PIŠE: ANDOR LUHOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Edmund Hilari je bio Novozelanđanin i prvi čovek koji je popeo najviši vrh na svetu Mont Everest, zajedno sa šerpasom Tenzingom Norgajem. Taj neverovatan poduhvat je ostvario 29. maja 1953. godine, a osnovni razlog zbog kojeg je uspeo popeti Mont Everest – kako sam navodi u svojoj knjizi Visoka avantura – bila je njegova želja da se razvija.
Godinu dana ranije, 1952. godine, pokušao je prvi put da popne Mont Everest i nije uspeo. Nekoliko nedelja nakon povratka sa tog neuspelog uspona, jedno udruženje planinara pozvalo ga je da se obrati njihovim članovima.
Hilari je sebe doživljavao kao neuspešnog čoveka, i umesto da se obrati publici za govornicom, on je otišao do fotografije na kojoj se video Everest i glasno rekao: “Mont Evereste, pobedio si me prvi put, ali ću te sledeći put pobediti, jer si ti narastao koliko si mogao, a ja se i dalje razvijam!”
“Nije planina to što trebamo pokoriti, već nas same.” ~ Edmund Hilari
Znatno kasnije, 52 godine nakon tog prvog uspona na Mont Everest, svoj 23. rođendan sam dočekao pod istom planinom, u isturenom baznom kampu, u podnožju severnog grebena. Bila je to vrlo hladna, ali mirna noć na visini od 6400 m nadmorske visine. U kampu je bilo oko 300 ljudi, šatori zbijeni jedno do drugog i grupisani po ekspedicijama. U sredini tih šatora bio je jedan veći šator koji je služio za ručavanje i druženje. Centralni šatori su imali zastavu tako da se znalo koja grupica šatora je iz koje zemlje. Čitav jedan svet u senci planine koja prkosno tako visoko stoji.
Na visini od 6400 m ima toliko sjajnih zvezda da vam baterijska lampa tokom noći nije ni potrebna, cela planina se vidi obasjana zvezdanom prašinom.
Nakon više od 40 dana provedenih u tom baznom kampu i dva neuspela pokušaja da popnemo vrh, čekali smo povoljne vremenske prilike kako bismo još jednom probali zakoračiti na najviši vrh. Ovo nam je bila poslednja šansa, nakon toga bismo morali napustiti bazni kamp i vratiti se kući. Uspon na tim visinama ide zaista polako zbog nedostatka kisonika i velikih hladnoća, tako da uspon iz baznog kampa do samog vrha traje više od 3 dana penjanja.
Planina nam je u tom trećem pokušaju otvorila vrata i uspon je tekao glatko. Trećeg dana uveče sam sedeo u šatoru na visini od 8350 m, ostalo je još samo 500 m uspona do samog vrha i za to je trebalo oko 8 sati da bi se savladala ta visina. Nikad u životu nisam bio toliko umoran. Čekali smo ponoć kako bismo krenuli na tu poslednju deonicu uspona. Do 8 časova ujutro moramo biti na vrhu i odmah krenuti nazad, jer do tada imamo vreme bez vetra i snega, nakon toga se vreme menja i ko god ostane gore, male su šanse da će da preživi.
Edmund Hilari je zakoračio na Everest 29. maja 1953. godine, dok smo mi zakoračili na isti dan samo 52 godine kasnije – 29. maja 2005. godine.
Često mi se postavlja pitanje kakav je osećaj biti na vrhu. Da vam iskreno kažem, to je mesto najbliže moguće raju, gde vam srce i dalje kuca.
Na vrhu će vas samo dočekati praznina, ali i predivan osećaj zahvalnosti i ostvarenosti. Sve što možete na vrhu je da sagledate one male stvari koje su vas činile srećnim dok ste se penjali. Neverovatan je osećaj kada shvatite koliko ste porasli i koliko ste se na tom putu razvili kako biste dosegli cilj.
Svako ima svoj Everest kojem treba dorasti.
Težiti ka svom vrhu oslobađa, traži dodatni trud i odricanje, ali i nagrađuje neverovatnom slobodom i unutrašnjim mirom. Kada dostignete svoj Everest, posle će vam se sve činiti lakše i ostvarljivo.
Krenite ka svom vrhu ne gubeći iz vida svaki korak koji na tom putu napravite. Vrh je uvek gore, nema potrebe gledati ga dok se penješ. Gledaj gde gaziš i ne gubi iz vida svu lepotu pored koje prolaziš. Na kraju, ne zaboravite da na vrhu nema ništa, niti vas išta gore čeka, osim onog što ste sami sa sobom poneli penjući se.
Pronađite svoj Everest!
