PIŠE/FOTOGRAFIJA: ANIMA MUNDI
Vladimir Lalić, umetnik, slikar, diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta u Beogradu 2008. godine. Iste godine upisuje specijalizaciju na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku grafika, koju završava 2010. godine. Od 2009. član je ULUS-a. Imao je 20 samostalnih izložbi u Srbiji i inostranstvu. Učestvovao je na oko 60 grupnih i internacionalnih izložbi. Ove godine dobitnik je nagrade Prix Paul Louis Weiller u Parizu. Stalni je član grupe VivaVox. Ima svoj autorski bend „Organized Chaos“. Piše, komponuje, svira, peva. Umetnički se izražava kroz muziku i slikarstvo. Njegovi radovi se nalaze u privatnim kolekcijama u Beogradu, Bejrutu, Parizu, Švajcarskoj i Kanadi. Trenutno živi i radi na relaciji Beograd – Pariz. Umetnost kao način života, kao kreacija kojom boji život.
DOBA DANA ILI NOĆI KADA STVARAŠ?
Mnogi umetnici imaju rutinu u svom radu, ali ja ne. Trudim se da najčešće radim izjutra. Ali, desi se često da najjači fokus imam kako otkuca ponoć. Oduvek sam bio noćna ptica, slikar veštačkog svetla. Postoji nešto u noćima kada sve zaćuti, i sve zamre, i kada pero lakše klizi. Ponekad, uprkos umoru, crtam do 3, 4 ujutru.
DA LI STVARAŠ U POTPUNOJ TIŠINI, MEDITATIVNO, ILI SE PREPUŠTAŠ NEKOM ZVUKU?
Najčešće u potpunoj tišini. S obzirom na to da sam i muzičar, muzika, pogotovo vokalna, može suviše da mi odvraća pažnju. Ali, ponekad, namerno pustim instrumentalnu muziku koja bi mogla da me navede na neku vrstu akcije ili pokreta.
OVOG PROLEĆA BORAVIO SI U PARIZU U UMETNIČKOJ REZIDENCIJI CITE DES ARTS, GDE SI RADIO NA RECENTNIM RADOVIMA, SA KOJIMA SI SE PREDSTAVIO NA IZLOŽBI U PARIZU. UŠAO SI U NAJUŽI IZBOR PRESTIŽNE FRANCUSKE NAGRADE ZA SLIKARSTVO – NAGRADE FONDA ANTOAN MAREN, ZA KOJU TE JE PREDLOŽIO SRPSKI I FRANCUSKI AKADEMIK I SLIKAR VLADIMIR VELIČKOVIĆ.
Poziv Vladimira Veličkovića je svakako došao kao iznenađenje. Antoan Maran je bio francuski ljubitelj umetnosti i osnivač najveće fabrike ramova, platana, i ostalog umetničkog materijala. On je i pokrenuo fondaciju Prix Antoine Marin, koju je nastavio njegov sin, Filip Maren. Izložba je sjajno prošla, sa veoma dobrim kritikama. Iako nisam dobio pomenutu nagradu, kroz par dana sačekala me je vest da sam dobitnik nagrade Prix Paul Louis Weiller.
DOBITNIK SI NAGRADE PRIX PAUL LOUIS WEILLER U FRANCUSKOJ. ŠTA ONA ZNAČI ZA MLADOG UMETNIKA?
Biti laureat nagrade od strane Academie des beaux-arts, koju daje francuski Institut, znači puno. Baca neku vrstu svetlosti na vaš rad, u trenutku kada je umetnička scena prezasićena nadolazećim umetnicima. Naravno, nagrade su pokazatelj da si na dobrom putu, ali ja osećam da sam tek na početku tog puta, i mnogo ima još da se uradi.
NAJLEPŠE I NAJIDEALNIJE MESTO ZA SLIKANJE NA SVETU JE…
Mislim da umetnik koji to traži neće se puno naraditi. Ja do sada nisam imao velike prostorije za rad, oko 15 kvadratnih metara. To je soba u mom stanu, ili u nekom rezidencijalnom boravku. Meni, rekao bih, nedostatak prostora i sredstava podstiče imaginaciju. Najidealnije bi bilo menjati prostor na svakih par godina, jer kad god sam putovao i radio, osetila se neka promena u mom stvaralaštvu.
TVOJE FAZE U SLIKANJU SU ILI IZRAZITO KOLORITNE ILI CRNO-BELE. OD ČEGA TO ZAVISI?
Tako se desilo u poslednjih nekoliko godina stvaranja. Crno-beli radovi su nastali sa željom da prikažem maksimalnu dramatiku u monohromnim valerskim vrednostima. A jak kolorit je došao logično, posle dugog odsustva istog. Ali, sve to nije nikada planirano. Nešto me vizuelno zainteresuje i potom nastaje serija radova.
VEĆ PET GODINE SI ČLAN HORA VIVA VOX. MUZIKA I SLIKARSTVO VEČITO SU ISPREPLETENI U TVOJOJ UMETNIČKOJ DUŠI. ŠTA IZRAŽAVAŠ KROZ GLAS, A ŠTA KROZ POKRET ČETKICE? ŠTA SE ČUJE JAČE U TEBI – MUZIKA ILI SLIKA?
Vidite, ja sam već dugo godina raspolovljen na dva koloseka i naučio sam sa tim da živim. Oba su podjednako emotivno jaka u meni. Ono što je životno meni interesantno, to je da je izražavanje u muzici često u grupi, sa publikom i ljudima, a likovno intimno, usamljeno.
S obzirom na to da komponujem za moj autorski bend “Organized Chaos”, tu se pisanje tekstova i muzike najviše dodiruju sa onim što hoću da kažem i u likovnom stvaralaštvu. To su uglavnom egzistencijalna pitanja, koja je postavljao i Gogen slikom: Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?
KAKO OBJAŠNJAVAŠ SVOJ UMETNIČKI TALENAT? GLUMA, PEVANJE, SLIKANJE, PISANJE, KOMPOZICIJA…
Postoji nešto unutra, neka vrsta unutrašnje nužnosti, koja je neugasiva. Da bi ona bila zadovoljena, mora da se konstantno radi i radi i radi. Moja želja za komunikacijom sa svetom preko umetničkog delovanja čini da se interesujem za razne medije, kako umetnički rad ne bi postao kolotečina i puko ponavljanje već naučenog. U umetnosti, konstantno učenje je najplodonosnije.
TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINE NOSI NAZIV “U FOKUSU”. ŠTA TI ZAOKUPLJA PAŽNJU? NA ČEMU RADIŠ?
Trenutno radim na malim linearnim crtežima koje ću izlagati u oktobru u galeriji ‚‘Eric Gizard‘‘ u Parizu. Njima se bavim već nekih godinu dana. Dugo sam radio velike formate crteža, gde veličina crteža često može da deluje impozantno. Ali crteži malog formata daju posebnu problematiku. Uvek sam se divio Gojinim grafikama, koje su malog formata, gde je u par linija umetnik u mogućnosti da kaže sve.
Takođe, u isto vreme, završavam drugi album za bend „Organized Chaos“, koji će izaći krajem septembra ove godine, a čitaoci mogu da prate FB stranicu benda i da saznaju tačan datum izlaska albuma.
