ODBACIVANJE LJUBAVI

AUTOR TEKSTA: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG
FOTOGRAFIJA: ANIMA MUNDI

ŠTA NAS DOVODI DO TOGA DA U LJUBAVI SAMI SEBE LIMITIRAMO? ZAŠTO SE PRED OSOBOM DO KOJE NAM JE STALO “UKOČI­MO”, NE UMEMO DA NAĐEMO PRAVE REČI, RUKE NAM SE TRESU, GLAVA ISPRAZNI? SVA­KODNEVNO DUHOVITI, POVREMENO BLISTA­VI, KADA NAM JE NAJVAŽNIJE, NE MOŽEMO DA IZVUČEMO IZ SEBE NI PROSEČNU SOP­STVENU VERZIJU.

Na putu prema ljubavi spopliću nas strahovi. Strah je mesto gde sebi kažemo “ja to ne mogu”. Što je ljubav bliže srcu, to je veći. Pojavljuje se umotan u razne argumente i objašnjenja – ali i dalje ostaje ono što jeste – strah. Strahovi nas limitiraju, unižavaju, obespokojavaju, dezorijen­tišu. Strahovi relativizuju svaku vrednost u svoju korist. Strahovi nas drže u komotnoj zoni u kojoj nema rizika, ali ni potpunog života.

Strah nije bez funkcije. On je duševna bol, pa kao i fizička bol, ima cilj da zaštiti telo od dal­jnjih oštećenja. Svojom intenzivnom nelagodom i isključivanjem svih drugih stvari koncentriše nas na odbranu od onoga što izaziva strah. Osim realnog, postoji i neurotičan strah. Strah nas depersonalizuje i urušava našu ličnost. Strah pokušava da u nama postoji umesto tih delova ličnosti koje je urušio. Tada smo u vlasti straha, to je neurotičan strah.

Neurotičan strah, neuroze, lakši je psihički poremećaj kod kog je za određeno vreme sman­jena sposobnost snalaženja u pojedinim situaci­jama i prilagođavanja ljudima. Smatra se da su ljudi koji imaju neurozu u svom detinjstvu proživ­ljavali teške časove pored svojih roditelja.

Kako se strah stvara kroz primarni odnos sa ro­diteljima? Prvi emotivni “otisak”, na osnovu kog formiramo emotivnu strukturu ličnosti, dobijamo u odnosu sa roditeljima – majkom, pre svega, u prvim godinama života. To je prvi odnos ljubavi, prvi model odonosa sa „bliskom osobom“. Kas­nije u životu, kada se zaljubimo, mi nesvesno po­krenemo upravo primarne emotivne sadržaje – oni su pod istim „kodom“, „frekvencijom“. Ako su na primer ta prva iskustva bila negativna, onda se u nama sa ljubavlju pokrenu i nepoverenje, ne­sigurnost, bol, bes… izazivajući u nama prividno iracionalane, često impulsivne reakcije. Na taj način, provocirajući situacije nesporazuma u lju­bavi, braneći se, mi uspešno potvrđujemo model i uverenje da se bliskim odnosima ne može ver­ovati i da prava ljubav ne postoji.

Koja su sve to negativna emotivna iskustva u det­injstvu? Deca veoma teško podnose postupke koji ih teško povređuju i od toga se brane „zam­rzavanjem“ svojih osećanja. Ti postupci mogu biti telesno kažnjavanje, ali i svaka druga bol, surovost, hladnoća, odbacivanje, neprihvatanje od strane roditelja. Dete do izvesne mere može da podnese loše postupke, ignorisanja, doživljaj da je ugroženo, doživljaj da mu onaj koga najviše voli, roditelj, nanosi telesnu ili duševnu bol, od­bacuje ga, ismeva. Međutim, ponavljanje takvih situacija i postupaka može kod deteta izazvati osećaj takve ugroženosti i bola da dete oseti da to više ne može da izdrži.

Ono što je najznačajnije kao posledica takvog roditeljskog ponašanja je da ponavljanje takvog iskustva može dovesti do kritičnog traumatsk­og obrta, pri kom dete, da bi opstalo, pribegava zamrzavanju osećanja. Dete zapravo prekida veze sa svojim telom i na taj način podiže svoj zid odbrane, koji maksimalno iskuljučuje bol i donosi nekakvo smirenje, ali takođe povlači pos­ledice koje mogu trajno uticati na život te osobe. Osnovna stvar koja se ovde dešava je rascep u ličnosti i odvojenost od pravih osećanja, uključu­jući osećanje bola, ali i osećanje sreće i ljubavi. Ponašanje pokazuje težnju izbegavanja bola, a u to spada i težnja zadobijanja ljubavi bez pravog prisustva u odnosu.

Dete koje je pribeglo mehanizmu raskida sa svo­jim telom kao izvorom potreba, osećanja i bola, nastavlja da se razvija na specifičan način. U prvo vreme, ovaj mehanizam može da pomogne detetu u njegovom položaju u porodici. Para­doks ove traume je da dete ume da bude „mir­no“ i „prilagođeno“, adaptirano. Dete nastavlja da živi, da se druži, da ide u školu i ispunjava svo­je zadatke. Ali ne oseća svoje potrebe i sve što radi tuđe mu je, dolazi spolja. Nema unutrašnju nagradu, unutrašnje zadovoljstvo. Dok je osoba po godinama i po ulozi u uzrastu deteta, ako pri tom ide u školu i ispunjava svoje obaveze, ova praznina je neupadljiva. Prividno je pozitivna, jer je dete poslušno. Prema vrednosnom sudu i sistemu vrednosti roditelja, poslušno dete je „normalno“ dobro dete.

Problem postaje akutan kada se uzrastom promene očekivanja i uloga u životu i kada samo­stalnost postane aktuelna. Sada praznina uzima svoj danak. Potrebno je živeti pun život odrasle osobe koji podrazumeva socijalnu mrežu, pri­jateljstva, kolegijalne odnose, ali i zaljubljivanje i potrebu da se ostvari kvalitetan odnos i stigne do ljubavi, celovitosti. Osim što maksimalno isk­ljučuje bol, ta odbrana, zamrzavanje osećanja, isključuje i pravu radost i ljubav u raznim njenim manifestacijama, emotivnim i telesnim. Nekada se to odnosi i na seksualno zadovoljstvo, pa se i ono bolje postiže na razne posredne načine koji ne uključuju normalne partnerske odnose. Ono dominantno što boji ličnost i njeno ponašanje je odbrana od bola.

Ljudi koji se u detinjstvu nisu nakupili toliko bola da bi se oklopili odbranom su osobe koje imaju samopouzdanja, imaju oslonac u sebi i znaju šta je istina, a šta nije. Čak i kad nemaju argumente i ne poznaju sve razloge svog opredeljenja, oni veruju u svoja osećanja, veruju sebi. To je kvalita­tivna razlika između normalnosti i neurotičnog.

Neurotična osoba ne može da se pouzda u sebe, jer sebe doživljava kroz borbu i odbranu, nepre­kidno. I taj život je jako naporan, a njegove pro­cene nestvarne, iracionalne. Svoja osećanja ne može da primi, ona su odvojena od njega nape­tošću iza koje je nepodnošljiv bol.

Hrabrost o kojoj se govori kada govorimo o ljuba­vi, ta hrabrost je u stvari proces suočavanja sa tom prazninom unutar nas, sa zamrznutošću svo­jih osećanja. Ljubav je život, ljubav traži izlazak iz „zamrznutosti“. Da bi se neurotična osoba oslo­bodila napetosti, ona mora da prođe kroz nepod­nošljivost svog bola. Da bi stekla samopouzdan­je, da bi se oslobodila lažnog zamrznutog Ja i parcijalnih rešenja neprekidnih nastojanja da se prilagodi spoljnim okolnostima, ona mora da pri­hvati svoj bol, a zatim da ga kroz racionalizaciju sećanja, ostavi tamo gde pripada – u prošlosti.

To je proces u kom je najčešće potrebna ruka podrške, pomoć stručne osobe koja zna kuda nas vodi. Prolazak kroz bol znači prvenstve­no razlučivanje sećanja na odnose koji su nas povredili od odnosa koje stvaramo u sadašnjem trenutku. Tim procesom postepeno pronalazimo težište, vrednost i snagu u sebi, veru. Zatim st­varamo i stvarne, kvalitetne odnose sa ljudima oko sebe, one koji nisu neprekidna borba.

Ako se osećate zablokirani u ljubavi, ako ste „sm­rznuti“ u ključnim situacijama kada nešto važno treba reći ili uraditi, ako ne ostvarujete uspešnu vezu, ako su vam odnosi sa ljudima naporni i neprekidno se branite, ako smatrate nemate kvaliteta za željeni odnos, da je prevelika bliskost pretnja, ako smatrate da je ljubav mesto poraza, ako se lakše snalazite u problemima i poslovnim aktivnostima nego u sreći i ljubavi – onda je ovo vaš problem.

Proces od zamrznutosti i praznine do otvaranja prema ljubavi je naporan, ali moguć. Nagrada je neizmerno vredna – radost, lepota i punoća života. Kao odrasla osoba, možete ih podariti sami sebi, čak i ako u detinjstvu niste imali prave uzore i dozvolu za to.