KADA NAM JE CILJ LJUBAV

AUTOR TEKSTA: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Ljudi su često toliko iscrpljeni ćorsokacima i začaranim krugovima ljubavi i zaljubljenosti, da počinju da se pitaju da li uopšte i postoji stvar zvana „ljubav“. A, zatim, ako je nađu, da li su sposobni da joj odgovore. Da li je zaljubljenost uopšte ljubav? Kakvo je to naše traganje za smislom ljubavi i da li ono pripada mudrosti i suštini, ili samo slepilu i ludilu strasti?

Da li uopšte postoji stvar zvana „ljubav“?

Šta je namera zaljubljenosti? Zašto nam je data? Mora da postoji životno važan razlog za to, jer ništa nije slučajno pod kapom nebeskom.

Šta za nas znači „pronaći ljubav“?

Tražeći ljubav, prepoznajući ljubav, mi prepo­znajemo ispunjenje neke naše unutrašnje po­trebe toliko snažne da je postala strast, potre­be za nas važne koliko i život sam. Mi tražimo razjašnjenje svojih žudnji osećajući ih u drugoj osobi. Zadovoljenje unutrašnjeg osećanja ne­potpunosti. Pronalaženje odmora od traganja. Snage za naše slabosti. Radosti veće od nas kada smo sami. Tražeći ljubav, mi tražimo „dru­goga“, koji će ispuniti sva naša maštanja.

Ispunjenje ljubavi postaje važnije od nas samih.

Tu negde počinje onaj „nesrećni“ deo ljubavi, loša iskustva, nesporazumi. Kako nam neko može dati ono što sami nismo? Kako nas neko može obradovati, ako sami sebe nismo? Kako nam može dati mir, ako mir prvo nismo našli u sebi? Da li kroz drugoga možemo naći prečicu za mesta unutar sebe i svoga života za koja se nismo pobrinuli sami? Naravno da ne. Prevelik je to, praktično i doslovno nemoguć, teret za drugu osobu.

Onda to nije ljubav, nego robovanje ljubavi. Na različite načine. Nešto suprotno ljubavi. Čuvene „žrtve“. Čuveni „zlostavljači“.

Žudnja za ljubavlju analogna je traganju za sa­mim sobom. Kroz to što kao osobinu, sjaj, pri­vlačnost, ima u sebi osoba koja nam se toliko dopala, mi možemo otkriti gde se još unutar sebe nismo pronašli i zavoleli. U drugome mi prepoznajemo sećanja i potrebe našeg bića, uskraćenosti, nedostatnosti, žudnje za sami­ma sobom. Mislimo da ćemo ih tako najlakše prisvojiti, integrisati. Da će drugi kao deo para postati naša „dopuna“, „druga polovina“. Dru­gi postaje ogledalo naših sopstvenih traženja. Drugi postaje i ogledalo naše sopstvene iluzije. Tu počinju nesporazumi i tragedije ljubavi. Ra­zočarenja u ljubav.

Naravno – potpuna je iluzija da nas neko spolja može upotpuniti.

Možemo ponuditi jedno drugom svoj spokoj i svoju snagu. Svoje potencijale i svoje jedinstve­nosti. Svoje unutrašnje bogatstvo i svoje rado­sti. Svoja unutrašnja traganja i dubine. Tada to može biti Agape, trpeza Ljubavi.

Dvoje, jedno uz drugo, kao nova bogatija celi­na. Veće snage, većeg potencijala, nego jedno u paru. Gde jedna strana nije jača ni značajni­ja od druge, ali zajedno su mnogo snažnije od jedne osobe same. Ne jedno upotpunjeno dru­gim, nego dvoje koje jedno uz drugo čine sasvim novu bogatiju vrednost i celinu, veću od prostog zbira sebe pojedinačno.

Drugačije rečeno, obmana je da muškarac ili žena, koji su objekti naše ljubavi, mogu da reše naše probleme i učine naš život srećnim, liša­vajući nas odgovornosti za njega ili njegove delove. Napuštanje takve obmane i iluzije traži od nas nepokolebljiv čin volje. Odluku da napu­stimo svoje projekcije. Odluke da zahvatimo u dubine sopstvenog bića, preuzimajući odgovor­nost za svoju potpunost, spokoj, finansijsku ne­zavisnost, ostvarenost, strahove, radost.

Tragajući unutar sebe u dubinama i obilju sop­stvenog bića, mi počinjemo naš realni put ka ljubavi, onaj koji zovemo „oboženje“, put ljubavi koji je realnost, a ne opsena. Mnogi autori kada govore o „romantičnoj ljubavi“, govore upravo o opseni.

Opsena nije ni unutrašnji svet psihe, ni spoljni fizički svet.

Opsena se sastoji u našem poremećenom od­nosu između našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg. Mi stvaramo opsenu namećući naš unutrašnji svet predstava – neprekidan tok mašte – spo­ljašnjem svetu i ljudima koji u njemu žive.

Opsena je uzrok nesreće u ljubavi. Ne ljubav sama.

Da li ljubav postoji – da, naravno!

Da li je nešto što mi osećamo opsena ili ljubav – na to pitanje svako mora odgovoriti za sebe. Da možda svome osećanju prevarenosti, izdatosti, da iskreno, „pravo“ ime.

Ljudi koji su odustali od ljubavi su ljudi koji su odustali od unutrašnjeg traganja. Umorni od toga da menjaju sebe, maskiraju svoju slabost poricanjem ljubavi.

Postoje i muškarci i žene koji traže, bore se, ne odustaju. Traže ženu/muškarca sa kojima će deliti ljubav.

Negde napolju se nalazi i ona ili onaj koji traži Vas.

Naravno da postoji srodno biće, naša polovina. Ali da biste je mogli naći, ili da bi ona mogla naći Vas, morate prvo znati ko ste. Morate postati celoviti da bi vas Vaša polovina prepoznala. A kada Vas sretne, budite strpljivi. Budite strpljivi sa dve osobe – sa sobom i sa njim/njom. Ko­rak po korak, osvajajte tu potpuno nepoznatu teritoriju udvajanja vaših individualnosti. Tada možemo da kažemo da je ta ljubav zbilja „obo­ženje“, kreativni čin stvaranja novog kvaliteta, neuporediv, neponovljiv, koji se nikada do sada nije dogodio, jer nikada to dvoje nije bilo jedno uz drugo. Takva ljubav tada nije opsena, nego plod. Neprekidan kreativni čin. Hrabar.

Ako nam je cilj ljubav, ultimativno je važno da tražimo i nađemo sebe.

Zaljubljenost je dobar način prvo da upoznamo sebe i svoje opsene. Zaljubljenost nas tera da rastemo i razvijamo se. Zaljubljenost nas uči šta jesmo, a šta nismo.

Tražeći veliku ljubav, zavolite prvo trenutak u kom ste. Zatim dodirnite ljubaznošću one koji su neposredno uz Vas, ko god to bio. Tražeći veliku ljubav, zastanite da osetite mir i bogatstvo koji se kriju duboko u Vašem srcu, negde sasvim na mestu Duše. Tražeći veliku ljubavi, počnite tako što je nećete tražiti, nego ćete vredno raditi na tome da otkrijete, ojačate, izglancate, pozlatite sebe. To će onda biti sasvim dobar početak.

Tražeći veliku ljubav, počnite od toga da Vam ona sasvim sigurno već pripada. A dok ne stigne do Vas, imajte pune ruke posla oko svoje sreće i blagostanja. Obilja kojim ćete dočekati voljeno biće. Kao gozbom.