PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: KOLJA BOŽOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATE ARHIVE
KOLJA BOŽOVIĆ, AKADEMSKI SLIKAR, VIZUELNI UMETNIK IZ BOGRADA IMAO JE KRAJEM 2020. GODINE IZLOŽBU „KORELACIJE“ U GALERIJI EUGESTER U BEOGRADU.
IZLOŽBA KORELACIJE PREDSTAVLJA VIZUELAN SPOJ, U OKVIRU KOGA SU PREDSTAVLJENI RADOVI JEDNE OD NAJZNAČAJNIJIH VAJARKI SRPSKE I JUGOSLOVENSKE UMETNIČKE PRAKSE 20. VEKA OLGE JEVRIĆ (1922-2014) I UMETNIKA SREDNJE GENERACIJE I VANREDNOG PROFESORA FAKULTETА PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU NIKOLE KOLJE BOŽOVIĆA (1975), U JEDNOM LIKOVNOM, RELACIJSKI IZAZOVNOM, KOMPOZITNOM SKLOPU. NJIHOVA DELA SE SUSREĆU PO PRVI PUT ZAJEDNO U JEDNOM MODERNOM, NEKONVENCIONALNOM PROSTORU.
KAKO SI DOŠAO NA IDEJU DA SPOJIŠ I IZREŽIRAŠ U JEDNU CELINU KAO IZOŽBNU POSTAVKU RADOVE OLGE JEVRIĆ, JEDNE OD NAJZNAČANIJE SRPSKIH SKULPTORA SA SVOJIM DELIMA.
Već dugo su mi njene skulpture na pameti. Meni izgledaju kao da su otpale od neke zgrade, ruševine, kao da su esencija urbanog pejzaža. Ona sama je izjavila da su se posledice bombardovanja Beograda u II svetskom ratu duboko urezale u njenu svest. Ja sam sa druge strane uporno buljio u ruševine naših ratova i veoma inspirativne izvrnute iznutrice naših ulica prilikom rekonstrukcija rađenih poslednjih godina u Beogradu.
Sa druge strane veoma mi je privlačna ideja saradnje sa starijim i pokojnim umetnicima, volim da stavljam u istu ravan stvari stvorene u različitim vremenskim periodima. Malo sam brinuo ali mislim da je uz pomoć kustosa Dejana Vučetića sve dobro leglo i veoma sam ponosan na izložbu „Koleracije“.
DA LI SI SE TRUDIO DA SVOJE RADOVE PRILAGODIŠ NJENIM ILI JE TAJ SPOJ BIO PRIRODAN?
Naši radovi imaju više tačaka koje nas odvajaju nego onih koje nas spajaju. Nisam mnogo o tome razmišljao, neka tajna nas je spojila koju možda nije bitno ni definisati do kraja. To je skoro isto kao ono kad vam baš nije jasno kako vam je nešto palo na pamet, a to se godinu dana posle pokaže kao vizionarska stvar.
Mali crteži rađeni akrilnom bojom u poslednjih dve godine su u direktnijoj vezi sa Olginim radovima i oni su me činili spokojnim i mirnim kada sam razmišljao o zajedničkoj postavci.
OLGA JEVRIĆ SE POJAVLJUJE U VREME KOJE JE OKRENUTO NOVIM VREDNOSTIMA NAKON DRUGOOG SVETSKOG RATA. DA LI I TI PREPOZNAJEŠ TAJ TRENUTAK U OVOM VREMENU I USPEVAŠ LI DA PRATIŠ SOPSTVENI UMETNIČKI INSTINKT?
Naravno, ja sebe smatram inovatorom-umetnikom. Nadam se da sam u pravu. Pozicija afirmisanog umetnika ne mora uvek da bude korisna za kreativca. Olga ipak, na neki neobičan način nije bila mejnstrim umetnica. Možda je to slučaj sa mnogim našim značajnim ženskim umetnicama koje su često bile i hrabrije od svojih kolega. Katarina Ivanović, Nadežda Petrović, Cuca Sokić, Olga i sad ne možemo izbeći Marinu Abramović.
Ja mislim da u današnje vreme je skoro nemoguće stvoriti jedno inovativno delo, pokušavam prateći moj umetnički instikt da od moga celokupnog stvaralaštva, života, stvorim jednu autentičnu priču, čak se služeći različitim likovnim jezikom. Postmodernizam to omogućava.
KAKO JE REAGOVALA PUBLIKA NA SPAJANJE PROŠLOSTI SA BUDUĆNOŠĆU KOJU NOSIŠ?
Ljudi su veoma lepo reagovali. Istražujući prošlost, tražimo recepte za budućnost. Za mene jedna od najboljih izložbi koje sam video je zajednička postavka radova Matthew Barney i Joseph Beuys u Fondaciji Pegi Gugehajm u Veneciji 2007. godine. Mislim da su dijalozi između savremenih umetnika i umetnika prošlosti veoma zanimljivi.
IZLOŽBA JE PREDSTAVLJENA I U VIRTUELNOM SVETU. DA LI JE TO BUDUĆNOST?
Izložba „Korelacije, Olga Jevrić i Kolja Božović“ je izvedena kao saradnja Kuće legata i Bite of Art internacionalne platforme za promociju savremene umetnosti. Bite of Art takođe je tu da asistira
Institucijama kulture, galerijama i muzejima da privuku veći broj posetilaca, naročito mlađih ljudi.
Za ovu izložbu, oni su nam omogućili izuzetan virtuelni prikaz izložbe sa bogatim sadržajem koji podrazumeva tekst Dejana Vučetića, intervju sa Olgom jevrić i razgovor sa istoričarem Oliverom Tomićem.
Svakako da je to jedan od načina na koji će biti predstavljana umetnost u budućnosti.
Umetnost ipak, bez direktnog kontakta sa ljudima nema smisla.
DA LI SE SMATRAŠ NOSIOCEM I ČUVAREM DUHA BEOGRADA?
Prvo što mi je palo na pamet da kažem je – Ne, hahahaha iz neke skromnosti ili zbog toga što je to teško pitanje. Možda zato što ne postoji jedan duh Beograda. Beograd je glavni grad regiona, ex Yu zemalja i Srbije, glavni grad estradne i roken rol scene. Posle raspada skoro sva sigurnosna i estradna elita je došla u Beograd.
Ja sam imao lepo detinjstvo odrastajući u centru grada i provodeći veći deo dana na ulici. Moja priča je jedna moguća beogradska romantična priča koja se zbog starije sestre snažno oslanjala na možemo reći tradiciju sedemdesetih i osamdesetih godina. Ja sam ipak najponosniji na devedesete hahaha. Život ide dalje, ne treba biti patetično nostalgičan, ali moram da priznam da me nekad obuzme jeza kada osetim koliko se stvari nemilosrdno menjaju.
TEMA JANUARSKO IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „VAŽNO JE BITI ODVAŽAN“ KAKO OSEĆAŠ SVOJU ODVAŽNOST?
Kao dečak sam sigurno bio odvažan.
Pritisnuti svakodnevnim obavezama, zaboravljamo na odvažnost.
Međutim uvek postoji prostor da se bude odvažan.
Juriti svoj san, verovati u nemoguće, to je danas odvažnost.
Ja verujem da naši umetnici mogu da postanu svetski umetnici, da postanu deo izlagačkog muzejskog i trgovačkog sistema koji funkcioniše u celom svetu.
Mi smo platili skupu cenu ideji nesvrstanosti u kulturi koja je stvorena u Jugoslaviji i vreme je da završimo sa tim.
Često mislim da sam ovu energiju i novac uložio u nešto drugo, da bih bio bogat, mislim materijalno. Nepromišljeno sam ulazio u neizvesne projekte koji su se kasnije pokazali kao veoma dobri. Zbog toga sam vazda bio u minusu za živcima i parama, ali mislim da je to jedini mogući scenario za mene i verovatno za svakog srećnog čoveka.
Kako kažu „Pronađi šta voliš i pusti da te to uništi“, što nas dovodi do zaključka da je ljubav ta koja nas čini odvažnim.