PIŠE: SANJA STANKOVIĆ, SOCIOLOŠKINJA I TRENER EMOCIONALNE PISMENOSTI I LIČNOG RAZVOJA
PHOTO CREDIT: THE CHOICE – MARKETING AND CONSULTING AGENCY
“Jedini način da potpuno iskusimo obilje života jeste da svesno i prihvatajući proživimo svaki njegov trenutak.” Sanja Stanković
Kada sam bila mala, nedeljom bih imala običaj da se zaletim u mamin i tatin krevet i da ih isprepadam pitanjem: “Štaaa ću da dobijem danas?!” Moje želje su se odnosile na igračke, slatkiše i sve slične stvari koje bi mogle da obraduju jedno dete. Podigli su me roditelji rođeni sa fizičkim invaliditetom, kojima je predstavljalo podjednak izazov kako da zarade za život, kao i kako da mi obezbede sve one nematerijalne stvari, koje druga deca dobijaju od zdravih roditelja. Materijalni pokloni su pre bili retkost, nego deo svakodnevnice, pa je moja majka pokušavala da mi doskoči mudrim odgovorima. – Danas ćeš dobiti privilegiju da osmisliš ceo ovaj dan onako kako ti to želiš. Isprva sam bila zbunjena i tražila sam potvrdu u tatinom pogledu, koji bi u ovakvim trenucima nastavio da “igra” na nju i grimasama potvrđivao važnost ovako velike prilike za mene. To je bio trenutak u kom sam poverovala da ja imam nešto veliko i moćno. Privilegiju da osmislim svoj dan. Vau! Započinjala sam odlukom šta ću da obučem i koristila priliku da se obmotam u maminu satensku kućnu haljinu, kineskih kič motiva. Zamišljala sam da sam princeza, u čijem kraljevstvu žive i moji roditelji, a onda na poseban dan biram šta ću da radim, čega ću da se igram. Pravila bih im doručak na moj način i kombinovala nespojive namirnice, jer se meni tako htelo. Oni su povlađivali mojoj igri, doživljavajući verovatno i olakšanje, jer sam konačno olabavila sa prohtevima u pogledu poklona. Ove “privilegije”su se nastavljale iz nedelje u nedelju. Uprkos svim nestabilnostima koje su obeležile detinjstvo dece odrasle devedesetih godina na našim prostorima, poverovala sam kako sam ja izuzetno srećna osoba. Radovala me pomisao da ne samo da mogu da obogatim sopstveni dan, već u sebi imam neku magičnu moć da i ljude oko sebe učinim srećnijim. Kada sam po prvi put čula za reč obilje, mnogo mi se dopala i uvrstila sam je u svoj dečji rečnik. U sobi sam napravila nešto poput ogromne ikebane, u koju sam nagurala svoje omiljene knjige, barbike, plastični nakit, šarene salvete i prazne bočice od parfema. – Šta je ovo? Upitali su me kad je ikebana zauzela popriličnu zapreminu moje sobe. – To vam je obilje. Izgovorila sam sa velikim značajem. – Obilje čega? Upitali su pomalo zabrinuto. – Obilje obilja! Dodala sam još odvažnije. I tako su me pustili da se zabavljam u ovom scenariju. Na moju veliku sreću, ovaj dečji koncept “Obilje obilja” uspela sam da sačuvam od svih kriza i tranzicija, kako onih političkih, tako i nekih ličnih. Posadila sam u svoje srce malo zrno vere, da u svoj život obilje donosim ja. Verujem da bogatstvo počinje da se manifestuje kada preuzmemo odgovornost za ličnu ispunjenost i prosperitet. Kada uvidimo da kukanje nad tužnom sudbinom, roditeljima bez kapaciteta za ljubav i nesređenom državom, podmuklo sisa našu pozitivnu energiju, da time otpisujemo vlastite kapacitete da usrećimo sami sebe. Proces transformacije je nužno neprijatan. On podrazumeva da odbacimo obrasce kojima smo se dugo rukovodili. Ukoliko smo poverovali da je život mučenje ili da je obilje privilegija manjine, onda ćemo u svoj život privlačiti okolnosti koje će to potkrepljivati. Promena uverenja podrazumeva da razumemo pod kakvim okolnostima smo doneli odluku da se mučimo i patimo. Na primer, možda smo ovakav stav preuzeli od svog oca koji je puno radio kako bi mogao da izdržava porodicu, dok je naša majka bila nezaposlena. Potom postavljamo nameru, koja se odnosi na to kako mi želimo da doživimo život, i od osobe u čiji autoritet verujemo (npr. naš terapeut) dobijamo “dozvolu” za uživanje u životu. U ovom procesu pomaže da razmislimo u kojim aktivnostima smo priželjkivali da učestvujemo kao dete, a nismo imali prilike, osećali smo krivicu ili verovali da na to nemamo pravo.
Da bih održala svoj životni koncept “Obilje obilja”, čak i u situacijama kada mi život servira izazove, pomoglo mi je negovanje odnosa zahvalnosti. Najpre sam osećala zahvalnost prema stvarima i ljudima koji mi donose prijatnost. Okružila sam se ljudima od kojih učim nove stvari, pa makar to bio i drugačiji pogled na svet. Uvela sam u svakodnevni život rituale poput meditacije, joge, plesa – aktivnosti koje mi omogućavaju da svaki trenutak proživim svesno, u sadašnjem trenutku. Kad sam se kroz ovakvu praksu osnažila, počela sam da prepoznajem obilje života i u suprotnostima prijatnih osećanja. Obilje podrazumeva celinu, obuhvatnost, a to ne možemo iskusiti ukoliko ne prigrlimo i neprijatne događaje i emocije kojim reagujemo na njih. Što manji otpor pružimo ovoj strani obilja, to ćemo se lakše nositi sa neprijatnim emocijama i lakše ih otpuštati. Razmislite u kom segmentu svog života ne živite potpuno obilje. Glavna prepreka tome je strah. Ne tražite ili ne prihvatate posao koji potajno priželjkujete, jer verujete da niste dovoljno dobri? Izbegavate bliskost, jer se bojite da će vas vaša vulnerabilnost izložiti opasnosti da budete povređeni? Najgora stvar koja može da se desi u svim scenarijima jeste suočavanje sa neprijatnim emocijama. Ukoliko naučite da ih prepoznate i ne potiskujete, one će da odlepršaju tako kako su i došle. A nagradu za vašu hrabrost osetićete u direktnom povećanju kvaliteta svog života. Prihvatanjem neprijatnih emocija mi izgovaramo sudbonosno DA našem svakodnevnom obilju.