SNAGA JEDNE ŽENE NA KULTURNOJ SCENI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: JELENA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

JELENA MEDAKOVIĆ, ROĐENA BEOGRAĐANKA. ŠKOLA ZA DIZAJN ODREDILA JE NJEN DALJI UMETNIČKI, PREDUZETNIČKI I POSLOVNI PUT. NAKON TREĆEG RA­ZREDA, UPISALA JE FAKULTET LIKOVNIH UMENTOSTI I KASNIJE FAKULTET TEH­NIČKIH NAUKA. BILA JE SARADNIK NA VAŽNIM PROJEKTIMA U ZAVODU ZA ZAŠTI­TU SPOMENIKA NA KOSOVU, KAO I NA CRKVI SVETOG AHILIJA U ARILJU.

SA 22 GODINE POČELA JE DA RADI KAO PROFESOR CRTANJA U ŠKOLI ZA DIZAJN, A PARALELNO I U PREDUZEĆU SVOG OCA KOJI JE POSAO TADA PRILAGODIO NJENIM AKTIVNOSTIMA. RADILA JE NA RAZVOJU STUDIJA I ANGAŽMANIMA ZA KOMPA­NIJE KOJE SU JOJ POSTALE DUGOGODIŠNJI KLIJENTI – LACOSTE, DU PAREIL AU MÊME, VOLVO, RAZLIČITI BRENDOVI IZ OBLASTI MAŠINSKE INDUSTRIJE, BIP, CO STEVČEVIĆ I NJIHOV PRATEĆI PROGRAM.

JELENA JE DANAS DIREKTORKA MUZEJA GRADA BEOGRADA I IZA NJE JE OGRO­MAN BROJ JAVNIH, DOMAĆIH I MEĐUNARODNIH PROJEKATA ENTERIJERA, IZLOŽ­BI, POSTAVKI, SAJAMSKIH I JAVNIH MANIFESTACIJA, A ISPRED NJE VAŽNI PRO­JEKTI ZA KULTURNU SCENU BEOGRADA I SRBIJE.

KAKO JE BITI DIREKTOR JEDNE TAKO VAŽNE I ZNA­ČAJNE INSTITUCIJE KAO ŠTO JE MUZEJ GRADA BE­OGRADA?

Izuzetan izazov, ali i velika čast svakako. Biti na čelu institucije osnovane 1903. godine, ustano­ve koja baštini sve istorijski značajne, a umet­nički najvrednije dokaze našeg života na širem području Beograda unazad 8000 godina, znači mnogo za mene.

ŠTA JE SVE POD OKRILJEM MUZEJA?

Arheološko nalazište Belo brdo u Vinči, Konak kneginje Ljubice, Muzej Paje Jovanovića, Mu­zej Ive Andrića, Muzej Jovana Cvijića, Logor na Banjici, Muzej u Mladenovcu, Zavičajni muzej u Zemunu, Spirtina kuća, Muzej Tome Rosandića, Legat Roberta Cinhlera Gasparevića, Legat ikona Sekulić, Muzej grada Beograda u Resavskoj 40b, Upravna zgrada u Zmaj Jovinoj ulici, a odnedav­no i Spomen kuća vojvode Stepe Stepanovića, Spomenički kompleks Stefana Nemanje. Muzej je kompleksnog tipa sa zbirkama iz umetnosti, arheologije, istorije, književnosti, sporta, nauke i prosvete.

Svaki trag života zapisan je u delima koje čuva­mo.

PROŠLA GODINA JE ZAISTA BILA TEŠKA ZA MNO­GE, A POSEBNO ZA KULTURNE DELATNIKE. ŠTA BI IZDVOJILA OD ZNAČAJNIH AKTIVNOSTI I IZLOŽBI U 2020. GODINI?

Iako strašna godina, meni je donela i izuzetne poslovne mogućnosti. Omogućila mi je neki mir zahvaljujući kom sam mnogo toga pokrenula. Imali smo izuzetnu posećenost izložbe slike ču­vene Predićeve Kosovke devojke i postavke 10 dela Paje Jovanovića koja su poslužila kao in­spiracija poznatim fotografima za stvaranje fo­tografija. Ceo dekor izložbe, ambijent, izuzetan broj predavača, doprineli su da ovo bude medij­ski najpraćenija izložba. Izneli smo čuveno “Beo­gradsko četvorojevanđelje“, prvu štampanu knji­gu na ovim prostorima, svedočanstvo koliko je Beograd uvek prednjačio u svemu.

MUZEJ JE OSNOVAN 1903. GODINE OD PRIKUPLJE­NIH DELA – VELIKI BROJ LJUDI JE ZAVEŠTAO SVOJU POKRETNU I NEPOKRETNU IMOVINU UPRAVO OVOJ INSTITUCIJI KULTURE.

Jedna od najlepših tradicija od samog osnivanja je upravo ta da su veliki i značajni ljudi svoju zao­stavštinu poklanjali Muzeju. Najsrećnija sam jer tome svedočim i ovih dana.

Muzej je ponosni staratelj kolekcije dela Vladi­ mira Veličkovića i nemam reči da opišem koliko meni lično znači ova činjenica, a od neprocenji­vog je značaja i za našu publiku i građane Srbije. Poklon Veličkovićevog sina, poznatog umetnika Vuka Vidora, doprineo je ukupnoj vrednosti na­ših zbirki. I to nije sve. Naš veliki slikar, svetski priznat, Miloš Šobajić takođe je svoj legat osta­vio baš našem Muzeju. Samo ovo je dovoljno za sreću nas koji radimo u Muzeju grada Beograda.

KAKO NAPREDUJU RADOVI NA OBJEKTU U RESAV­SKOJ ULICI, KOJI JE DODELJEN MUZEJU GRADA BE­OGRADA JOŠ 2006. GODINE?

Radovi su trenutno u fazi pred objavljivanje ten­dera za izgradnju. Sve poslove oko raspisivanja tendera vodi Sekretarijat za investicije, tako da mi od njih i očekujemo krajnje datume.

Objekat je pripadao Vojnoj akademiji do 2006. godine kada je dodeljen MGB. Od tada nije bilo aktivnosti na rekonstrukciji ili sanaciji, pa ni na održavanju, ali je fantastični „Oktobarski salon“ zgradu pozicionirao kao najpoželjniji izlagački prostor.

Uslovi koje je Muzej postavio su takvi da garantu­ju mogućnost postavki najzahtevnijih muzejskih izložbi – potpunu bezbednost naših eksponata i potpunu mikroklimatsku bezbednost gostujućih izložbi svetskih muzeja.

DONACIJA OD 475.000 DOLARA AMERIČKOG FON­DA.

Tu donaciju omogućili su napori premijerke Sr­bije Ane Brnabić i njenog tima “Srbija stvara” na čemu smo neizmerno zahvalni. Muzej je tehnič­ki sproveo izradu dokumentacije i uradio veliki posao na dovođenju u red samog nalazišta, ali Fond je obezbedio sredstva posredstvom divnih ljudi iz “Srbija stvara” i oni će se baviti realizaci­jom tog velikog posla uz našu pomoć na terenu. Klizište koje 100 godina odnosi kulturne slojeve direktno u Dunav ovim projektom biće zaustav­ljeno.

OVE GODINE PRIMILI STE NA PRAKSU STUDENTA IZ GRČKE. KOJE JOŠ NOVINE UVODITE I ŠTA OVO ZNA­ČI ZA MUZEJ, ALI I ZA STRANE STUDENTE?

Mnogo sam srećna i ponosna što je naš Zorgos izabrao baš Muzej grada Beograda. Kao dugo­godišnji profesor, navikla sam na rad sa mlađi­ma i nedostajao mi je taj angažman. Prijavila sam Muzej grada Beograda bez naročitih oče­kivanja, ali odličan student arheologije i istorije umetnosti sa Univerziteta u Ioanini prepoznao je potencijal za svoj napredak upravo kod nas i sada svakodnevno kolege i ja radimo sa njim.

ŠTA BI IZDVOJILA OD TRENUTNIH POSTAVKI I DALA PREPORUKU DA POGLEDAMO OVOG MESECA?

Iznosimo prvi urbanistički plan Beograda i doka­zujemo davno zapamćenu rečenicu mog pokoj­nog mentora prof. Ranka Radovića – “Samo su promene stalne.” Naravno, tu su o stalne postav­ke u našim muzejima, kao i vođenje kroz spome­nički kompleks Stefana Nemanje.

SNAGA I KREATIVNOST JEDNE ŽENE NA TAKO BIT­NOJ POZICIJI OGLEDA SE U NJENOM OBRAZOVANJU, ENERGIJI, VOLJI. KAD POGLEDAŠ UNAZAD KROZ ŠTA SI SVE PROŠLA I RADILA DA BI STIGLA TU GDE JESI, DA LI SI ZADOVOLJNA?

Zadovoljna sam. Primer sam kako od najranijeg detinjstava treba slediti svoje sklonosti i ići uvek svojim putem. Mnogo izazovnih situacija sam mogla da izbegnem da nisam toliko tvrdoglavo držala pravac, ali ovo je moj način.

Velika sreća je za mene bila porodica, tačnije otac koji se bavio poslom koji je meni omogu­ćio mnogo rada i velikih projekata. Njegova be­zuslovna spremnost da podrži sve moje poku­šaje dovela je do toga da mogu da vodim i naj­kompleksnije projekte. Svakako da je formalno obrazovanje neophodno, ali bez ogromne prakse ništa ne bi bilo moguće.

Projektovala sam i postavila najviši objekat na Beogradskom sajmu, uradila vrlo zahtevne en­terijere širom prostora eks-Jugoslavije, a otac je uvek insistirao da moja profesija ne sme da bude hobi ili ljubav ka lepom već posao od koga živim.

KAKO BI GLASILA TVOJA FORMULA USPEHA U PRI­VATNOM I POSLOVNOM ŽIVOTU?

Simbioza privatnog i poslovnog, nema jednog bez drugog.

Mogućnost da radim i u okrilju porodice, a i da moje tri ćerke i suprug budu uz mene na mnogim poslovnim putovanjima i tokom rada na nekim projektima. Moj život je od najranijeg detinjstva bio obojen stvaralaštvom i svakodnevno je tako. U tom smislu sam imala sreće da odrastem u porodici koja je prepoznala i podržavala moje ta­lente, a moja deca i suprug su mi omogućili da se razvijam inspirisana njima.

TEMA FEBRUARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “BUDI SVET(LOST)”. DA LI MUZEJ GRA­DA BEOGRADA VIDIŠ KAO KULTUROLOŠKU SVETLOST KOJA OBASJAVA I OSVETLJAVA?

Da, apsolutno. Novi prostor u Resavskoj prome­niće sliku naše scene i omogućiti razvoj društva na ovom polju.