PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ANDREJ NIHIL
FOTOGRAFIJE: ANDREJ NIHIL
ANDREJ NIHIL, FOTOGRAF KOJI JE U SVETU PISANE SVETLOSTI VEĆ 12 GODINA. URBAN, MODERAN ANDREJEV SENZIBILITET UPRAVO JE OKRENUT KA TAKVIM LJUDIMA I DEŠAVANJIMA. ANDREJ JE ZAVRŠIO VIŠU ŠKOLU, ODSEK FOTOGRAFIJA, U NJUJORKU. FOTOGRAFISAO JE DAME SA TETOVAŽAMA I MOMKE SA BRADAMA. LOVAC U DUŠI, TRAŽI KADAR I SA ŠKLJOC ZAUSTAVLJA VREME I TRENUTAK.
ŠTA JE ZA TEBE FOTOGRAFIJA?
Ljubav. Dream job. Filozofija u mojoj glavi, nešto što me svaki dan ‘tera’ da osmišljavam nešto novo što pokreće moju kreativnost.
Komunikacija sa svetom. Svojim fotografijama ljudima mogu da dočaram neke delove sveta koje nisu videli, kao i trenutke koji su mene zadesili tamo negde. To je najbolji način da se zabeleži trenutak, koji će tog istog delića sekunde da proleti, i ako ne bude zabeležen, zauvek nestati. Fotografiju mogu zbog svega toga da svedem iznad većine potreba, jer zbog dobre fotografije bih mogao i celu noć i dva dana posle da ne spavam, samo da bih zabeležio TAJ savršen trenutak. I nije se samo jednom desilo tako nešto tokom mojih putovanja po svetu, a i po Srbiji, za većinu kadrova bilo je potrebno to ‘još malo’ da se ode preko.
Na jedan pacifistički način, fotografija je lov. Kadar je plen ispred vas u šumi ili urbanoj šumi, a ti si lovac sa objektivom i čekaš taj savršen trenutak koji će biti zabeležen.
KOLIKO SE DUGO BAVIŠ POSLOM PROFESIONALNOG FOTOGRAFA?
Kao mali, sva moja familija i ja bili smo ubeđeni da ću, kao i moja tetka, upisati Akademiju primenjenih umetnosti, vrlo verovatno odsek vajarstvo, jer sam celo svoje detinjstvo proveo u njihovom ateljeu u Kralja Petra. Tokom osnovne i srednje škole, počeo sam amaterski da se bavim fotografisanjem, doduše to je bilo vreme analognih foto-aparata i tzv. point and click ‘idijota’. Taj svoj amaterski deo fotografisanja najlakše mogu opisati kao street fotografija, jer se sećam da sam kad smo moj otac i ja išli vozom negde stalno fotografisao, kako predele kroz prozor, tako i ljude koji su šetali kroz voz. Voleo bih da sad nađem sve te zabeležene trenutke, jer u svojoj nesavršenosti kadriranja i samog kvaliteta slike predstavljaju ipak neki duh vremena početka i sredine 90-ih. Nažalost, posle završene gimnazije putevi su me odveli na drugu stranu, pa sam završio fakultet za IT menadžment. Bio sam ubeđen da je to nešto čime želim da se bavim, posebno što sam imao i posao u toj struci. Retke su osobe koje sa 18 godina mogu da znaju tačno kako žele svoj život da razvijaju i čime će se od tog pa do kraja svog radnog veka baviti. Tako sam od 2001. do 2008. bio u tom poslu.
Veliki preokret u mom životu desio se baš tada, jer to je bila godina kada sam otišao u Njujork. Tamo sam od prijatelja dobio svoj prvi DSLR foto-aparat i to je bio prelomni trenutak za mene. Od tog trenutka, sećam se i dan-danas 10. septembra 2008. godine, odlučio sam da je to ono što mi je zapravo najveća ljubav u životu, što se tiče neljudsko-emotivnih stvari. Te iste godine sam i upisao višu školu u NY – odsek fotografija – i po završetku sam počeo da se profesionalno bavim time. Tako sam stekao znanje i upoznao se sa svim tehnikama i smerovima ove umetnosti. To mi je dosta pomoglo da ‘nađem’ sebe i vidim šta i kako mi najviše leži da fotografišem. Tako da je odgovor na vaše pitanje – skoro 12 godina sam profesionalni fotograf, nešto kasnije i videograf. Po povratku u Srbiju sam sa prijateljem otvorio studio u Beogradu i počeo sam i na našim prostorima da radim do dan-danas. Zahvaljujući tehnologiji, fotografija i videografija postaju sve bliži jedna drugoj, tako da je bilo samo pitanje trenutka kada ću početi i time da se bavim i usavršavam. Početak mog video posla je spot za domaću grupu Fantastična četvorka – Rep i grad. Spot i pesma su vrlo brzo stekli kultni nivo, pa sam 2014. dobio poziciju da radim u Briselu za Al Jazeeru kao snimatelj, a sa druge strane za sve medije sa Balkana kao fotograf, jer sam tamo bio stalan i akreditovan za sva dešavanja.
TEME KOJE PRIVLAČE TVOJU PAŽNJU?
Da imam 9 života svaki bih posvetio jednom pravcu i stilu fotografije. Nažalost, imam samo jedan i nisam mogao da se vežem samo za jednu sferu fotografisanja. Iz tog razloga postoje dve grane fotografije koje me privlače i kojima se najviše bavim. Prva je portretna fotografija. Razlog tome je verovanje Indijanaca da fotografija krade dušu. To naravno nije tačno u potpunosti, ali verujem da u trenutku samog nastanka toliko personalne fotografije kao što je portret od modela ne kradeš dušu, ali beležiš njegovu emociju, a emocija dolazi iz duše čoveka. Druga strana je cityscape/landscape/astro fotografija. Zbog toga sam spreman da stojim u mestu ili planinarim satima da bih napravio TU fotografiju, zabeležio TAJ trenutak prirode oko sebe ili zvezda na nebu. Tokom boravka u Japanu bio sam spreman da spavam četiri sata na dan, samo da bih što više toga uspeo da fotografišem i zabeležim. Te landscape sesije predstavljaju i neki vid moje meditacije, jer iako sam stalno u pokretu, a ne sedim kao što bi trebalo školski za meditiranje, tokom planirarenja ili hodanja, čekanja foto-aparata da zabeleži dugu ekspoziciju ili timelapse, imam vremena da se koncentrišem na rasterećen razgovor sa svojim Ja, jer tada je oko mene apsolutna tišina i miris prirode koji to pospešuje.
KADA TI NAJVIŠE RADI ADRENALIN?
Sama pomisao da sam negde i da je tu ispred mene recimo savršen pejzaž, sirov i neoblikovan kao komad gline. Da bih došao do tog predela, to nije pravolinijski put, već u 100% slučajeva kriva linija, puna uspona, nekad i padova, kao i kiše koja počne u vrlo nezgodnom trenutku. Sve to zarad trenutka kada ću doći na vrh, postaviti stativ i uhvatiti savršen trenutak izlazka sunca posle kiše sa najviše tačke oko mene. Tokom takvih foto-ekspedicija koje sam sebi pravim, nikada ne razmišljam o tome šta može da mi se desi dok to ne uradim, jer sreća prati lude, tek u povratku presabiram u mislima šta je moglo da pođe po zlu. Moram priznati da ukoliko bih unapred o tome razmišljao, nikada ništa od toga ne bih ni uradio. Da nema adrenalina, verovatno bih ostao u podnožju i pio kafu u nekom bistrou.
Svaki put kada počnem da radim neki svoj, u tom trenutku, novi projekat, osećam leptiriće u stomaku koje mogu nazvati osećajem pucanja adrenalina, jer tada pravim korak u nepoznato, s obrzirom na to da ono što imam u glavi moram isto tako ili još bolje preneti na jedan kvadrat fotografije, koji mora biti idealan. Taj osećaj je kao kada tinejdžer treba da pozove svoju simpatiju iz škole i čeka njen odgovor da li će izaći sa njim/njom, ili kao neka predigra, gde i dalje sve deluje hladno, a zapravo puca do stanja ključanja.
FOTOGRAFISAO SI RAZLIČITE TEME – FOOD PORN, BRADATE TIPOVE, TETOVIRANE ŽENE… IMAO RAZLIČITE IZLOŽBE – ŠTA KAŽE PUBLIKA?
Do sada sam imao preko 20 grupnih i 7 samostalnih izložbi i osma je u pripremi. Svaka od tih izložbi i projekata je različita, a opet ih sve mogu svesti u dve kategorije kojima se i bavim najviše. Landscape i portret. Neke od tih izložbi su bile da podignu svest kod ljudi o određenim stvarima, neke su tu bile da ulepšaju svet, a neke da podsvesno šokiraju. Kao recimo Food Porn X Sirovo izložba, koja sama u sebi nema ništa seksualno na prvi pogled, ali u podsvesti ima svašta. Posebno mi je draga ta serija fotografija jer je kompletno potekla iz mog uma, bez da sam negde video išta slično, a sa druge strane posle je bila i inspiracija drugima kako ljudski mozak razmišlja.
Serija fotografija koje su osvajale i razne nagrade, kako u Srbiji, tako i u svetu, sa briselske gej parade, kao i projekat Metamorfoza, podigle su svest o toj temi.
Portrete muškaraca sa bradama sam radio tokom jedne manifestacije gde su se okupili svi ljubitelji brada. Tu su bili nosici brada iz celog regiona tako da sam imao priliku da napravim vrlo šarolike fotografije. Konkretno ove fotke su ostavile jak utisak kod ženske populacije, jer očigledno postoji neki afrodizijak kod žena, a tiče se lepe i negovane brade i brkova.
Dame sa tetovažama su lep način da se svima predstavi lepota šara po telu. Za tu priliku sam za svaku od osam modela uradio i promo video kao najavu, tako da je to bio multimedijalni projekat.
Svaki novi projekat je izazov za sebe, a samim tim i za publiku. Onog trenutka kada imam nečiju uhvaćenu emociju, tada znam da je fotografija uspešna. Jer ravnodušnost je poraz.
PRIPREMAŠ SE ZA NOVU IZLOŽBU. PRE KORONE POČEO SI DA FOTOGRAFIŠEŠ BEOGRAĐANE. KOJI JE CILJ PROJEKTA I KAKO ĆE SE FINALIZOVATI?
Projekat ‘Lica Beograda’ čini i moj do sada najveći i najsveobuhvatniji projekat. Ideja je uraditi preko 500 portreta ljudi iz Bograda. Ne samo onih koji su rezidenti, već i onih koji prolaze kroz naš grad, jer i oni čine neki njegov duh. Kadar koji sam izabrao, kao i set rasvete, vrlo je personalan. Samim tim što su to close-up portreti, jasno možemo videti pogled modela, emociju, facijalnu ekspresiju. Ništa nije skriveno. Sve je sirovo i onako kako treba da bude. Bez maske i skrivenog. U jednom danu sam uspeo da uradim 124 portreta, ali nažalost, zbog početka pandemije korona virusa nastavak projekta je pomeren za kraj vanrednog stanja, za koje se nadam da će biti uskoro završeno, jer kao na iglama sedim čekajući da okinem poslednji frame i da napravim selekciju svih fotografija koje ću pustiti u štampu. Samo fotografisanje sam radio i radiću do kraja u KVART galeriji ŠTAB u Knez Mihajlovoj (Galerija Progres), što takođe čini neki performans pre same izložbe. Opet jedna multidisciplinarna izložba. Mogao sam to fotografisanje raditi i u studiju. Ovako, pored ljudi koji su se prijavili preko Facebook stranice (https://www.facebook.com/xsirovo/) i Instagram naloga (https://www.instagram.com/xsirovo/) koji sam napravio specijalno za ovu priliku, i ljudi, slučajni prolaznici, imali su priliku da budu modeli, jer sve je bilo transparentno i vidljivo kroz stakla galerije. Na kraju prvog dana je bilo oko 30% tih slučajnih prolaznika koji su stali pred kameru. Takođe, više od polovine tih ljudi nikada nije imalo priliku da ima studijsku fotografiju sebe, što ceo ovaj projekat iz tog razloga čini još zanimljivijim. Zanimljivo je i to šta sedenje ispred objektiva čini ljudima. Neko se oseća nesigurno, neko ima potrebu da pokaže svoj maksimum ekscentričnosti, a neko se ponaša potpuno normalno, kao na kafi sa prijateljima.
Najmlađi model do sada ima nepunih 6 meseci, a najstariji preko 80 godina.
Nadam se da će se sve finalizovati i srediti najkasnije do jeseni i da ću tada imati zvanično otvaranje izložbe. Ali to od mene najmanje zavisi, već samo od trajanja vanrednog stanja.
TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „OD IZOLACIJE DO NOVOG JA“. DA LI TE OVA IZOLACIJA MENJA NA NEKI NAČIN? I ŠTA SI ZAKLJUČIO?
Ova izolacija mi je donela i dosta muke, uzevši u obzir da mi je kretanje ograničeno, tj. zabranjeno, a sa druge strane dosta srećnih stvari. Zahvaljujući tome što sam zatvoren u četiri zida imao sam i imam priliku da radim razna istraživanja na temu mog posla, kao i da naučim nešto novo što bih već sutra mogao da implementiram u svoj rad. Sve u životu je jin i jang. Dan i noć. Jedno bez drugoga ne može. Neke stvari kao to što sam realizaciju svoje sledeće izložbe morao da pomerim, koje su evidentno negativne, osvetlile su druge stvari kao podobnije istraživanje na tu temu i još dublje sagledavanje celog projekta, te mogućnost da se još više usavrši. Srećna okolnost je da već imam 1/4 fotografija kod sebe, pa sa njima mogu da se ‘igram’ i imam jasniju viziju kako će to izgledati na kraju.
Otkrio sam takođe šta bi sve moglo da se fotografiše i snima u četiri zida, što mi ranije zbog potrebe da se krećem što više nikada ne bi palo na pamet. Zgodna stvar je to i što sam konačno našao vremena da pregledam i preslušam predavanja raznih svetski poznatih fotografa na koje sam se svojevremeno pretplatio da iz njihovog rada naučim nešto. Jer, koliko god neko znao sve, nikada nije dovoljno i uvek može više. Čak i kada bi se došlo do nekog hipotetičkog maksimuma, opet bi se trebalo vratiti na početak i ispraviti greške koje su postojale tada.
Pošto nisam osoba koja se lako menja, tokom karantina neću imati NOVO JA, ali ću imati JA unapređeno i ojačano, spremnije za poduhvate koji mi predstoje.