­nih izdavačkih kuća sa sedištem u Londonu i Čikagu, specijalizovana za knjige iz oblasti vi­zuelnih umetnosti i istorije kulture.

DA LI SVOJIM SLIKAMA ULEPŠAVAŠ STVARNOST?

Odabrao sam da pođem onim likovnim putem koji ide negde mimo postojeće realnosti da bih stigao do imaginarnog prostora i snoviđenja u kojima ću se osećati kao kod kuće.

Likovi koje slikam nemaju izvorište u stvarnosti. Galerija ovih portreta se napaja na likovnim i literarnim obrascima. To nisu odrazi lica ili ličnosti, već ideje – kritike zaodenute u ruho satire. Moja poetika ne propagira nijednu društvenu, političku ili religijsku ideju. Ona se zabavlja trajanjem zabluda koje, u suštini, nisu razorne i imaju dovoljno estetičnosti da se lako prihvate. Doza humora u umetnosti, samoj stvarnosti, daje mitološku dimenziju. Zasigurno je i ulepšava.

TVOJE TEME SU ČOVEK I NJEGOV USUD. TVOJIM SLIKARSTVOM DOMIRAJU DVA VELIKA ISPREPLETENA TEMATA – PORTRET I LJUDSKA FIGURA.

Pred izazovima aktuelnog doba nastojim da pokažem sabranost i uzvišenost u prikazivanju međuljudskih odnosa. Kroz načelo o „čoveku kao zasebnom univerzumu“, trudim se da svim svojim naslikanim ličnostima odredim individualni karakter. Neki od njih se čak mogu prihvatiti kao svojevrsni „obrasci“ predstave određenih ljudskih stanja i raspoloženja. Povodom ovih portreta, veoma često se pisalo i govorilo o njihovoj pitomosti i blagosti. Ali umereno karikaturalan izgled i karakter blaženih ljudi čistih pogleda trebalo bi da podstakne i raspravu o drugačijim promišljanjima sveta.

SLIKANJE PORTRETA KAO IZAZOV, MAŠTA, UNUTRAŠNJI PORIV. KAKO BI OPISAO SVOJE JUNAKE? I DA LI UNAPRED ZNAŠ DA LI ĆE BITI NASLIKAN ŽENA ILI MUŠKARAC?

Svoje junake vidim kao skromne satirične ikone. Njihova lica prekrivena su dobrotom i setom. Oni deluju začuđeno, ali ne bez cilja. Više od svega ovi likovi traže sabesednike sa druge strane. Glavni poriv i izazov je da se što veći broj sagovornika i pronađe.

U procesu stvaranja svako delo se opire, ima svoju sopstvenu putanju koju se trudim da usmeravam. Ponekad slikam portret za određenu osobu i portretisani lik, sam od sebe, počinje da liči na budućeg vlasnika. Ali je uvek unapred poznat polni identitet.

DA LI NAJPRE SVOJIM PORTRETIMA DAŠ NAZIV, PA ONDA SLEDI SLIKANJE, ILI JE OBRNUTI SLED? PRVO NASLIKANI PORTRET, PA IME.

Naziv slike dodajem na kraju. On je kao ukras na torti. Ali sam sklon da, povrh šlaga, umesto jagode za prilog, podmetnem ljutu papriku. Zgodan način da se izbegne sladunjavost.

Dobar naslov je pravi balans za sliku koja je rasterećena preterane priče. Kroz nekadašnje intenzivnije bavljenje muzikom, spontano sam odabrao svoju omiljenu pesmu. Iznenadio sam se da me je zauvek osvojila instrumentalna numera. Preispitujući se, došao sam do zaključka da reči pesmi daju težinu, a da je dimenzija čiste melodije dubina. I to je zapravo meni blisko i svojstveno. Trudim se da pojednostavim i pročistim svoje slikarstvo od nepotrebnog tereta.

SVOJ JEDINI AUTOPORTRET SI NAZVAO „NOĆNI POSETILAC“.

Slika ‚‘Noćni posetilac‘‘, koja nosi naziv po jednom filmskom ostvarenju, nastala je u klasi, za vreme studija na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, a u periodu moje izrazite gladi za filmovima. U to vreme, osnovan je Festival autorskog filma. Imao sam privilegiju da od osnivača dobijam besplatne ulaznice, kao i neograničen pristup njegovoj kućnoj filmskoj kolekciji. U istom periodu, nastale su slike ‘’Taj mračni predmet želja’’ i ‘’Nula iz vladanja’’. Sedma umetnost mi je tada davala podršku da u svoje slike i ctreže sabijem i utkam vlastita sećanja na realni svet, posmatrajući život očima rođenih anarhista kakvi su bili Žan Vigo i Luis Bunjuel.

TVOJE SLIKE NALAZE SE U JAVNIM I PRIVATNIM ZBIRKAMA, ILUSTRACIJE SU U BROJNIM KNJIGAMA I ČASOPISIMA, KATALOZIMA, PLAKATIMA, TVOJI RADOVI SE MOGU NAĆI OMOTU ALBUMA NJUJORŠKIH SKA LEGENDI THE TOASTERS “HOUSE OF SOUL” I ALBUMIMA BENDOVA ROTTERDAM SKA JAZZ FOUNDATION – DEEPSTEADY I DR. DEADLOCK AND CONGA LINE. DA LI SI ZADOVOLJAN SVOJOM EKSPRESIJOM?

Počeo sam da se oseć am uspešnim od trenutka kada sam otkrio da moje slike žive samostalno, da su dočekale punoletstvo. Prija mi saznanje da su te slike u nekom sistemu prihvaćene i da su pobrale priznanja, što sam postao deo družine dostojanstvenika koji svoja dela izlažu u valjevskoj Modernoj galeriji, sarađuju sa Kućom umetnika Pigmalion ili im Politikin Zabavnik, Službeni glasnik i Booka objavljuju ilustracije. Ali kao najveću nagradu doživljavam realizovane ilustracije za omote objavljenih albuma svojih omiljenih bendova, zato što to prevazilazi moje iracionalne domašaje. Više se osećam pripadnikom andergraunda i iz te pozicije malo je reći da sam zadovoljan.

RAZVIO SI LIKOVNU I LITERARNU PRAKSU, SARAĐUJUĆI I SA PISCIMA. PRIMERI OVE UMREŽENE SCENE SU RETKI. KAKO TI SE ČINI TAJ DVOJAC SLIKAR – PISAC?

Imam ludu sreću da su značajni književni delatnici pristali da svojim pričama ožive portrete koje stvaram. Poigravajući se sa realnošću istorijskih data, likove sa mojih slika pretvorili su u stvarne ličnosti. Ovakva neobična tumačenja već se zabeležili književnici David Albahari, Mirjana Ognjanović, Sanja Domazet, Nemanja Mitrović, Elodi Pinel i muzičar Bil Guld, unevši u značenje slike zanimljivu realnost. Onu nepostojeću. I u svakom navratu, kada im pošaljem svoje likovne predloške, u trenutku kada literarna dela pristignu, susretnem se sa nesvakidašnjim fenomenom – pisci kao da preuzmu autorstvo nad likovnim delima. Postanu njihovi nadtvorci. A to je znak da su se iskreno posvetili ovom poduhvatu.

KAKO SE UMETNOST MOŽE PREZENTOVANI NA NAJBOLJI NAČI?

To mora da ostane u izboru svakog pojedinačnog autora i da čini integralni deo njegove lične poetike. Treba ispoljavati kreativnost i kroz prezentaciju. Nekada je način predstavljanja pitanje potrebe ili kaprica. Ja sam ostao “zaglavljen” u sferi portreta, ali zarad izmirenja repeticije i kreacije neretko povlačim poluge uz pomoć kojih portret, kao isključivo mimetička kategorija, zadobija neočekivane dimenzije.