STVARNA VATRA UMETNIKA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: PREDRAG DAMJANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

PREDRAG DAMJANOVIĆ, ROĐEN JE 30. OKTO­BRA 1975 GODINE. MAGISTRIRAO JE SLIKAR­STVO NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU. TRENUTNO JE NA DOKTOR­SKIM STUDIJAMA NA ISTOM FAKULTETU I PRIPREMA RAD NA TEMU „PRIZORI IDEOLOŠ­KOG ĆORSOKAKA – UMETNOST U KONTEK­STU JEZIKA, IDEOLOGIJE I STRUKTURE ŽE­LJE“. IZLAGAO U BEOGRADU, NOVOM SADU, NIŠU, SMEDEREVU, KARLSRUEU, VROCLAVU, TAMPEREU, GETEBORGU, SENT ETJENU, KO­PENHAGENU.

NJEGOVI RADOVI NALAZE SE U MNOGO­BROJNIM PRIVATNIM KOLEKCIJAMA U ZEM­LJI I INOSTRANSTVU.

ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

KAŽU DA SU TVOJI PORTRETI VRLO VRŠTO NASLIKANI I ZA­NATSKI REŠENI. KAKO IH TI VIDIŠ?

Da, čuo sam nešto slično tu i tamo…ja ne mislim tako. Stalno pokušavam da osvojim tu veštinu, ali uzalud. Mislim da su moji portreti prilično „kruti“ i pomalo naivni. Sa druge strane, nikada se nisam svesno, organizivano, angažovao da popravim taj aspekt mog slikarstva. Ovaj mome­nat mi je prilično interesantan. Zašto nedosta­je taj tip motivacije u mom radu? Mislim da taj trenutak zanatske veštine nosi opasnost, ali ovo shvatite uslovno, jer mnogi radovi koji me inspiri­šu i mnogi umetnici koji su mi uzor apsolutno su virtuozni u zanatskom smislu. Mislim da ono što je ključno u umetnosti egzistira „između redova“, u procepima simboličkih predstava. Ovde mi je izuzetno zanimljiv, već nekoliko godina unazad, frojdovsko-lakanovski diskurs, kako ga oblikuje Žižek: ako posmatramo Subjekta kao stalno ras­cepljenog između subjeka izgovorenog, grama­tičkog „Ja“ koje se pojavljue u rečenici i individu­alnog „Ja“ koje izgovara, imamo stalnu tenziju, antagonizam u samoj ličnosti. Ova dva „ Ja“ nisu identična. Uvek u izgovorenom (u našem prime­ru naslikanom) postoji neki višak, nagoveštaj, su­gestija, nešto što suptilno implicira nešto sasvim drugo, čega ni sami nismo svesni da izgovara­mo. Taj višak uvek čitamo posredno, kroz odjeke ili tragove. Tu, ako stvar sagledavamo iz pome­nutog diskursa, je pala u vodu cela stvar sa prvo­bitnom Frojdovom teorijom pleasure principle-a i počinje naj-špekulatvniji deo njegovog rada o De­ath Drive-u. Šta hoću da kažem ovime? Mislim da u predanom umetničkom stvaralaštvu dominira ono što je Lakan definisao kao Jouissance. To je zadovoljstvo ali ono koje sa sobom nosi pat­nju, bol, povrede, stradanje. Paradoksalno, ovo je način da nešto temeljno shvatimo o sebi. Mogu­će je da moj postupak rada podrazumeva ovaj sukob. Zato je možda cela stvar „nategnuta“. Ali ovo je konstruktivan momenat. Treba sa njim ići do kraja, mislim da tu ima potencijala.

U TVOJIM SLIKAMA IMA WILD SIDE LIČNOSTI. NEŠTO MRAČNO ŠTO ZOVE NA SUPROTSTAVALJANJE.

Wild je naš bližnji. Mislim da naša Judeo-hrišćan­ska tradicija šalje implicitnu poruku sa rečeni­com ljubi bližnjeg svoga: ono što nedostaje je – i drži ga na propisnoj distanci! Ovde parafraziram Žižeka – Wild je naš „Komšija“, on je Stvar (the Thing), apsolutna nedokučivost, jer ni on ni ja ne razumemo ambis njegove Želje. Ja sam anksio­zni umetnik. Frojd je pokušao da razume repeti­tivnost Death Drive-a, želju da iznova evociramo traume i prizivamo svoje demone. Tu možda leži mogućnost da se angažujemo da nešto nauči­mo. Svi ćemo da završimo sa ovim svetom, ali većina nas, svim svojim snagama pokušava da to učini na svoj, individualan način.

Umetnik sa kojim duboko stvaralački empatišem je Dejvid Linč. U njegovim filmovima, u nekim momentima taj Wild proviruje izvan simboličkog, u svojoj sirovoj neizrecivosti. Kod njega vatra na primer, može da dobije karater Stvarne vatre, kao da popušta distanca imaginarnog koje gledamo na ekranu. On je u jednom intervjuu pomenuo ideju, koja je zapravo više lični doživljaj, iskustvo, stav prema svetu, koja glasi – Izgubljeni Pejzaž (the Lost Landscape). Ovako sam nazvao jednu svoju izložbu. Izgubljeni pejzaž je momenat kada kao dete shvatite da se svet promenio, odnosno vi ste ga videli po prvi put na drugi način. Ja sam ga jednom doživeo kao Wild i tako je ostalo. Ve­rujem da sam u ovom smislu ostao prilično in­fantilan.

DA LI JE TVOJE SLIKARSTVO DRUŠTVENO ANGAŽOVANO? KOME SE OBRAĆAŠ?

Smatram da smo se mi, u vreme kad smo studi­rali na beogradskoj Akademiji, u glavnom obra­zovali u duhu formalizma, mada tu ni onda a ni danas stvari nisu baš najjasnije što se tiče zva­nične poetike katedre i onoga što se radi. Tu sad nemam nikakav zvaničan sud o tome, dobro ili loše. Hoću da kažem da sam u glavnom imao utisak da naš rad treba da govori sam za sebe, bez dodatnih objašnjenja ili koncepata. Dodatna kontekstualizacija ili dokumentacija rada, argu­mentacija, referencijalnost, istoričnost i slično, nisu bili u fokusu rada. Narativnost, koja je stalno bila prisutna u mom radu u to vreme sam sma­trao kao problem. Kada smo završili sa akade­mijom, neki od nas su se osećali potpuno izgu­bljeno. Uprkos današnjem pluralizmu poetskih pristupa, delovalo nam je da u „spoljnem svetu“ dominira umetnost koja favorizuje društvenu angažovanost i odgovornost. Postmoderni duh uobličen post-strukturalističkim idejama bio je prisutan u našem radu spontano, ali nam ništa od toga nije bilo jasno. Želeo sam da budem sa­vremeni stvaralac, ali nisam želeo da samo po­dražavam trendove. Želeo sam da stvorim ličnim sud o tome da li bih ja trebao da budem socijal­no angažovani umetnik. U hodu sam shvatio da sam zapravo uvek želeo da pričam kroz svoj rad i još uvek mi nije jasno kako nisam primećivao to­liku očiglednost. Na primer, strip je uvek bio moja ključna inspiracija. Trenutno se uglavnom bavim crtežom koji ima strip formu i komentare ali nije pravi strip narativ od korice do korice. Spojio sam formalno i narativno u jedan paket. Ipak ne bavim se dnevnim, aktuelnim političkim proble­mima. Oni su deo mog rada ukoliko imaju veze sa nekim opštijim problematičnim temama. Sa druge strane, paradoksalno, današnji društveni aktivizam sve više dobija formu ideološkog do­gmatizma. Dans smo čini se društveno angažo­vani protiv društvene angažovanosti.

ŠTA JE ZA TEBE „MALI CRTEŽ“ OSNOVA SVEGA?

Mali crtež kao baza likovnog rada je deo forma­lističkog diskursa koji sam pomenuo. Ipak to je moj najprisniji alat sa kojim radim. Tu sam naj­veštiji i najviše volim da crtam. Sa druge strane što se tiče forme, Hegelovski pristup stvari mi je trenutno veoma interesantan – forme koja ima sadržaj po sebi. Na primer film možemo anali­zirati putem narativa i simbola na razne načine. Međutim formalna struktura filma – svetlo, zvuk, fotografija, kompozicije može da odvede priču u sasvim drugom pravcu.

NEKE OD TVOJIH SLIKA ZA MENE SU I AGRESIVNE, BOR­BENE, PRAVA „MUŠKA PRIČA“.

„Muška priča“, „ženska priča“, „nacionalna pri­ča“…su problematični stereotipi i zahtevam od sebe ozbiljan kritičan rad na tom polju. Umetnost bi trebala da bude i refleksivna i autoreflesivna u tom smislu. Umetnost i filozofija u ovoj tački treba da idu ruku pod ruku: temeljno i upor­no preispitivanje ideoloških i epistemoloških narativa koje podrazumevamo kada tako lako kažemo da je nešto prirodno, pravo, muško, žensko…Parafrazirao bih ovde Uroša Đurića kada kaže u jednom intervjuu – postoji kultura kod nas ali ne i umetnost koja se prema njoj kritički odnosi.

Sa druge strane, stvar je još komplek­snija. Lakanova formula There is no sexual relationships govori o konstitutivnom antago­nizmu muškarca i žene, inkongruenciji Želja i nepomirljivih fantazija.

U KAKVIM GALERIJAM VOLIŠ DA IZLAŽEŠ I GDE TVO­JE SLIKE NAJSREĆNIJE ŽIVE?

Galerije koje vam omogućavaju da slobodno intervenišete u prostoru, jer ja sam vizuelni umetnik u širem smislu, ne samo slikar. Gale­rije koje poseduju budžete da se ovakve inter­vencije sprovode, održavaju i uklone. Galerije u koje dolazi aktivna publika, zainteresovana za razgovor, saradnju i razmenu. Ova tri odgo­vora sam konstruisao iz iskustva.

2014. GODINE DOBIO SI NAGRADU „VLADIMIR VE­LIČKOVIĆ“ ŠTA NAGRADE ZNAČE ZA UMETNIKA U NJEGOVOM STARALAŠTVU?

Nagrada može da bude afirmišuća i u isto vreme diskvalifikacija. Stvari su kompleksne i slojevite. Jednom sam čuo komentar – pa­rafraziram: „…zar nije on njihov“. U smislu, ako ste dobili nagradu sa njom ide i određeni vred­nosni kriterijum koji definiše vaš umetnički i lični identitet.

KAKO VIDIŠ SVOJE MURALE, ZIDNE CRTEŽE? DA LI JE NJIHOVA PORUKA ILI KRIK JAČA JER SU JAVNI OD SLIKA KOJE ZAVRŠE U NEKIM PRIVATNIM KOLEKCI­JAMA?

Zidni crtež i intervencije na zidovima galerija je nešto što mi je i dalje aktuelno u radu. Pri­premam nove izložbe u tom maniru. Dugo već pokušavam da opravdam ovaj svoj rad na zidu i tu sam stigao da raznih ideja: prosto volim da crtam po zidu; to je društvtno angažovani gest jer podseća na javne, ulične radove gra­fita, murala, ulične umetnosti; želim umetnost koja nije roba u prokletom kapitalističom uni­verzumu – rad će biti uništen posle dve nede­ lje koliko traje termin, to je moj art stejtment; to je nomadski pristup umetnosti – svi moji radovi su na usb-u, ja samo treba negde da ih primenim, ne moram da se bavim transpor­tom, slobodan sam da putujem, upoznajem kulture i razmenjujem iskustva. Sve je ovo ok, ali nešto fali i nemam odgovor.

DA LI SI TI BUNTOVNIK ZA ŠTAFLAJOM?

Nisam siguran da li je Žil Delez govorio o Zom­bi terminima…uglavnom zombi termin je reč čije značenje više nikom nije jasno. To je reč koja kao living dead egzistira u našem govo­ru. Šta buntovnik danas znači ja ne znam. Buntovnik me asocira na stereotip umetnika koji prkosi sistemu, ali u isto vreme nosi auru slobode i dubokih životnih uvida, saplićući se kroz život u nizu pogrešnih odluka, idiotluka i samodestruktivnih baljezgarija on trijumfuje kroz svoj genijalni rad. Danas su ako posma­trate društvene mreže nekako svi buntovnici. Bilo je u istoriji samo dvadesetog veka dosta momenata kada su buntovnici (mislim sve vreme na umetnike), gubili glave. Sadašnji momenat je već blizu toga. Sa druge strane, parafraziraću Žižeka – …iza svakog ratnog zločina stoji po jedan pesnik (umetnik). Neko ko će da motiviše, nadahne poetski uobliči mit kao izgovor za krvoproliće, za Našu stvar. Da li su i ovo buntovnici?

TEMA JANUARSKOG IZDNJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „VAŽNO JE BITI ODVAŽAN“ KAŽU DA U TVOM SLIKARSTVU IMA PUNO ODVAŽNOSTI… KAKO TI TO VIDIŠ?

Ja nekako odvažnost doživljavam kao sino­nim za hrabrost. Nisam pogledao rečnik, ali ako je tako nisam odvažan. Danas su odvažni ljudi koji kritički govore, a zauzvrat im se pri­šiva meta na čelo putem tabloida, društvenih mreža i sličnih medijskih instrumenata intere­snih grupa. Ukoliko odvažnost razumete kao odlučnost da se bude dosledan u ideji i radu uprkos obeshrabrujućim preprekama, onda možda jesam.