NAŠEG SVETA NEBO

PIŠE: JASMIN ŠEČIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Neko uman je rekao „Čovječe, pazi da ne ideš malen ispod zvijezda“, neko drugi „Idi za svojom sudbinom“, a neko treći je ove poruke sublim­irao u „Pronađi svoje svetove i izatkaj im nebo“.

Svaki od ovih mudrih ljudi, koji su zapisali svo­je misli u ovim rečenicama, imao je na pameti jednu stvar – da pomoću svojeg najjačeg oruž­ja – reči, potakne čoveka na razmišljanje o sebi, svom životnom putu, unutrašnjem biću koje obi­tava negde u svakom od nas i čeka svoju pravu šansu da iskaže vrline koje gaji i u koje veruje, iskoristi sopstveni, u sebi utkani potencijal, da zaviri duboko u sebe i da ga iskoristi.

Internet i drugi “novi mediji” su uzrok brzih promena, kojih često zapravo nismo ni svesni. Ponekad ih ne stižemo ni artikulisati. Sadržaji su mnogi i raznovrsni, menjaju se i vrte na pokret­nim trakama koje su svima dostupne. Ono što se danas može učiniti veoma važnim, već sutra može nestati bez traga svog postojanja.

Ove reči mudrih pesnika svakako nisu nešto što bi trebali samo površno pročitati u moru sva­kodnevnih reči koje su nam dostupne i nastaviti dalje, nego nešto nad čime bismo trebali zastati i razmisliti.

One kao da nas nečujno tapšu po ramenu i manirom blagog povetarca koji nam, za toplog letnjeg dana, značajno šapućući dok u prolazu pored nas bezbrižno ćarlija, govore: Da li zaista znaš ko si ti zaista? Znaš li šta sve možeš? Da li si spoznao samog sebe?

Studije koje su rađene kažu da jedino astronau­ti, koji su neko vreme boravili u svemiru, mogu da ostvare potpuno povezivanje sa matičnom zemljom, i da mogu da osete veliku empatiju i čovekoljublje prema svakom stanovniku zemlje. Naučnici se tim nisu bavili, ali nameće se zakl­jučak da tako i svaki pojedinac može osetiti isto prema sebi i svim svojim pozitivnim aspekti­ma, samo ako se dovoljno udalji od svojih ego stanja, da bi isto tako sagledao sebe i svoje biće na način koji mu omogućuje da vidi svu lepotu svojih potencijala. Na takav način, čovek dakle može i sam sagledati nebo. Svoje nebo, i istkati ga najfinijim milimetarskim beskrajima. Jer, živ­ot ne bira nas, već mi njega biramo.

I zaista, koliko god banalno i prozaično zvučalo,­ spoznati samog sebe nije nimalo lak posao u vremenu u kom živimo, u kom najčešće ne stignemo stati na loptu i sagledati sebe i svoje dosege. Današnji čovek putem istih tih medija dnevno primi oko 100 hiljada reči – što je 23 reči u sekundi. To je količina informacija koju je naš pradeda obrađivao tokom cele godine. Pi­tam se koliko zaista možemo da se posvetimo i razmišljamo o tolikoj količini podataka, i koliko nas one sputavaju na putu samospoznaje?

Neka plemena u Africi ne pitaju neznanca, kad ga sretnu, koliko ima godina, već – koliko je ži­veo. Za njih to pitanje znači za koliko dana, od onih do sad provedenih na zemlji, možeš tvrditi da su zaista bili dani koje si kvalitetno i sadrža­jno proživeo. Koliko od tih dana sa sigurnošću možeš ubeležiti u svoju beležnicu života kao dane koji su bili vredni življenja, kao dane kad si tkao svoje nebo? Eto pitanja za sve nas! Šta je razlika između životarenja i života?

Mnogi udžbenici života ljudima govore da tre­baju živeti sada i ovde, uživajući u malim život­nim stvarima, koje je moguće pronaći svuda oko nas, u našim srcima, među našim bližnji­ma, sa našim prijateljima. A da li mi to stvarno tako i radimo u svakodnevnici?

I zaista, svako od nas trebao bi se zapitati koliko vremena u životu je proveo u “mraku”, živeći po šablonima u koje je nehotice i na­jčešće nesvesno upao, a koliko je bio nadahnut iznutra u svojim mislima, osećanjima i delima. U unutrašnjoj harmoniji sa samima sobom.

I možda će neko kad ovo pročita odmahnu­ti rukom, lako je reći, ali to nije jednostvano i činiti. A u stvari uopšte nije tako, jer sve što treba učiniti je dati sebi šansu, uključiti svoja unutrašnja svetla i raditi na obradi onog što nam je dato, na obradi našeg bića. A svaki, pa i najdalji, put počinje prvim korakom, pa tako i ovaj beskonačni put na samospoznaji i isko­rištenju sopstvenog potencijala. A to je nešto što nam je uvek tako dostupno, a uvek tako nedostižno. To je put sopstvenog napora, koji uvek završava tamo gde i počinje – u nama. To je put prevazilaženja sebe, radi vraćanja sebi. Jer, početak početka je svuda, a kraj kraja je u nama. Mi smo, u stvari, samo ogledalna slika našeg dela neba.