PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: DANIELLA MIDENGE
Biljana Mišić je rođena u Kruševcu. Završila je Fakultet umetnosti u Prištini. Glumica po vokaciji, umetnica, slikarka, manekenka. Na daskama koje život znače uputila se vrlo rano u KPGT, nakon toga zaigrala je i u filmovima „Mračni princ“, „Žigosana“, „Led“, „Šesto čulo“, „Žene sa Dedinja“, „Srpski ožiljci“ itd. Kao glumica, smatra da je deo nečije priče, kao umetnica, stvara svoju priču/kolaž sama. Kada se duboko zagledala u sebe, videla je svoju suštinu, stvaranje magije u kolažima kao kada je bila mala, dok se igrala stvarajući. Već nekoliko godina živi u Los Anđelesu, a od 2015. godine sebe i svoju viziju sveta izražava kroz vizuelnu umetnost. Za nepune dve godine od kako je transformisala sebe kao umetnika, Biljana je izlagala na nekoliko umetničkih festivala, sajmova i grupnih izložbi, a njeni kolaži imaju stalnu postavku u prestižnom holivudskom hotelu «Petit Ermitage».
TVOJ ŽIVOT U LA BI OPISALA KAO…
Život jednog umetnika kome je ovaj grad srdačno otvorio vrata, i pružio mogućnost da radi i stvara, i da za svoj trud bude velikodušno nagrađen. Nagrada se ponekad manifestuje u materijalnom obliku, nekada je to reakcija oduševljenja poznatog i uspešnog čoveka koga više retko šta oduševljava, a najčešće je to blagoslov ili zahvalnost nekog potpuno nepoznatog, koji je prepoznao sebe u mojoj slici.
Od kada sam počela da se bavim vizuelnom umetnošću, vreme uglavnom provodim u svom studiju, koji se nalazi blizu okeana u Santa Monici, satima sedeći na podu i praveći kolaže. Često vozim bajs po plaži, penjem se po okolnim brdima ili šetam do obližnjeg vodopada. Rekla bih da vodim skroman život pun izobilja, jer u Los Anđelesu je skoro uvek lepo i sunčano vreme, a priroda se prikazuje u najrazličitijim oblicima. Mada, ljudi su pre svega ono što čini ovaj grad i moj život. Družim se i srećem sa različitim karakterima, realističnim i surealističnim, ogledam se i transformišem kroz njih. Dobijam podršku za ono što radim, za svoj put, za sebe kakvu jesam. I to me podstiče da svakodnevno kreiram, da ostvarujem svoj pun potencijal.
GLUMA
Još od detinjstva, trenirala sam gimnastiku, bavila se plesom, svirala harmoniku, šetala po modnim pistama, a od svoje dvanaeste godine igrala sam u dečjem pozorištu u svom rodnom Kruševcu.
Na nagovor pozorišnog reditelja Ljubiše Ristića, upisala sam glumu na Fakultetu umetnosti na Kosovu, koji mi je tom prilikom objasnio da su za mene studije glume pod vanrednim okolnostima neophodne, ukoliko želim da se brzo i pravilno razvijam. Paralelno sa studijama bila sam stalni član pozorišta KPGT u Beogradu, gde sam napravila neke od svojih najdražih uloga u Šekspirovim, Handkeovim i Krležinim komadima. U to vreme, moj život je bio ekstremno aktivan. Ujutru bih u 5:15 autobusom krenula za Zvečan, putovala 6-7 sati, odradila vežbe iz dikcije ili poslušala predavanja iz glume, a zatim bih žurila da se prvim autobusom vratim nazad u Beograd, kako bih uveče odigrala pozorišnu predstavu, a posle predstave sam obično imala modnu reviju ili fotografisanje. Ujutru bih sve krenula iz početka… 5:15, autobuska stanica, Kosmet prevoz ili Raška prevoz…
Kroz glumu sam tih godina spoznavala sebe. Vajali su me i učili likovi kojima sam pozajmljivala svoj dah i svoju misao, a pozorište je bilo najvažnija stvar na svetu.
A onda sam 2008. godine, sa svojim prvim filmom, na crvenom tepihu, sletela u Holivud i polako se ustalila u gradu anđela. Sve bliže sam bivala zvezdama, a sve dalje svojoj suštini. Birana sam uglavnom za uloge ruskih špijunki ili posrnulih devojaka sa teškim istočnoevropskim akcentom, lakim plastičnim pištoljem i par besmislenih rečenica. Replika iz Šekspirovih i Handkeovih komada sam se samo sa nostalgijom sećala. I tako je verbalno izražavanje i književni akcent, koji je bilo moj veliki talenat na maternjem jeziku, postao najveća prepreka u prestonici filmske industrije. Ali Los Anđeles je grad u kome život može da se promeni preko noći, u kome okean miri ambiciju slave sa onim što zapravo jeste. To je grad u kome se konobarica iz Teksasa preko noći preobrazi u filmsku divu, a perspektivni reditelj iz Italije postane uber vozač. Grad koji je prepun najrazličitijih mogućnosti, koji potvrđuje da je život čudo, pogotovu ako u čuda verujete.
SLIKARSTVO – KOLAŽI – SAMOREALIZACIJA. KAKO SI DOŠLA DO IDEJE O STVARANJU KOLAŽA?
Kao glumac, vi ste manje ili više samo dobar rediteljski materijal. Svojim izrazom oblikujete jedan mali deo filmske ili pozorišne priče, ali sama priča nije vaša. A ja sam imala potrebu da svoju priču ispričam sama i trebalo mi je vremena da pronađem najbolji način da se izrazim.
I tako, dok sam jednog dana duboko gledala u sebe i pokušavala da se setim razloga svog postojanja, u mislima mi se javio prizor iz detinjstva, kako se satima igram na podu, cepkajući komadiće papira. Kolaž kao osnovno sredstvo izražavanja skoro svakog deteta je duboko iz podsvesti izvukao moju tablu želja i po njoj, kao rastavljene puzle, počeo ponovo da sklapa slike, koje već odavno postoje na nivou moje duše.
Kada sam, nakon dva meseca, na svojoj tabli želja zalepila poslednji komadić papira, shvatila sam da se dečja igra, neopterećena bilo kakvim očekivanjima, pretvorila u moje prvo vizuelno umetničko delo koje sam nazvala “Dalijev prestol”. Nakon toga sam vođena pročišćenom mišlju, najdubljim osećanjima i surealističnim vizijama kreirala drugu, treću, petu sliku… i do sada ih imam ukupno deset.
KOLIKO TRAJE PROCES STVARANJA I ŠTA TI JE SVE POTREBNO (TVOJ MATERIJAL ZA RAD)?
Tehnički, sam proces stvaranja kolaža započinje prikupljanjem materijala. Danima obilazim pijace i radnje sa polovnom robom, gde pronalazim najrazličitije magaine, novine, stare postere i kalendare, ili mi ih prijatelji donose. Zatim nedeljama prolazim kroz prikupljeni materijal i odabiram slike koje me u tom trenutku inspirišu. To su najčešće fotografije životinja, prirode, gradova i drevnih civilizacija. Simboli koji su stari hiljadama godina i koji bez mnogo analitičkog mišljenja prodiru direktno u ljudsku podsvest. A da bi se od odabranih slika iskristalisala jasna vizija, potrebne su oštre makaze, nekoliko boca lepka, i u proseku tri do pet meseci, svakodnevnog rada, 10-12 sati dnevno. Ali sam nastanak jednog umetničkog dela nema toliko puno veze sa tehnikom. Najvažnije je otvoreno srce i pročišćena brza misao!
IMALA SI PAR GRUPNIH IZLOŽBI U AMERICI. KAKVO ISKUSTVO NOSIŠ?
Svoju prvu grupnu izložbu sam imala u jednoj renomiranoj galeriji, na promenadi u Santa Monici, samo nekoliko meseci od kada sam napravila svoj prvi kolaž, i čini mi se da takve komentare i podršku nisam doživela ni na jednoj pozorišnoj ili filmskoj premijeri. Odmah posle te izložbe nekoliko mojih slika je dobilo stalnu postavku na četvrtom spratu jednog od najlepših hotela u Los Anđelesu, Petit Ermitage. Davi Maisel, producent filmova “Angry Birds” i “Iron Man”, kupio je dve moje slike i ostavio ih Petitu, kako bi gosti hotela mogli da uživaju u njima i na tome sam mu beskrajno zahvalna.
Nakon tačno godinu dana od kada sam počela da se bavim vizuelnom umetnošću, imala sam priliku da nekoliko svojih kolaža i jednu video instalaciju prezentujem na “Art Basel”-u u Majamiju. Tamo sam se po prvi put susrela sa nekim od najznačajnijih umetnika i galerista iz čitavog sveta. Njihovi komentari i reakcije na moje radove bili su toliko pozitivni da mi se par puta činilo da će mi srce stati od sreće i uzbuđenja. Prosto nisam mogla da poverujem da veliki umetnički stručnjaci sa toliko reči hvale i čuđenja opisuju nešto što se materijalizovalo kroz nekog ko nikada nije pohađao ni jednu školu slikarstva.
Nedavno sam na festivalu “Bombay Beach Biennale” sa grupom vizionarskih ljudi imala priliku da dam svoj umetnički doprinos u transformaciji Salton Sea-a. Pedesetih godina je Salton Sea bilo omiljeno turističko odmaralište poznatih losanđeleskih glumaca i muzičara, a danas je jedno od najsurealističnijih mesta na svetu. Voda u jezeru je zatrovana, plaža prepuna mrtvih riba i ptica, ali je prizor i dalje fotogeničan. Ideja je da se svaka kuća koja se nalazi u tom neobičnom gradiću na obali slanog jezera pretvori u umetničku galeriju ili atelje, i da se jedanput godišnje, uz vizuelno stvaralaštvo i najfinije zvuke muzike, podigne frekfencija samog mesta. Za mene, kao umetnika, ovo je bilo veoma značajno iskustvo. Po prvi put sam eksperimentisala sa različitim materijalima i vizuelnim tehnikama i sarađivala sa drugim umetnicima. Iskreno se nadam da će Salton Sea za koju godinu ponovo postati omiljena turistička destinacija, da će se pronaći način da se voda pročisti, a da će “Bombay Beach Biennale” prerasti u jedan od najznačajnijih umetničkih festivala u Americi.
TVOJ ODNOS PREMA DUHOVNOSTI I LIČNOM RASTU I RAZVOJU?
Duboko verujem da se mi, pre svega kao duhovna bića, materijalizujemo na ovu planetu kako bismo sticali ljudsko iskustvo, i kao takvi ostvarili svoj pun potencijal. Ali da, takođe, prilikom svakog ponovnog rođenja, doživimo neku vrstu amnezije i da čitavog života pokušavamo da se setimo ko smo i zašto smo ovde. Verujem i da svako ima svoj put, da je ljubav svetlo na tom putu, a da su zahvalnost, podrška, poverenje i strpljenje najvažnije lekcije. Vođena tim smernicama, naučila sam da je lično takođe i kolektivno, i da promena može nastati jedino iznutra.
TVOJE NAJČUDESNIJE ISKUSTVO U PERUU?
Najčudesnije što sam doživela kada sam po prvi put kročila u zemlju Inka, bilo je to što sam većinu ljudi i prizora koje sam tamo sretala, prepoznala sa svojih kolaža. Iako sam od tri nedelje koliko sam bila u Peruu, sama u amazonskoj džungli, u maloj kolibi bez struje, na šaci kuvanog pirinča i dva krompira dnevno, u potpunoj tišini provela devet dana.
TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA „LOZINKA JE: MORAMO USPETI!“
Uspeh. Za mene je uspeh kad neko ko ume lepo da sanja, pronađe način da ostvari svoje snove. Ali, uspeh je za svakog različita stvar. Važno je verovati. Jer, dok god verujete da ste uspešni, vi zapravo i jeste.
