PIŠE: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Ego nam pomaže da ostvarimo ciljeve u životu. Po definiciji, najvažniji zadatak ega je da se upravlja principom realnosti. Međutim, često ego ne tumačimo tako, već kao nadmoć i kontrolu, i tako izlazimo iz “realnosti”. Neke svoje ili tuđe reakcije tumačimo, a nekad i opravdavamo egom.
Ego je potreban, ali ako mu se da previše prostora, može biti štetan za nas. Ako egu damo odlike strukture, a emocijama fluida – za početak, možemo vizuelno da predstavimo kako izgleda kada nam je život oklopljen strukturom, ili kada nam, pretvoren u fluid, curi kroz prste. Potrebni su ego i osećanja. Tek u njihovoj ravnoteži, možemo naći proporciju za svoje izbore. Dovoljno oslonca i dovoljno pokreta. Dobar osećaj koji nas vodi ka pravim akcijama.
Sve gde je strukture previše je hijerarhija. Ako je struktura važnija od neuhvatljive suštine – škodi suštini. Ako struktura čuva suštinu i ne sprečava je da se menja i raste, onda je u funkciji. Kada se struktura prilagođava promenama suštine, onda je ok. Čak i kada je u pitanju duhovnost. I ljubav. Rigidni ljudi u duhovnosti su podjednako potčinjeni egu, kao i u bilo kojoj drugoj oblasti. Mnogo ega, onog koji ne dozvoljava ljubavi da mrdne – i umire ljubav.
Ono što je već sada izvesno na osnovu istraživanja, statistika, jeste da se egom čak ni u poslu ne mogu rešavati problemi, a da se ne nauči i upravljanje osećanjima. U poslu ne možemo prenebregnuti prisustvo anksioznosti, stresa, grča, ljubomore, suparništva. Kako da znamo da koristimo i ego i osećaj u poslu na pravi način – kada se jedno drugome ne mešaju u posao: osećaj oseti – ego izvrši. Obrnuto nije dobro i teško ide – kada osetimo egom, a radimo emocijama. Što je veoma često slučaj.
Upravljanje egom je moguće kada znamo da ga razlikujemo od emocija. Upravljanje emocijama nam omogućava da shvatimo gde nam ego pravi problem, a gde nam može pomoći. Šta sve maskiramo egom. Da li, na primer, tugu i strah maskiramo egom?
U današnje vreme neprekidnih promena, razvoja i prilagođavanja, upravljanje emocijama je preduslov za funkcionalne i kvalitetne odnose. U odnosu prema sebi, prema drugome, prema novoj radnoj obavezi, potrebno je osetiti, odrediti se, odgovoriti. Na poslu, kod kuće, naš kapacitet da kvalitetno balansiramo obaveze, osećanja i odnose, odrediće nam kvalitet života.
Statistike kažu da 70 % aktivnosti i napora da se učini razvojna promena propada, zato što se nije dovoljno pažnje posvetilo emocijama.
U ljudima se pokreću snažna osećanja vezana za promene koja, ili hrane, ili blokiraju promenu. Svaka tehnika upravljanja stresom ili problematičnim situacijama, odnosima, konfliktima, sobom, koju naučimo po najboljim metodama i veštinama, uspešna je onoliko koliko su stabilna osećanja i kvalitetni emotivni procesi, koje smo spustili u tu tehniku, primenjujući je u praksi. Koje smo osvestili dok smo učili tehniku.
Ono čega ljudi uglavnom nisu svesni je da emocije veoma često nisu odgovor na ponašanje drugog, nego automatska instiktivna reakcija koja, pre svega, vodi poreklo iz našeg sećanja, memorija na slične događaje, kada smo doživeli poraz, pobedu, strah, ugodnost, zapisana na ćelijskom, neurološkom nivou. Taj ćelijski nivo je onaj prostor nekontrolisanih ishitrenih reakcija i straha.
Postoje i emocije sadašnjeg trenutka, autentične, emocije prvog iskustva, ljubavi, tuge zbog gubitka.
Iako je neurološki odgovor našeg tela na obe vrste emotivne reakcije sličan, samo emocije sadašnjeg trenutka možemo nazvati našim autentičnim emotivnim odgovorom.
Emocije iz memorije spadaju u oblast kvantne fizike. Informacije utisnute u ćeliju kao energetski, odnosno vibratorni zapis, koji ima svoj volumen i snagu. One su nešto što je mešavina sećanja i odgovora našeg tela, i na njih se može uticati. Kada se oslobode, neurološki, indikovane nekom situacijom, one ulaze u ceo naš fizički sistem kao “neuro-hormoni”, kroz krvotok dolaze do svih ćelija, stvara se povratna sprega između mozga, srca i tela. Neprekidno smo u tim interakcijama šaljući emotivne poruke. Automatski i instinktivno, mi emitujemo na emotivnom kanalu. Emitujemo sećanjima iz svojih ćelija. Neuro-hormoni povratno dostavljaju našim ćelijama poruku o tome kako se osećamo. Često uzrokujući kaskadu emotivnih reakcija koja nas preplavljuje.
Sama hemijska reakcija kao neurološki odgovor tela traje šest sekundi. Što znači da svaki put kada duže od toga ostanemo u istom emotivnom stanju, to smo iz nekog razloga odabrali, dopustili da se produži. Nepotrebna je. Od iskustva takvih emocija, stvorili smo uverenje, ili čak neku vrstu sekundarne dobiti.
Ako dalje znamo da emocija kao informacija i energija ima kvantifikovanu vrednost, skalu po kojoj možemo da vidimo kako naše telo i naša psiha reaguju kada posle prvih šest sekundi ipak odaberemo određeno ponašanje, imamo prozor da svesno utičemo na izmenu uverenje i reakciju. Emotivnu i telesnu.
“Ljudsko telo je sačinjeno od elektronskih vibracija, i svaki atom i element tela, svaki organ i organizam, ima svoju elektronsku jedinicu vibracije neophodnu za održanje i ravnotežu tog konkretnog organizma, svake ćelije ili jedinice života…” Edgar Kejsi, još 1928.
Stres je signal da je izazov veći nego što su nam trenutno dostupni resursi. Stres je signal da naše telo pati. Treba raditi na tome da naša reakcija od reakcije memorije, reaktivne – postane svesna reakcija, prvo uravnotežena, a zatim proaktivna. Dolazimo do tačke da upravljanje emocijama bazično znači biti pametniji od emocija.
Ne treba mistifikovati emocije, nego demistifikovati našu reakciju. To je prvi korak.
Rađena su mnoga istraživanja u kvantifikaciji reakcija stresa, ega, emocija. Vrednosti u kojima se mere naše reakcije govore upravo o tome da birajući da živimo reakcijama niže vrednosti, biramo da živimo određeni frekventni raspon koji nas udaljava od sreće i zadovoljstva podjednako kao i od zdravlja. Od ljubavi.
Niže frekvencije su frekvencije kontrakcije i zgrčenosti, hladnoće. Sredina frekvencija pripada stabilnoj sredini bez mnogo padova, ali ni uspona. Više su frekvencije one kojima težimo i koje, osim zadovoljstva, donose i miran san i dobro zdravlje, dobre međuljudske odnose.
Kada smo tužni, celo telo je tužno, kada smo srećni, celo telo peva. Zgrčeno je telo koje oseća krivicu i prima grdnju i ljutnju – a odnos te dve osobe se nalazi u veoma niskom spektru.
Merenjem naših reakcija, ili odabranih ponašanja, dobijamo skalu sledećih vrednosti:
Stid ima najnižu vrednost 20. Krivica ima vrednost 30.
Tuga i malodušnost su u vrednosti 50 – 70. Strah je na 100.
Žudnja, ljutnja i ponos su od 125 do 175.
Hrabrost je na 200.
Neutralnost na 250.
Voljnost, prihvatanje i razum su između 300 i 400.
Ljubav, radost i spokoj, mir su od 500 do 600… i na dalje.
Najvažniji zadatak ega je da se upravlja principom realnosti. Princip realnosti se nalazi oko sredine 200 – 400. Obuhvata hrabrost i neutralnost, izašao je iz oblasti tuge i straha, krivice i ljutnje. Tada je ego mudar.
Stid, krivica, tuga su ispod linije upravljanja realnošću, ispod funkcionisanja zdravog ega, koji nas štiti. Bliže su ponosu nego što mislimo.
Ako uspemo da svoj ego održavamo u dobrom rasponu kao oslonac za naša profinjenija osećanja, i kao branu od naših nižih reakcija i ponašanja, uspećemo da vodimo svoj život bezbedno, ne odričući se sreće i radosti.
Možda je potrebno vreme da se prepoznaju sopstvene reakcije i to je razvoj i rad na sebi. Ali ako sada znamo da nas zgrčenost krivice i stida nikako ne može dovesti do ljubavi – jer je mnogo daleko po vrednosti. Ili da su tuga i malodušnost veoma blizu ponosu i ljutnji. Onda ćemo moći da svesno napravimo izbor šta želimo za sebe. I da svesno napravimo korak dalje, odnosno korak ka više. Za sreću i ljubav je potrebna hrabrost.
Ne možemo izmeniti prošlost i svoja iskustva, ali možemo uvideti da iz prošlosti nosimo naviku da na određeni način reagujemo i iščitavamo situacije koje nam se dešavaju.
Pravilnim iščitavanjem naših sopstvenih reakcija, znajući gde nas vode, uveliko utičemo na sve odnose u svom životu. Biramo spektar u kom ćemo živeti.
