DVOSTRUKOST ŽENINE PRIRODE – PRAVA PRIRODA MOĆI

PIŠE: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Moć žene, koja se u da­našnje vreme shva­ta kao jednakost – istost, sa muškar­cem, bukvalno u svemu, postala je ženin okov, teret, zatočeništvo i bol. Upravo kroz bol, žena je upozorena da je njen psihički razvoj krenuo pogrešnim putem. Ne govorimo o fizičkom, niti o profesionalnom razvoju. Govorimo o psihičkom razvoju, emotivnoj strani, o arhetipu ženskosti, od kog se žena, identifikujući se sa muškim uzo­rima psihe, udaljila.

Žena treba da nauči da je njen ženski identitet centralni deo njene ličnosti i da ga neguje i čuva kroz sve što se u njenom životu dešava. Treba da zna da će je upravo njena ženska arhetipska priroda sačuvati od opasnosti.

Osnovne ljudske potrebe žene i muškarca, psi­hološke i fiziološke, ostale su nepromenjene od antičkog doba do danas. Forma u kojoj se zado­voljavaju ili ne zadovoljavaju te potrebe se menja u skladu sa zahtevima ili trendovima vremena.

Feminizam je neophodan revolucionaran po­kret na putu ka vraćanju žene na njen potpun identitet, prava i potencijal. Ali, feminizam nije i poslednji korak, poslednji stepenik ka slobodi i punoći žene. Feminizam i dalje ima u sebi ogra­ničenja, samo što su to ovaj put ograničenja koja je žena sama sebi nametnula.

Nezadovoljstvo današnje žene nije znak da tre­ba još više da postane slična muškarcu, nego upravo suprotno, da se usled raznih okolnosti udaljila od suštinskih vrednosti svog bića. Žena treba da, podjednako sa spoljašnjom stvarno­šću, prihvati stvarnost svog unutrašnjeg sveta žene. Neprihvatanje realnosti dvostrukosti svo­ je ličnosti, svojih dubina i ženske silovitosti, ali i ženske povučenosti i osamljivanja, vodi ženu do stida i krivice, što nekada ne ume da kontroliše svoje impulse i snage. Žena će tada okrivljavati spoljni svet za svoje unutrašnje konflikte, posta­je „žrtva“.

Dvojnost, dvostrukost ženske prirode, koja je prikazana brojem dva, mesecom itd. nije „dvo­strukost lošeg“ u odnosu na božansko jedinstvo muškarca, nego je dvostrukost kakva je opisa­na u grčkim mitovima: žena kao Afrodita i žena kao Psiha. Kroz prirodu Afrodite i Psihe, mogu se shvatiti mehanizmi ženskog postojanja, žen­skog unutrašnjeg razvoja, ženskog puta.

Afrodita je boginja čulne ljubavi, lepote i plodno­sti, rođena od okeanske vode i Uranovih odse­čenih genitalija, začeta u vodi silovitošću oke­ana i kastriranjem muškarca – boga. Boginja čulne ljubavi, društvenog života, ratoborna bo­ginja, koja voli da nosi ratničku opremu, Afrodita je manipulativne prirode, komunikativna, nesa­vladiva, nezajažljiva. Afroditina ženstvenost je slična okeanu, iskonska, duboka, silovita. Takva ženstvenost se može samo obožavati, poznava­ti, ne može se obuzdavati. Sa njom se ne može ući u odnos, pregovarati. Kako pregovarati sa okeanom? A istovremeno daje toliko bogatstva, izvor je života, poseduje ogromnu moć stvara­nja i nesavladive sile. Žena Afrodita traži oboža­vanje. Ona je ljubomorna, manipulativna, silovi­ta, plodna, nekontrolisana, neobuhvatljiva. Žena Afrodita je rimska Venera, koja se rađa iz okea­na – Botičelijeva Venera, boginja ljubavi i seksa. Žena Afrodita odražava, usvaja, razmišlja, pro­mišlja, „valja vodu“ unutar sebe same. Nekad ima plime, nekad oseke, ali uvek ima dubine. Njen simbol je ogledalo, ali ne kao prost odraz spoljnjeg, nego kao njen neprekidni unutrašnji dijalog, samo preobučen, indikovan spoljnim. Taj dijalog ume da bude veoma zamršen i dubok u svom beskrajnom analiziranju.

Psiha je začeta “kapima rose palim sa neba na tlo”. Psihina priroda je „rosna“, devičanska, usa­mljenička, preosetljiva. Ali, Psiha je otvorena za razvoj, spoznaju, promenu. Psiha je na početku, pre svega, muza-ljubavnica, princeza devojka, prelepa, nedodirljiva i devojački nesigurna. Pri­roda Psihe je veličanstvena, nevina, izvan ovog sveta, devičanska do te mere da je osuđena na usamljenost. Žena Psiha je usamljena, neshva­ćena kraljeva kći, kojoj se ne prilazi. Ljudi su lju­bazni prema njoj, ali na odstojanju, jer je ona ne­dodirljiva i nedostupna. Hirovita i sklona očaju. Hrabra, ali do samoubistva. Ako Psihina narav predstavlja veći deo žene, ona će patiti, jer „nju niko ne razume“. Takva žena se teško uklapa u obične, dnevne međuljudske odnose. Ako je lepa, problem je još veći. Ženu Psihu obožavaju, ali ne znaju kako da žive sa njom.

Žena Psiha, da bi rađala i da bi se udala, mora venčanjem da dopusti da bude „ubijena“, da „umre“ za prethodni devičanski nedodirljivi ži­vot. Život devojaštva. Nad ženom se mora pri­meniti sila da bi prestala da bude devica. Kre­tanje ka braku i partnerstvu uvek u sebi sadrži i čežnju za nezavisnošću i slobodom ranijeg ži­vota. Čežnju Psihe.

Eros, ljubav, seksualnost su simbolička smrt žene Psihe, devojaštva. U mitu o Psihi, Eros je njen muž. Za ženu je brak i ljubav i uskrsnuće i smrt istovremeno. Otud toliko instinktivnog straha od predavanja u ljubavi, a istovremeno i žudnje za njom. Dve strane ženine prirode se bore u alhemijskom procesu međusobnog pro­žimanja, oplođene ljubavlju, rađaju novu celovi­tu ženu.

Za razliku od muškarca, koji je obuzet ekspan­zijom, istraživanjem, otkrivanjem novog, koji je okrenut ka spolja, usmeren na spoljni cilj, kon­troliše teritoriju, ženska priroda je difuzna, ra­suta, višeslojna u svakom trenutku, unutrašnja. Duboka, čak preduboka; uzdignuta, čak previ­soka. Dubine i snaga, plodnost okeana i visine i suptilnost rose sa neba – koje obuhvata svojom dušom su dva sveta žene koji je čine.

Nije teško shvatiti zašto se žena loše oseća u teritorijalnosti, ili zašto se ne snalazi tako dobro u fokusiranosti samo na jedan cilj.

Priroda Afrodite, uz njenu primitivnost i instin­ktivnost, izvor je velike nelagode za modernu ženu. Moderna žena se stidi takve sebe, oče­kujući da dobije spoljnu dozvolu i potvrdu za svoje žensko ispoljavanje – koja naravno nikada ne dolazi, jer je ta njena strana uznemiravajuća, preteća, ugrožavajuća. Ne zaboravimo da je ta­kva Afrodita rođena kastracijom muškarca.

Međutim, energija Afrodite koju žena posedu­je je izvor njene ogromne snage, ako je koristi upotrebivši alate koje je Psiha u svom razvoju otkrila. Upravo priroda Afrodite omogućava pri­rodi Psihe u ženi da kada krene na put razvoja i promene, kada utone u dubine svog bića, kada se uruši ceo svet oko nje… da izdrži, da se rodi lepša i jača, da sačuva svoju plodnost, da se po­novo rodi. Tom silovitom snagom Afrodite, žena izdržava sve bolove i napore rađanja svoje sup­tilne, plemenite, kreativne, evolutivne prirode, do koje je njena Psiha svojom suptilnošću i čisto­tom pronašla, osvetlila put. Sukob i različitost, dvojnost Afrodite i Psihe u ženi su zbunjujuće, međutim, te dve strane ženske prirode u JED­NOJ ŽENI daju smisao i životnost, punoću i ra­dost u svakom trenutku.

Kada žena Psiha, kroz brak ili zaljubljivanje, kroz interakciju sa muškarcem, prihvati smrt i pro­past svog dotadašnjeg načina funkcionisanja, na njoj je da se uputi na trnovit put u svoje du­bine. Dubine unutrašnjeg razvoja žene. Otkriva svoje moći, korak po korak, alat po alat.

Alati koje kao Psiha može da razvije su: mudrost razabiranja, zrno po zrno, strpljivo i istrajno. Za­tim oprez u opasnim situacijama, mudrost opre­znog prilaženja muškoj silovitosti da bi sebe sa­čuvala, jer ne može otimati od muškaraca, može biti jača samo po strašnu cenu, nego treba uzi­mati mudro i samo onoliko koliko joj je dovoljno. Sposobnost široke perspektive i alat fokusiranja na jedno u svom difuznom savladavanju poteš­koća i vrednovanju zadataka, rasipanju snaga, osećaja da ima bezbroj mogućnosti. Zatim, žena mora da ume da sačuva tajnu, a da ne poklekne pred sopstvenom iscrpljujućom misteriozno­šću, koja je lišava ljudske dimenzije. U tome joj pomaže ljubav.

Voleti nekog znači biti povezan na duboko ljud­skom iskustvu, ljudskoj ravni, znači videti tu osobu onakvu kakva ona zaista jeste i ceniti je zbog njene običnosti i slabosti i jednostavnosti, podjednako kao i zbog njene izuzetnosti i po­sebnosti. Ovakva ljubav je dugotrajna i izdržava pod teretom svakodnevnog iskustva. Ona nije prekrivena velovima iluzija i projekcija.

Zaljubljenost je dimenzija koja je izvan i iznad dimenzije ljudskog postojanja, ona nas lansira u sfere božanskog, ali i iracionalnog. Zaljubljenost, samim tim, mora imati rok trajanja i momente razočarenja, jer postavlja nemoguće izvanvre­menske i izvanživotne standarde. Zaljubljenost nas dovodi u svet rajskog i božanskog, iz kojih je pad veoma bolan, ali izvestan, jer smo ljudi. Dok smo zaljubljeni, osoba koju smo odabrali je toli­ko jedinstvena da čak ne može ni biti deo našeg života. Ona izgleda da je samo jedna. Sve drugo je manje od toga. Žena je manje od toga. To iza­ziva osećaj niže vrednosti. Budi u ženi Psihu u njenoj devojačkoj usamljenosti i izolaciji.

Unutrašnji rast žene, međutim, upravo počinje onda kada prođe kroz iluziju zaljubljenosti. Tada u stvari započinje njena evolucija. Osvetljava­njem muškarca. Osvetljavanjem sebe.

Ljubav, kao i unutrašnji rast žene, zahteva velike žrtve. Beskompromisnu i hrabru borbu da kroz sebe i svoj rast, prvo unutar sebe i za sebe, pro­nađe ljubav. Niko drugi to ne može da uradi za nju.