PIŠE: ALEKSANDRA CIMPL
INTERVJU: NATALIJA SIMEONOVIĆ
FOTO: ANAMARIJA VARTABEDIJAN
IMALA SAM TU ČAST DA NATALIJU SIMEONOVIĆ, BEOGRADSKU SLIKARKU, ROĐENU 1974. GODINE, UPOZNAM JOŠ KAO MLADU TALENTOVANU DEVOJKU. RETKI SU LJUDI KOJI ODUVEK ZNAJU ČIME ĆE SE BAVITI, A NATALIJA JE UPRAVO JEDNA OD NJIH I MOJE MIŠLJENJE JE DA JE TO VELIKA PREDNOST U ŽIVOTU. NAIME, KADA JE POČELA DA SKLAPA PRVE REČENICE I KADA BI JE LJUDI PITALI ŠTA BI VOLELA DA BUDE KAD PORASTE, ONA JE POTPUNO SVESNO GOVORILA „JA ĆU BITI SLIKARKA“. KASNIJE JE ZAVRŠILA SLIKARSKU AKADEMIJU U BEOGRADU, GDE JE I MAGISTRIRALA, A 2015. GODINE JE STEKLA I ZVANJE DOKTOR UMETNOSTI. PROFESOR JE NA OSNOVNIM I MASTER STUDIJAMA NA VIŠOJ STRUKOVNOJ ŠKOLI BEOGRADSKA POLITEHNIKA. IMA BROJNE SAMOSTALNE I GRUPNE IZLOŽBE, KAKO U NAŠOJ ZEMLJI, TAKO I U SVETU. ONA DUBOKO, FILOZOFSKI PROMIŠLJA SVOJ OPUS, ALI ONO ŠTO JE PRIMETNO I OBIČNOM POSMATRAČU, KOJI NIJE IZ SVETA UMETNOSTI, TEMA JE DVOJNOSTI KOJA PRATI NJEN RAD VEĆ DUŽE VREME.
NATALIJA, S OBZIROM NA TO DA SI ODUVEK ZNALA DA ĆEŠ BITI SLIKARKA, KAKAV JE TVOJ PUT BIO? DA LI SI NAILAZILA NA OZBILJNE PREPREKE I KOLIKO SI PODRŠKE IMALA?
Još kao dete, svoja osećanja i interesovanja sam najlakše saopštavala kroz crtež. Svet mašte i kreativnosti je bio moj primaran način komunikacije, kojom sam ostvarivala i prva prijateljstva sa drugom decom. Pojedini događaji i snažna sećanja su takođe bitno uticali na moj put. Takav događaj bio je kada su moji roditelji na večeru pozvali nekoliko sirijskih slikara i slikarki (gde smo u to vreme živeli). Posmatrala sam kako ispunjavaju jedan veći papir svojim crtežima i slikama za uspomenu na to druženje. Bila sam zadivljenja njihovom veštinom i posebnom atmosferom kojom su ispunili prostor. Želela sam da budem kao oni.
Put do studija je imao pravolinijsku putanju, prvenstveno zbog moje odlučnosti, a i porodica me uvek podržavala u toj nameri. U studentskim danima sam uglavnom bila prepreka samoj sebi, a i trebalo je vreme da se uhodam i, doduše nikad u potpunosti, prihvatim „dvorska“ pravila naših institucija i likovne scene. Otežavajućih okolnosti na ovom podneblju ne manjka, pa je izlišno da ih nabrajam, jer su nam svima dobro poznate. Bavljenjem poslom koji volim, kao i određena mentalna i fizička samodisciplina, način su na koji pokušavam da prepreke stavim u drugi plan.
U SVETLU SADAŠNJIH OPUSA, DELUJE DA SU TI LICA VELIKA INSPIRACIJA. ŠTA TE JOŠ INSPIRIŠE?
Važan uticaj na mene su oduvek imale knjige, a posebno ilustrovane knjige. One su u možda “najzaslužnije” što se bavim ovim poslom. Neke od dečjih ilustrovanih knjiga su mi i dan-danas izuzetno važne kao “Žuća i njegove žabe” (Z. Miler), “Kralj majmuna”, i to naročito epizoda “Put na zapad” (klasična kineska bajka za decu), kao i magične ilustracije srpskih bajki Bosiljke Kićevac. Kada pogledam unazad, već u ovim knjigama su se nazirale teme koje me danas zanimaju kao što su identitet, odnos individue i društva, (ne)mogućnosti i (ne)slobode izbora, feminitet, traganje za celovitošću i tako dalje. Dakle, najčešće u knjigama pronalazim vizuelnu ili književnu inspiraciju, koju posle na radovima dovodim u vezu sa životnim situacijama i temama koje me opsedaju.
MENE JE POTPUNO FASCINIRALA IZLOŽBA ANDROGINA POD NAZIVOM „DRUGA DVA“. RECI NAM NEŠTO O TOME KOJI SU PUTEVI KOJIM DO TEBE STIŽE INSPIRACIJA I UOPŠTE IDEJA ZA CEO KONCEPT TAKVE PRIČE O POTRAZI ZA IDENTITETOM?
To je bila jedna od dve izložbe u kojoj sam ikonografiju alhemijskih knjiga koristila kao platformu likovnog procesa, čiji je predmet i cilј bio ispitivanje veze rodnih identiteta i različitih varijacija arhetipskih slika celovitosti (krug, mandala, uroboros, androgin). Po uzoru na Jungovu teoriju o alhemijskoj simbolici kao projekciji različitih stanja individuacije – obe izložbe doktorskog projekta bazirane na likovno/istorijskom nasleđu alhemijske umetnosti – imale su strukturu faza individuacije (procesa dostizanja celovitosti). Građenjem sopstvenog viđenja i likovnom interpretacijom alhemijskih amblema, težila sam kreiranju slikarskih dela koja upućuju na razmatranje kako tradicionalnih, tako i savremenih definisanja rodnih identiteta, ali i ispitivanju razloga simboličke marginalizacije feminiteta, naročito u sferi duhovnih tradicija. Likovnim tumačenjem teme androgina bavila sam se psihološkim transformacijama unutar individue, ali i promenama u postmodernom društvu, koje se sve više suočava sa procesom novih definisanja rodnih identiteta i uloga.
KOJE LIKOVNE TEHNIKE KORISTIŠ I KAKO SE ODLUČUJEŠ ZA NJIH?
Likovne tehnike koje koristim su uglavnom u korelaciji s konceptom izložbe. Do sada sam najčešće upotrebljavala kombinovanu tehniku akrilik/akrilik sprej na platnu, ali sam način primene ove tehnike menjala vremenom. Prvo je bio ekpresivan i spontan, kada mi je centar likovnog istraživanja, u okviru magistarskog opusa, bilo transponovanje svežine i neposrednosti malog crteza na veliki format. Kasnije, citiranje i aproprijacija pojedinih fragmenata dela iz prošlosti, uticalo je na promenjen karakter spreja na mojim radovima. Mlaz je bio “obuzdan” šablonom i usmeren ka repeticiji elemenata/simbola u građenju kompozicije, što je postalo i jedan od mojih “zaštitnih znakova”. U poslednje vreme, okrenula sam se eksperimentisanju i kombinovanju fotografije, fotokopija, digitalnog i analognog kolaža, kao i digitalnoj obradi slike. Atelje mi je uglavnom radni sto na kome se nalazi kompjuter, mobilni telefon, skener i fotokopir mašina, pa koristim ono što mi je “pod rukom”. Smatram da najbolji rezultati nastaju kada koristim tehniku za koju trenutno imam materijalnih i vremenskih resursa.
ZNAM DA OBOŽAVAŠ FOTOGRAFIJU I DA SI MAJSTOR FOTOGRAFISANJA, PA ME ZANIMA DA LI IH POVEZUJEŠ SA SVOJIM SLIKARSTVOM?
Daleko sam od majstora, ali je tačno da sam veliki zaljubljenik u fotografiju. Upravo slikarsko iskustvo utiče da je koristim na slojevit način, čime otvaram za mene nova polja stvaranja što je vidljivo na poslednjoj izložbi. Fotografiju primenjujem na različite načine, u zavisnosti od realizacije procesa i koncepta rada ili ideje. Pored “Lice – nekada moje”, priredila sam i izložbu dokumentarne fotografije u Muzeju afričke umetnosti 2007. godine, ali bih volela da se skorije oprobam i u umetničkoj fotografiji bez digitalnih intervencija.
NA 16. BIJENALU U POŽAREVCU, POD NAZIVOM „U SVETLOSTI MILENE“, IZLOŽILA SI SVOJE SLIKE, KOJE SU BILE INSPIRISANE RADOM OVE NAŠE VELIKE UMETNICE IZ PRVE POLOVINE PROŠLOG VEKA. KAKO SE DESILA TA VEZA IZMEĐU VAS DVE?
Selektorka bijenala Ana Milošević me je pozvala da učestvujem, pronašavši sponu između mog i Mileninog rada u motivu androginih figura i temi promenjiljivih rodnih identiteta. Pored impresivnog vizuelnog utiska njenih slika, upravo tema dvojnosti i ličnosti rascepljene između uticaja različitih zemalja, kultura, osećanja, statusa i identiteta, oduvek mi je bila bliska i privlačila Mileninoj umetnosti. Tu atmosferu sam želela da prikažem na svojim radovima odabravši autoportret kao motiv koji sam povezivala sa svojom i njenom umetnošću, a kompozicije sam osmislila koristeći i druge Milenine omiljene simbole kao što su krila, antičke skulpture, merdevine, oblaci, ogledala i drugo.
OVE GODINE SI IMALA JOŠ JEDNU FANTASTIČNU SAMOSTALNU IZLOŽBU U BEOGRADU, POD NAZIVOM „FACE, ONCE MINE/LICE, NEKADA MOJE“. NA SVIM SLIKAMA SU TVOJI AUTOPORTRETI. ŠTA TI JE BILA INSPIRACIJA ZA OVAJ SJAJAN OPUS?
Ovaj opus nije nastao nekom unapred “određenom” odlukom, već kao rezultat eksperimentisanja i kombinovanja fotografija i vizuelne građe korišćene u prethodnim izložbama. Fotografije mog lica su bile neka vrsta vizuelnog dnevnika pojedinih dana, razmišljanja ili emotivnih stanja. Svaki rad ovog opusa u osnovi ima lično iskustvo, ali ne sa željom da preovlada utisak ispovedanja, već kao polazište za obuhvatanje širih tema vezanih za savremeni život, u kojima se drugi ljudi mogu prepoznati i identifikovati. U tekstu povodom izložbe, istoričarka umetnosti Dušica Popović, odlično to objašnjava: “Reagujući na aktuelnu krizu individualnosti Natalija Simeonović istražuje oblike disocijacije savremenog sopstva. Na svojim autoportretima, ona spaja ujedno društevne i privatne aspekte ovog fenomena, postavljajući sebe kao neku vrstu lakmus papira. Na taj način, autorka zauzima ambivalentan stav, skrivajući i otkrivajući sebe u drugom i drugost u sebi”. Još jedan aspekt izložbe bio je ispitivanje višestrukih identiteta savremene žene, njene pozicije u društvu, a posebno umetnica, što su “upućeniji” u likovnu umetnost mogli da prepoznaju kroz izvesna citiranja i asocijacije na meni bitne radove umetnica kao su Klod Kahun, Barbara Kruger i, donekle, Sidni Šerman.
NATALIJA, PROŠLE GODINE, AKO SE NE VARAM, IZLAGALA SI NA GRUPNIM IZLOŽBAMA U LONDONU I U MILANU. KAKO JE DOŠLO DO TE SARADNJE? I KAKO SI BILA ZADOVOLJNA KRITIKAMA?
Jedna moja slika je početkom 2017. godine, dve uzastopne nedelje, ušla u izbor top 50 radova na Saatchi web portalu za prodaju slika. Tada me je kontaktiralo više kustosa i prodajnih galerija, ali mi je najozbiljnije delovao poziv italijanske kustoskinje koja organizuje putujuće grupne izložbe na relaciji Milan – London – Njujork. Usledile su tri izložbe u saradnji sa njom, dve u Londonu i jedna u Milanu. Na prvoj je moj rad bio u prvom planu kao najava za izložbu i na naslovnoj strani kataloga. Upravo je Stefanija naslutila potencijal prvih radova serije Face – Once Mine i podstakla me da se fokusiram na njih. Prisustovala sam samo otvaranju izložbe u Londonu, pod nazivom “Nothing is what it seems”, ali su me Stefanija, kao i vlasnica Camden Image galerije, informisale o odličnim reakcijama posetilaca izložbi. Naravno da ova vrsta afirmacije i podstreka prija s obzirom na to da je u našoj sredini mnogo teže doći do nje. Zadovoljna sam tim iskustvom najviše zbog toga što me je ohrabrilo da realizujem poslednju izložbu, kao i na to da se orijentišem više na izlaganje u inostranstvu.
ZNAM DA SI PUNO PUTOVALA U ŽIVOTU, I NE SAMO TO, VEĆ SI I ŽIVELA U DRUGIM DRŽAVAMA. DA LI JE I TO UTICALO NA TVOJE STVARALAŠTVO, I AKO JESTE, RECI NAM KAKO?
Putovanja i život u drugim zemljama je imalo ključan uticaj na moje formiranje, pa samim tim i na moje stvaralaštvo. Iako već dugo u kontinuitetu živim u Srbiji, nomad u meni nikad nije prestao da putuje. Najveći dar tog kosmopolitskog iskustva je manjak predrasuda prema drugim narodima i kulturama, i što mogu da doživim tuđu baštinu kao deo svoje. Jedan moj projekat u nastajanju kao okosnicu ima upravo temu kulturoloških uticaja i prožimanja bliskoistočnog podneblja i Balkana, u kojem koristim ornamente i simboliku tepiha kao motiv za istraživanje uticaja ženskih rukotvorina na ta kretanja. S druge strane, nosim dodatan teret i tugu što su, pored matične, i moje druge “domovine” (Sirija, Zimbabve, Libija) doživele tragičnu sudbinu u savremenom dobu.
OVO POSLEDNJE PITANJE MOŽE DA BUDE KLIŠE I POMALO DOSADNO, ALI ZANIMA ME DA LI TE JE VEĆ „NAPAO“ SLEDEĆI OPUS TVOGA STVARALAŠTVA I KADA MOŽEMO PONOVO DA OČEKUJEMO NEKU SAMOSTALNU ILI GRUPNU IZLOŽBU?
Grupna izložba na kojoj će moći ponovo da se vide moji radovi će biti kroz par meseci u Kući Legata, u Beogradu, u okviru izložbe “Profesori Beogradske politehnike”.
Uvek radim paralelno na više ideja, sve dok ne prevagne jedna, kojoj se onda intenzivnije posvetim. Jedan od projekata na “listi čekanja” za javno prikazivanje ima radni naziv “Ponavljanje”. Tema je roditeljstvo i opet koristim fotografiju, ali ne kao estetski objekat, već je ispitujem kao savremeni ritualni medijum, tj. kao neku vrstu nesvesne zamene za paganske kolektivne rituale zaštite onoga što nam je najbliže, konkretno deteta. Mislim da ću sve više težiti radovima gde je izložba deo, a ne konačan cilj višemedijskog procesa. S druge strane, ipak priželjkujem i skoriji povratak u atelje i rad na novim slikama velikog formata, a imam prilično ambicioznu ideju da ovaj put objedinim ekspresivnost i analitičnost svoje “dvojne” prirode.
