I OSMEH JE MEDIKAMENT

PIŠE: TATJANA MANDIĆ TAKAČ
INTERVJU: DR BRANKO RUDIĆ
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE

DR BRANKO RUDIĆ, SPECIJALISTA PLASTIČNE, REKONSTRUKTIVNE I ETETSKE HIRURGIJE, ŠEST GODINA RADIO JE NA VOJNOMEDICINSKOJ AKADEMIJI U BEOGRADU (VMA), GDE JE SPECIJALIZIRAO PLASTIČNU HIRURGIJU, USAVRŠAVAJUĆI SE UZ VODEĆE PLASTIČNE HIRURGE. DIPLOMIRAO JE MEDICINSKOM FAKULTETU U NOVOM SADU 2004, A SVOJA PRVA ISKUSTVA STIČE U SLUŽBI HITNE POMOĆI DOMA ZDRAVLJA SUBOTICA. SVOJU PRAKSU OD 2009. GODINE OBAVLJA KAO DEO TIMA ODELJENJA HIRURGIJE U OPŠTOJ BOLNICI U SUBOTICI. DUGOGODIŠNJE ISKUSTVO I ZADOVOLJNI PACIJENTI SVRSTAVAJU GA MEĐU NAJTRAŽENIJE PLASTIČNE HIRURGE NA NAŠIM PROSTORIMA.

KAKO IZGLEDA JEDAN VAŠ RADNI DAN, RADNA NEDELJA?

Radni dan mi počinje u sedam. Već tada ostvaru­jem prve konktate sa pacijentima koje smo pret­hodnog dana operisali. Sastanak je u pola osam. Sledi vizita pacijenata sa šefom odeljenja i kole­gama – u zavisnosti od dana, idemo na dalje za­datke. Tri dana u nedelji radimo manje interven­cije koje se izvode u lokalnoj anesteziji. Dva dana radim i ambulantno, a prethodno imam nekoliko urgentnih malih intervencija. Jedan dan rezer­visan je za operacije u opštoj anesteziji – to su intervencije u operacionom bloku. Na nedeljnom nivou imam stotinak pacijenata, plus konsultaci­je na raznim odeljenjima jer plastična hirurgija se bavi i ranama od ležanja, defektima koji nastaju nakon hirurških zahvata…

SUDEĆI PO BROJU PACIJENATA, ALI I PROBLEMIMA SA KOJIMA SVAKODNEVNO MORATE DA SE IZBORITE, DOKTORI SU DANAS MODERNI SUPERMENI. KAKO SVE TO POSTIŽETE?

Ni ja sam ne znam kako postižem, kako uspem! Dosta se umaram, iako me još vodi entuzijazam koji je prisutan kada smo mlađi, ali ne znam do­kle ću moći. Jer svima nama, prosto se zahteva i rad u privatnoj praksi koja je dopuna sredstava. I time se bavim u popodnevnim časovima. Zato nemam vremena za neke svoje potrebe, to naj­više znaju moji ukućani koji trpe, a na neki način trpim i ja jer sam fizičke aktivnosti koje sam ra­nije redovno upražnjavao, sveo na minimum. Za to ostaje vikend, ali i vikend je često rezervisan za privatne operacije, tako da je moje slobodno vreme žrtva mog posla koji zahteva puno rada.

IPAK, I OD TO MALO VREMENA KOJE IMATE NA RASPOLAGANJU ZA SEBE, UVEK ĆETE DEO ODVOJITI ZA PROUČAVANJE LITERATURE, DODATNU EDUKACIJU. KONSTANTNO PROFESIONALNO USAVRŠAVANJE – DA LI JE I U KOJOJ MERI NEOPHODNO?

Zarad ličnog razvoja, ali i učenja dopuna opera­tivnih zahteva, svaki dan za operaciju mora ne­što novo da se pročita. To je navika koju sam usvojio na VMA, gde sam morao da se pažljivo pripremim za svaku operaciju. Profesor mi je rekao – iako si već hiljadu puta radio operaciju, pročitaj makar nešto da bi na taj način pokazao da poštuješ tog pacijenta i tu operaciju. Ta teorij­ska priprema za operaciju zahteva moje večernje časove i tek onda se završava moj radni dan.

PACIJENTI ČESTO ISTIČU VAŠ NEPOSREDAN PRISTUP I OSMEH KOJI HRABRI… DA LI, OSIM SVAKODNEVNE LIČNE EDUKACIJE, I ODGOVARAJUĆI ODNOS PREMA LJUDIMA DANAS ODLIKUJE DOBROG DOKTORA?

Lična edukacija je jako važna, ona mora biti podi­gnuta na maksimalni nivo! Pratiti trendove, usva­jati nova saznanja u medicini, sebe uzdizati na viši nivo… Ali i odnos sa pacijentima treba po­dići na maksimalni nivo, da bismo im pokazali da smo mi ovde zbog njih, a ne oni zbog nas. Potrebna je ljudskost, srdačnost, osmeh… To lju­dima najviše fali. Mislim da pacijentima najviše znači ta neka topla reč, osmeh, pristup, da jedno­stavno pokažemo – tu smo! Da steknu poverenje, pa će valjda i tok bolesti biti lakši… Nasmejati se, rukovati se sa osobom, oni u nama vide sve! I kada odete kod majstora za automobil, gleda­te u njega i upijate svaku reč, a zamislite kada je zdravlje u pitanju, koliko je taj pristup važan. I poštenje – to je ključno. Jer svako od nas, kada radi, neminovno je (i statistički podaci to pokazu­ju) da postoje komplikacije. I ako si najbolje ura­dio, jednostavno, neki splet okolnosti možda će dovesti do greške i to je normalno. Zato moraš biti iskren i pošten i ne kriti se, nego ići ukorak sa svojim greškama, truditi se da ih ispraviš. Što bi rekao moj profesor, često naglašavam – nemoj raditi, nemoj operisati ono za šta ne možeš sve komplikacije da rešiš. A to znači da komplikacije postoje. I njemu koji je bio vrhunski plastični hi­rurg, i njemu se dešavaju…

U DANAŠNJE VREME ESTETSKI ZAHVATI SVE SU POPULARNIJI. MODA ILI REALNA POTREBA?

Ima nekih operativnih zahteva koji osim što do­prinose tom celokupnom estetskom izgledu, pru­žaju samoupozdanje, pa onda na taj neki način, indirektno, to nije samo hir, već potreba. Plastič­na hirurgija je hirurgija sa najširim dijapazonom rada. Tu spadaju i svi tumori kože i potkožnog tkiva, mladeži, sarkomi…, ali i rekonstrukcija doj­ke. Kada je reč o operaciji grudi, ima puno oprav­danih. Na primer, posle trudnoće i troje dece, doj­ke su se spustile, i žena je izgubila na samopouz­danju. Stvarno mislim da u tom slučaju operacija nije hir. Zašto ne vratiti jedrinu dojki? Ili mlade dame koje zbog toga nemaju samopouzdanja, zatvorile su se u sebe… Ili postoji velika asime­trija dojke. Postoje različiti slučajevi. Javljaju se osobe sa različitim kongenitalnim malformaci­jama kojima estetska hirrgija jednostavno vraća taj nedostatak, a to deluje i na psihu. Divna stvar je kada se, nakon operacije, osoba koja je bila zatvorena, pretvori u srećnu i zadovoljnu. To je lep momenat. Normalno, osuđujem preterivanje koje diktiraju trendovi, televizija… Još jedan pro­blem kod nas je i to što je dozvoljeno svakome da radi ovo čime se mi bavimo – ljudi odu na kurs koji traje jedno popodne, plate, dobiju neki pa­pir, i misle da znaju! I onda tim ženama stavljaju sve, bez ikakvog pravila! Rade u nemedicinskim uslovima, po kućama, sa neproverenim materija­lima. To je sada hit da svako sve koriguje – malo botoks, malo hijaluroni, fileri… Tu se preteruje! Gleda se televizija, gde se pojavljuju neke dame, mlađe devojke, koje misle da su uspele u životu jer su na televiziji. To je loš primer. A zadovoljstvo je kada osoba dođe kod mene, uradimo interven­ciju, ona se vrati na posao i govore joj da izgleda sveže, pitaju da li je bila na nekom odmoru… To je pravi rezultat rada!

INTENZIVNO UČITE NEMAČKI JEZIK. DA LI STE JEDAN OD MNOGIH MEDICINSKIH RADNIKA KOJI PLANIRA DA POSAO NASTAVI U INOSTRANSTVU?

Ako budu takve okolnosti, verovatno se ni ja neću zadržati. Jednostavno, tamo vas čeka­ju mnogo bolji uslovi. Jeste da tu ima žrtve, da puno gubite, ali kada razmislim i vidim koliko je mojih prijatelja otišlo, ne razmišljam o tome da ja sad odlazim, nego odlazim I JA, a oni su već tamo pa ću se lakše prilagoditi. Uslovi kod nas su takvi kakvi su, ne mogu tu ništa da promenim. Na Zapadu, hirurg, kada priprema operaciju, bira, ne konac, instrumente, već i sto na kojem će da operiše, operacionu salu kakva će da bude!

JEDAN STE OD OSNIVAČA CENTRA ZA BORBU PROTIV NARKOMANIJE “ENPRONA”. IMA LI LEKA PROTIV OVE OPAKE BOLESTI DANAŠNJICE?

Centar smo pokrenuli još na fakultetu, kolege i ja, vođeni entuzijazmom, i otuda i taj naziv – “En­prona” (Entuzijazmom protiv narkomanije). Da­nas više nisam član, ali podržavam rad i drago mi je da “Enprona” funkcioniše jer narkomanija je veliki problem mladih i društva u celini. Kada nemate druge mogućnosti, verovatno vam dođe – e, sad ću uzeti nešto pa će mi biti lakše, stvori­ću sebi lažnu stvarnost. Moj savet je da ljudi pro­mađu nove ciljeve, vidike, nove motive za napre­dovanje, da se okrenu zdravom životu, sportu…

KONGRES U MONAKU «LIVE PLASTIC SURGERY ISAPS» U NOVEMBRU 2019. SA DIRK RICHTEROM, PREDSEDNIKOM SVETSKOG UDRUŽENJA PLASTIČNIH HIRURGA