PIŠE: DR KATARINA RAKITA
FOTOGRAFIJE: BORIS RADIVIJKOV
Ventilog ubacuje u pluća… mešavinu O2, N2O, Sevoran… dvanaest puta u minuti, kao svirač gajdi, ubacuje vazduh iz meha. Desetine krivulja, lampica, dijagrama… sve fercera. Povremeno se oglasi alarm. Tad ga „uzmem na ruke“. Ventiliram… dišem. Stavim stetoskop, pa menjam ritam udaha, pravim pauze… sve po osećaju… proveravam. Opet malo podesim parametre na mašini… mašini za anesteziju.
I tako godinama. Budim se srećna što ću opet u salu. Nekad u reanimaciju. Tamo je još bolje. Ti i smrt. Jedna preko puta druge… odmeravate snage. Na čas jedna misli da dobija, a onda se opet druga pridigne. Nema predaje. Borba do poslednjeg otkucaja… i posle toga. Skačemo po oklopu od rebara, što pokušava da zaštiti naše srce. Nekad ga i slomimo, za otkucaj, dva više… a nekad za pobedu, pobedu nad kra(l)jicom života. Nema milosti u toj borbi. Bolećivosti. Razneženosti. Bilo šta od toga preti da ugrozi ishod. Ponekad, kada dođe neko mlad, dete… nekad beba, teku suze… nemo, ali tad, tad se objavljuje atomski, s desna. Sve raspoložive snage se mobilišu.
A srce? Pa, ono je stegnuto sve vreme. Ne sme da oseća. Ništa. Baš ništa. Samo glava i nešto iznutra. Nešto staro, viševekovno. Da, to je uslov… to iznutra Ta struktura, više formacija. Svih oni predaka, ratnika… kadrih da skoče na isukan mač, ali i da zamahnu. Za više ciljeve. Za kralja, za otadžbinu.
Ako si od te sorte, onda možeš. Da ubrizgaš Diprivan, oduzmeš disanje, sniziš pritisak, usporiš srce. I ako samo nešto od onog gore ne uradiš, poraz… tvoj. Ona pobeđuje.
Zato si uvek pomalo dalek. Ne grliš se sa svojim pacijentima. Više se rukuješ. Kad zagrliš, spoje se srca. Pa ako potraje, dok su tako blizu, mogu svašta reći jedno drugom… i ode mast u propast.
Ali, nemiran je moj duh. Nesvesno me vuče. Nije mi više dovoljno samo da ih onesvestim. Krećem da istražujem. Razne fenomene. Svesnost, na svim nivoima. Dolaze pitanja: kad smo svesniji? Kad smo budni ili u snu? Tokom anestezije, često čuju. Nekada i vide. A pokriveni su. I preko glave.
Stiže me polje. Morfogenetsko. Bert Helinger. Porodične konstelacije. Poredak ljubavi. I krećem, žestoko, kao i u anesteziju. Učim brzo i nadahnuto. Prvo ih držim razdvojene, a onda se nebo pobrine da nema druge, nego sa svih strana, opet u borbi… za život. Eee, to polje… polje ljubavi! Ne da ti da budeš daleko. Daleko od ljubavi. Naprotiv. Moraš biti u centru. Osećati sve. Otvoriti srce, pokidati sve nitne i okove. Samo tako možeš da budiš srca onih koja su se zaledila, koja su u ranama, koja krvare.
Ovde stadoh… završih tekst. Ponestalo hrabrosti da se izrazim do kraja. Zabolelo me u samom centru… Hoću li moći da se iznesem sa sopstvenim esnafom… ja ga volim, svim srcem… ali ga i vidim. Tek sad. Gde su nam slabosti. Gde podbacujemo. Hoće li me čuti novim ušima mojim? Tačnije, mogu li čuti moje srce… a ono ne šapuće više. Vrišti…
Srećom, ima mnogo budnih…
Oglasila se, iskreno… ganuta, ali ne i u finalnoj katarzi koju priželjkuje za svoje čitaoce, nosioce svetla. I bila je hrabra… da kaže, da traži… Hvala ti, Anima Mundi – Mia, i još nekom, što veruje da je moguće…
Onda sam počela da grlim svoje pacijente… da, da ih grlim. Ponekad i da plačem sa njima. Da osećam sve, sve jauke njihovih srca… opet stadoh…. ma ide život: sve jauke njihovih duša. I oni su to prepoznali, poverovali, otvorili kapije svojih dvorana tajni… Anamneze, koje sam do tada uzimala, postadoše hrpa poluistinitih iskaza, iskrivljnih u prizmi vlastitih mišljenja, uverenja.
Hvatali smo iz polja, zajedno, hrabro, koja su to mesta duše što vape da ih neko pomazi. Zbog čega radije sečemo delove sebe, nego što rizikujemo da kažemo šta je to što u stvari boli… koje su zapravo naše potrebe, bez straha da ćemo nekog povrediti ili ostati bez tog zrna ljubavi koje nam i tako nije dovoljno. Nekada smo spremni i da umremo ne bismo li došli do trenutka nežnosti, samilosti, empatije bližnjih.
I bilo je potrebno sve manje lekova, dijagnostičkih procedura, pa čak i operacija. Lečili smo se zagrljajem.
Tada, tek tada, ja postadoh Doktor… za dušu i telo… dobih titulu koja je doživotna, koja se ne može izgubiti ni kada ti oduzmu licencu za rad. Titulu koja te obavezuje da, gde god se nađeš, u koje god vreme dana ili noći, imaš obavezu… da pomogneš, lečiš, da voliš…
Bez ovoga VOLIŠ, sve ostalo je besmisleno.
I vreme je bilo. Da budim, umesto da uspavljujem. I pacijente i esnaf.
Posle 25 godina kliničkog iskustva kao specijalista anestezije, reanimacije i intenzivne terapije, radeći sa najtežim i kritično obolelim bolesnicima, i posle uspešno završene edukacije za sistemskog porodičnog terapeuta metode Porodične konstelacije – poredak ljubavi, na jedan novi, integrativni način pristupamo pojedincu, pronalazeći skrivene dinamike, uronjene u nesvesni deo naše ličnosti, koje nas, ako dovoljno dugo traju ili su dovoljno intenzivne, na kraju razboljevaju i na fizičkom nivou.
Koristeći morfogenetsko polje, kao neinvazivnu i potpuno neškodljivu dijagnostiku, dobijamo mogućnost da proniknemo u uzroke bolesti, koji su ponekad vezani trasngeneracijski.
Spajamo najbolje nasleđe tradicionalne i savremene medicine u svrhu negovanja duše i tela. To nas dovodi do života ispunjenog smislom i svrhom. Negativni tokovi između generacija se daju ukrotiti, čak pridobiti, zavoleti i pustiti da rade u našu korist.