PIŠE: BILJANA ATOS STANOJEVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM
Znate onu rečenicu “Tamo gde je sve po tvom”. Tako je počela moja 2020. godina. U odabranom društvu, u malom restoranu i sa tek upoznatim slučajnim posetiocima te večeri, željnih nekih novih trenutaka i starih zaborava. I muzika za dušu. Kako god sada zvučalo, da li je tada proradila podsvest, intuicija ili nešto treće, prvi put sam kao novogodišnju želju pomislila da svi moji najdraži budu zdravi i spokojni! Neverovatno, sa ove tačke, na pragu decembra, shvatam koliko je ta želja bila moćna i jaka, taman tolika da preguramo ove nespokoje, strahove i bolesti!
A obećavala je ta 2020. Na početku, nove izazove kroz učenja i putovanja, jedno letovanje u toplijim krajevima da se damari smire, upiju plavetnilo i sastave rastavljene kockice, a onda povratak u rodni grad u nove pohode, uspehe i izazove. Sve je to u mojoj glavi bilo složeno po moždanim vijugama, u folderima, a po pravilima organizovane, samosvesne žene koja prati uputstva za napredak odabranih životnih učitelja i poučena njima, sastavlja, zapisuje i dostiže ciljeve.
Dok sam ja pravila, opuštena i sigurna, svoje planove, negde tamo u Kini (ipak je to predaleko od nas) pojavio se virus, nije bezazlen, po izveštajima i vestima, ali nije ni blizu… Međutim, desilo se ono što niko od nas nije mogao da pretpostavi, Kina je bila preblizu! Virus je volšebnom brzinom prelazio okeane i mora, kontinente i države, proglašeno je vanredno stanje! Kako sada dalje?
Prvi višenedeljni izazov je bila hrana, testo u svim oblicima, sa ličnim zavaravanjem da je pre nekog određenog i zacrtanog odmora stigao rani relaks i čuvena rečenica “Ko zna zašto je to dobro”. Ipak, ja nisam osoba, vrlo brzo sam shvatila, koja bi zavaravala sebe. Situacija je po objavama raznih medija bila alarmantna i bez neke nade da će brzo proći. Onda je krenulo spremanje ormana. U zavisnosti od raspoloženja, poklon kese su bile više ili manje napunjene. Ili sam bila vredna ili baš i nisam imala šta da raspremam. Sve dolazi u obzir kao potvrda tadašnjeg stanja.
I nedelje prolaze, neki meseci, a kako se zatvaraju granice ili su već zatvorene, osvestih u sebi da sam izbegla virus, ali sam ostala bez posla! Kako i gde sada? Nije bilo lako, nije ni sada lako, ali… ko zna zašto je to dobro!
Nemam dilemu da je ova godina svima bila životna učiteljica, pa kako se ko snašao. Napravila je velike rezove, velike promene, pretumbala nam živote! Dala nam je opciju preživljavanja na svim nivoima i proživela sa nama mnoge situacije koje smo potisnuli i hteli da zaboravimo. Mnogo učenih i pametnih ljudi nam je pružilo šansu da obogatimo svoje znanje, bilo je i onih koji su nam energije odnosili i gasili, ali niko ne može da porekne da je sve ovo vreme odluka bila naša i lična!
Desile su se i sjajne stvari! Upoznali su se neki koji su se jedva na ulici poznavali, neka stara prijateljstva prestala su to da budu, a desila su se i nova prepoznavanja i novi titraji srca.
Sređeni ormani, pročitane nepročitane knjige, usporeni ritam života, misli o mogućnostima i početak nečeg novog… Ipak ima nade, samo nek potraje novogodišnja želja da smo svi zdravi i srećni!
