10 ENDLESS STORIES

PIŠE: MILENA NIKITOVIĆ (SOUL MIMI)
FOTOGRAFIJE: ANGELINA KAČUNKOVIĆ

KATARINA KAČUNKOVIĆ – INTERVJU PRED IZLAZAK NOVOG STUDIJSKOG ALBUMA

“10 ENDLESS STORIES JE DESET RAZLIČI­TIH PRIČA IZ UGLA NJENOG VELIČANSTVA – ŽENE”, PORUČUJE ZA RYL KATARINA KAČU­NKOVIĆ, VOKALNA DIVA BEOGRADSKE DŽEZ SCENE, POVODOM IZLASKA SVOG NOVOG AL­BUMA.

MNOGI JE ZNAJU KAO BEOGRADSKU DŽEZ PEVAČICU ŠKOLOVANOG GLASA, ALI JA SPA­DAM U ONE KOJI SU JE PRVO UPOZNALI KAO RADIO VODITELJKU, A POTOM KAO PEVAČI­CU. MOŽDA NEKIMA OD VAS ZVUČI POZNATO DA JE KATARINA TOKOM DEVEDESETIH NA TALASIMA ČUVENOG YU RADIJA, ČETVRT­KOM UVEČE, VODILA EMISIJU “KISS ME KATE”, NAZVANU PO MJUZIKLU KOL PORTERA. KA­TARINI ĆU ZAUVEK BITI ZAHVALNA ŠTO ME JE UVELA U ČAROBNI SVET SOUL, R’N’B I PO­PULARNE DŽEZ MUZIKE.

ALI, VRATIMO SE NA SAM POČETAK. KATA­RINA KAČUNKOVIĆ ZAPOČELA JE SVOJU KARIJERU OSAMDESETIH, A SOLO PEVANJE DIPLOMIRALA JE KONCERTOM U ETNOGRAF­SKOM MUZEJU, U BEOGRADU, 1990. GODI­NE, DA BI VEĆ NAREDNE DEBITOVALA KAO SOLISTA DŽEZ ORKESTRA RTB. SARAĐIVA­LA JE SA MNOGIM DOMAĆIM I INOSTRANIM MUZIČARIMA, DIRIGENTIMA, ORKESTRIMA I VOKALNIM SOLISTIMA. IZA SEBE IMA TRI STUDIJSKA SOLO ALBUMA (THE ERECT WO­MAN, NEW LIFE I TRIBUTE TO MIRKO ŠOUC), A NALAZI SE NA PGP RTS LP KOMPILACIJI BEOGRADSKA JAZZ SCENA 1993. I KAO GOST NA ALBUMU BALKAN ASIMETRIA, GRUPE HA­ZARI. OVOG PROLEĆA NAJAVLJUJE IZLAZAK NOVOG SOLISTIČKOG ALBUMA, KOJI NOSI NAZIV 10 ENDLESS STORIES.

NOVI ALBUM JE ODA VELIKANIMA ZABAVNE MUZIKE NAŠEG DOBA POPUT KORNELIJA KOVAČA, DRAGA DIKLIĆA, ARSENA DEDIĆA, DARKA KRALJIĆA, RADOMIRA MIHAILOVIĆA TOČKA I MOMČILA BAJAGIĆA BAJAGE… RADI SE O ALBUMU PAŽLJIVO ODABRANIH PESA­MA DOMAĆIH POP I DŽEZ AUTORA VIĐENIH KATARININIM OČIMA, UPAKOVANIH U NOVE KATARININE ARANŽMANE, SA TEKSTOVIMA NA ENGLESKOM JEZIKU, STIHOVIMA KOJE POTPISUJE KATARINA LIČNO.

NA NOVOM ALBUMU OKUPILA JE EKIPU VR­HUNSKIH MUZIČARA. PORED KATARININOG BRATA RASTKA RAŠIĆA (BUBANJ I PERKUSI­JE), SA KOJIM POTPISUJE I SVE ARANŽMANE, TU SU I ALEKSANDAR GRUJIĆ (KLAVIR, RHO­DES), BORIS ŠAINOVIĆ (KONTRABAS), ALEK­SANDAR JAĆIMOVIĆ (SAKSOFON), HORN­SMAN COYOTE (TROMBON), NIKOLA INIĆ INKE (TRUBA), MILOVAN PAUNOVIĆ (KLAVIR), VLADAN MILENKOVIĆ (KLAVIR), VUK BRADIĆ (GITARA), VARTAN BARONIJAN (ČELO) I VLA­DIMIR NOVIČIĆ (BAS I DUVAČKI ARANŽMANI).

SPREMAŠ NOVI ALBUM, ČETVRTI PO REDU U TVOJOJ VIŠEDECENIJSKOJ KARIJERI. ŠTA NAM MOŽEŠ REĆI O NOVOM ALBUMU, KOJI JE SNIMAN NA RELACIJI BEOGRAD – LONDON?

Album 10 Endless Stories je 10 priča iz ugla jed­ne žene. Od pomenutih pesama, moja malen­kost je potpisnik devet tekstova, koji su na en­gleskom jeziku i sada imaju novo “čitanje”, s ob­zirom na to da su te kompozicije dobro poznate našoj publici. U pitanju su pesme: Satelit R. M. Točka, Bajagin Grad, Ručak za dvoje i Okean Kor­nelija Kovača, Za sve je kriva moja ljubav Draga Diklića, Ono sve što znaš o meni Arsena Dedića, Čudno, vrlo čudno Darka Kraljića… Smatrala sam da su ove kompozicije, pored toga što su dobre pesme, ujedno i podesne da se na neki način in­ternacionalizuju. Tekstovi koje sam uradila se negde oslanjaju na izvorne, a negde su potpuno izmenjeni (kao što je to slučaj sa pesmom Grad i Za sve je kriva moja ljubav).

Album je sniman na dve lokacije. Isprva u Bal­kangrooves studiju u Londonu, pesme sam aran­žmanski postavila sa Rastkom Rašićem, koji je i odsvirao sve udaraljke na albumu. Potom je či­tav muzički i vokalni materijal usnimljen u studiju kod Vlade Novičića u Beogradu, koji se javlja i kao bas gitarista u pesmi Satellite i kao produ­cent.

Ovaj album je pomogao Sokoj, sredstvima iz Fonda za kulturna davanja, kao i CIVIS, a potpi­snik CD izdanja je Centar umetnosti Ollywood, Olivera Mandića, čije je ovo prvo izdanje.

KOJA BI BILA TVOJA OMILJENA PESMA SA PREDSTOJEĆEG ALBUMA?

Sve pesme imaju neku osobenost i zbog toga osećam podjednaki emotivni naboj prema sva­koj. Na primer, tekst za pesmu Gérard sam napi­sala još 1993. godine, na muziku koju je uradio moj brat Rastko, a govori o ženi koja iščekuje dolazak svog voljenog, sprema se, pali sveće, postavlja sto, prostor je ispunjen slatkastim miri­som i sve to dočarava iščekivanje susreta i noći koja je pred njom. Potom, sviđa mi se pesma Ocean, koja je u svojoj izvornoj verziji instrumen­tal i balada. Ja sam joj pristupila iz sasvim no­vog ugla i volim tekst koji sam za nju napisala, a posvećen je boginji vode koju slave u Brazilu, Urugvaju i Africi, odakle je i doneta sa robovima na američki kontinent. Ideju za pesmu mi je dala koleginica i džez pevačica Jelena Jovović, moja sestra po muzici i još po mnogo čemu, pa će se­ćanje na takvu bliskost ostati da živi kroz ovu pe­smu. Tu je Satellite, koju sam uvek doživljavala kao mušku, a sa mojim tekstom je postala izrazi­to ženska pesma, sa temom o traganju za ideal­nim muškarcem, zaštitnikom i osloncem. Pesmu Grad obožavam, iako sam u potpunosti promeni­la temu (nemoguće je prepevati čuvenu Bajaginu pripovest o glasu preko telefona, o kiši i provla­čenju kroz grad “kao igla”). Moj tekst na duho­vit, pa i ciničan način, govori o gradu kojim vlada “kaubojština”, tuča, opijanje i gde uvek postoji taj jedan besprizorni oko koga ‘sevaju noževi’. Ovaj tekst je višeslojan i može da se posmatra i u pre­nesenom značenju, možda čak i politički. Pa, i to je nešto što posmatra jedna žena i svedoči o do­gađajima. Ostale pesme su dominantno priče o ljubavi i ljubavnim odnosima i nijansama u njima.

SEĆAŠ LI SE SVOG PRVOG SUSRETA SA MUZIKOM?

Muzika i umetnost uopšte je zauzimala central­no mesto u mojoj porodici, tako da tog nekog pr­vog susreta sigurno ne bih mogla svesno da se prisetim. Ali, pamtim neke značajne kote u svom muzičkom razvoju, koje kada bi se povezale lini­jama bi tvorile zanimljivu sliku koja možda naj­bolje asocira na meandrirajuću reku. Negde je taj tok bio miran i spor, a negde je bio pun brzaka, pa čak i prepreka, dok su negde to bili čitavi vo­dopadi koji se obrušuju svom silinom niz stene i proizvode struju.

KO SU TVOJI MUZIČKI IDOLI I ZAŠTO?

Bilo ih je zaista mnogo. Kada mi je bilo šest go­dina, dobila sam gramofon, a u kući je bilo mno­go ploča, uglavnom klasične muzike. Mogu slo­bodno da kažem da je najveći utisak na mene ostavio Šopen, a i dan-danas najviše naginjem melanholiji u muzici, pa moram da pazim da to ne prevagne. Onda je usledila prva r’n’r ploča – Suzi Quatro Your Mamma Won’t Like Me. Devojka obučena u kožu, koja svira bas gitaru, peva i ‘vodi’ bend. Kraj osnovne škole i početak srednje, obe­ležio je punk i new wave, pa Nina Hagen, zbog koje i upisujem solo pevanje (kada sam shvatila da iza njenog kreveljenja zapravo leži školovan glas). Zatim se zaljubljujem u operu i neko vreme sam čak sebe mogla da vidim u toj ulozi, a onda se vraćam džezu, koji je oduvek bio tu, pored mene, u mojoj kući, na filmovima koje sam vo­lela, kao muzička podloga emisija i serija iz mog detinjstva. Danas mogu slobodno da kažem da je sva ta muzika koja je prošla kroz mene utkala detalje u ogromnu tapiseriju mog muzičkog bića.

DUGO VREMENA SI NA SCENI I IZA SEBE IMAŠ DOSTA NASTUPA NA KOJIMA JE SIGURNO BILO RAZNIH DOGODOVŠTINA. KOJE SU TI OSTALE UTISNUTE U SEĆANJU?

Razume se, ima dosta takvih priča. Na primer, značajnu stvar koju sam naučila kao džez pevač početnik je bila prilikom jednog izlaska na binu sa malim sastavom u kome su bili Miša Blam na kontrabasu, Luka Bošković za bubnjevima, Mikan Zlatković je svirao klavir, Stjepko Gut je svirao trubu. Ja sam se zadesila u publici u ta­dašnjem Ellington’s Jazz Clubu u Hyattu, gde su momci svirali i oni su me pozvali na binu da im se pridružim u nekoliko numera. Razume se da je to za mene bila čast, a isto tako još uvek nisam poznavala taj svet džez muzičara i njihove mani­re. Dok su mi podešavali mikrofon i dok sam im govorila šta ću da otpevam i iz kog tonaliteta, u tih nekoliko trenutaka, shvatim da se Miša i Luka meni iza leđa verbalno ‘podbadaju’, uglavnom šaljivo, ali opet na ivici incidenta. Delovalo je kao da iz svega toga može da se izrodi čarka. Za koji tren pesma je otpočela, a njih dvojica se, kao po naredbi, okreću publici sa najlepšim osmesima, kao da ničega nije bilo. Tada sam shvatila da pro­fesionalizam znači i to da niko iz publike ne treba da zna kakvi su lični odnosi među muzičarima, da publika treba da se oseća da je poštovana, da joj je posvećena pažnja time što dobija pred sobom vrhunsku predstavu u svakom smislu.

KAKO JE BAVITI SE OVOM VRSTOM MUZIKE DANAS KOD NAS?

Kod nas su otežavajuće okolnosti pojavom i ne­govanjem ne-muzike i ne-kulture. Ali, ja ne prista­jem da to bude centralno pitanje mog umetnič­kog postojanja. Još uvek je veliki procenat onih ljudi kojima je ovo čime se bavimo moje kolege i ja (ne mislim samo iz oblasti muzike, već umet­nosti uopšte, kulture i nauke), poruka da smo istog koda. Ima poštovalaca lepote življenja, bilo ih je i u kazamatima. Ako želimo da nam bude bolje, ovu ‘borbu’ treba posmatrati kao zadatost i odgovornost prema publici.

DA LI STIŽEŠ DA PRATIŠ SCENU I DA LI BI NAM MOGLA PREPORUČITI NEŠTO NOVO, ŠTA NAJČEŠĆE SLUŠAŠ I KOGA BI IZDVOJILA?

Svakako mi odmah pada na pamet novi album Jelene Jovović Heartbeat, koji je u klasi svetskih džez albuma, a iz pomenutog razloga se izvodi na svetskim radio stanicama. Zaista je za svaku preporuku – od autorskog, preko izvođačkog, do produkcijskog pristupa je vrhunski.

GDE TE MOŽEMO ČUTI UŽIVO OVOG PROLEĆA I LETA?

Nedavno sam nastupila u divnom prostoru u Rajćevoj ulici, koji se zove 5a soba, a ono što mi se posebno dopalo je što je sam vlasnik Ciko muzički obrazovan i ceni dobru muziku. Rado se odazivam njegovom pozivu, pa ću nastupati tamo već od juna. Ostalo su u planu koncerti na džez festivalima, koji će biti promocija mog no­vog albuma.

PRE NEGO ŠTO SE RASTANEMO, IMAŠ LI NEKI SAVET ZA SVE SUPER ŽENE KOJE KAO I TI USPEVAJU DA BALANSIRAJU PORODICU, UMETNIČKU KARIJERU I KARIJERU VOKALNOG EDUKATORA?

Nemam neku formulu za druge. Više je to formu­la koja meni pomaže, a to je da ne potcenjujem ništa čime se bavim i trudim se da održim sreću u srcu, kao kada smo bili mali i radosni bez ne­kog posebnog razloga. Srećna sam po svakom nastupu koji je dobro prošao (a svi uvek dobro prođu, iako postoji briga na početku). Radujem se učenicima koji mi dolaze na čas. Srećna sam kada se posvetim kućnim poslovima. Volim vre­me provedeno sa moje tri ćerke, srce mi je puno kada je njima dobro. Posle 28 godina braka, mogu da kažem da je moj muž onaj čovek sa po­četka priče u tekstu za pesmu Satelit. Odmah da kažem da ništa od svega nije tako jednostavno, niti lako, ali ako umre radost u srcu, čoveku je blizu kraj. Ljubav ozdravljuje.