ПИШЕ: ANIMA MUNDI
ФОТОГРАФИЈЕ: АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВСКИ
ЛАЗАР АВРАМОВСКИ, КОМПОЗИТОР ФИЛМСКЕ МУЗИКЕ, МУЗИКЕ ЗА ДРАМЕ И ПОЗOРИШНЕ КОМАДЕ. РОЂЕН ЈЕ У МАЛОМ МЕСТУ У МАКЕДОНИЈИ, ПРОБИШТИПУ. ПОСЛЕ РОДИТЕЉСКОГ УБЕЂИВАЊА ДА СЕ НЕ БАВИ УМЕТНОШЋУ, ЛАЗАР ЈЕ ИПАК СВОЈ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ УСМЕРИО КА МУЗИЦИ И УМЕТНОСТИ. У ИНТEРВЈУУ КОЈИ СЛЕДИ, ЛАЗАР СЕ ОСВРЋЕ НА СВОЈЕ ДЕТИЊСТВО, ШКОЛОВАЊЕ, ЉУБАВ ПРЕМА МУЗИЦИ.
KАДА СИ ОТКРИО, ДУБОКО У СЕБИ, ЉУБАВ ПРЕМА МУЗИЦИ?
Музика је саставни и неотуђиви део човековог хабитуса, море апстрактних звучних информација, преточено у хармонијску складност, која осваја и делује на психу и емоције човека. Када се то мени десило!? Што се тиче биолошког афинитета према музици, вероватно вуче корене од очеве породице, која има музичку традицију – ујак мог оца је свирао трубу у Македонској филхармонији, моја тетка је музички педагог, моја друга тетка је свирала виолину у филхармонији, а сада и мој унук (син сестре од тетке) свира виолу у филхармонији – надвладао је очев генетски материјал. Скоро да не постоји људско биће које, на један или други начин, не општи са музиком, као конзумент, интерпретатор, стваралац. Само је питање у којој је мери тај импулс општења дотакао личност човека. Да ли се, кроз музику, идентификује као конзумент, или жели да канализује свој живот кроз њу, кроз образовање, истакавши се вештинама интерпретатора, педагога или композитора. Наравно, у детињству сви смо желели да свирамо неки инструмент: код дечака се то јавља из два разлога, један је унатрашњи порив, а други је путем родитељске сугестије, или кроз стварање музичких звезди – популарност у западном систему. Мене је отац стално водио код његовог ујака, мог деде. Он је имао концертни клавир код куће, и док су они причали, ја сам “цепао дрва по кавиру“, свирао сам мелодију која обухвата само црне типке, па су ми беле типке биле вишак, нисам знао шта ћу с њима. Кад сам био у основној школи, свирао сам мелодику, па бубњеве, а кад ми је наставник дао гитару, тада сам се дочепао елементарне хармоније – квинтакорди и септакорди, паралелни мол. Моји родитељи нису имали представу да сам ја, у ствари, већ одредио свој животни пут. Нисам ни ја знао, али сам се одупирао њиховим саветима да наставим гимназијско или електро образовање, тада су се помирили и дали ми пуну подршку да упишем средњу музичку школу.
КОЛИКО ТИ ЈЕ АКАДЕМИЈА У СКОПЉУ ПРУЖИЛА ПРАВОГ МУЗИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА И КАКВА ЈЕ БИЛА ТВОЈА САРАДЊА СА МЕНТОРОМ ГОЦЕ КОЛАРОВСКИМ?
Морам да напоменем да је заправо продуктивни основ свега музичког у мени изграђен у средњој школи у Штипу. Професори су били на високом нивоу, професионалци музичких дисциплина, а такође и одлични педагози. Овом приликом ћу одати признање професорици хармоније Санди Биков и професору солфеђа Љупчи Митровском, који су били професионалци, као и сви остали. – сећам се да су скоро сви матуранти средње музичке школе из Штипа уписали академију у Скопљу, инструментални и теоретски одсек, а знам да је био велики број кандидата, а мали број уписаних.
За мене је почела прича проширења и усавршавања те основе стечене у средњој школи. Професор хармоније Михајло Николовски је својим тихим и нежним тоном гласа ,,прождирао“ уши сваког студента, изазивајући респект својим искуством и знањем, с једне стране, а с друге стране је имао родитељски однос према студентима, уважавајући сваког од нас као своје дете, утичући да ти буде неугодно кад не савладаш нови материјал хармоније. Сећам се да је једном приликом осетио како нам треба још који дан вежбања ,,генерал баса“, па је одложио колоквијум – претпоставите реакцију студената. Професори академије су нам били блиски и доступни, није било никакве дистанце, као што је био случај на другим факултетима, а тиме је и моја посвећеност била целисходнија. Морам одати част и признање свим професорима на академији, а посебну част Гоце Коларовском, који ме је позвао на консултације да упишем одсек компоновања. Дуго смо радили на искуству старих мајстора и њиховој инспирацији, односно фолклорним мотивима у њиховим обрадама. Уводио ме је у тајне развоја теме, хармонијске и полифоне подршке, боје и употребе групе инструмената, апсолутног и програмског понашања инструмената, проширење оркестрационог знања гудачког оркестра. Његов допринос је био да ме охрабри у слободи компоновања, да на неки начин разбије оне границе које смо створили правилима вођења мелодије, полифоније и хармоније током музичког образовања, једноставно да пробуди оне отупеле чакре, које лимитирају на неки начин. Након тога сам решио да оформим одсек музичке теорије и педагогије, а да касније продужим и посветим се целим бићем студирању компоновања. На жалост, професор је прерано преминуо, а ми смо изгубили драгоценог професора и великог композитора. Моје жеље за одсек компоновања су остале неостварене.
КАКО СУ ИЗГЛЕДАЛЕ ПОСТДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТУ ЕВРО-БАЛКАН?
Tоком студије сам свирао по локалима, углавном рок, поп-рок и џез стандарде, компоновао сам и аранжирао дечје песме како бих зарадио неки динар. Када сам дипломирао, нисам имао путоказ шта ћу и како ћу даље. Једном сам слушао другове како певају ,,Радуј се, невесто неневесна“ – византијски староцрквени напев, очарао ме је хармонијски основ те песме, једноставно вратио ме је неоставреним жељама компоновања. После неког времена, професор полифоније Стојан Стојков је у необавезном разговору сазнао за моју инспирацију и рекао да се обавезно јавим композитору и диригенту Јане Коџабашији, како би ме подржао да упишем постдипломски студиј “Црквеног певања византијске праксе“, што сам и урадио. Професор Јане је тада био у Византолошком институту, а у међувремену је формирао групу за постдипломске студије на Универзитету Евро–Балкан. Радовао се што сам изразио жељу да под његовим менторством упишем постдипломске студије. На позив Универзитета, био сам на седмодневном семинару у Охриду, где је професор упознао мене као личност, а и као музичара и композитора. Професор- ментор се ангажовао да пренесе све своје знање, уведе ме у неумске нотације, односно Хрисантове модерне нотације, стилове црквеног певања – ирмолошки и стихирарски, исонирање, микро интервалску поделу октава, хроматских скала – меко хроматску скалу. Орнаментирање – псифистоном, вомалоном. Ово знање је умногоме помогло мом компоновању, откривајући сасвим нове хармонијске полифоне односе који су ми до тада били страни, јер сам студирао класичну академију, која се базирала углавном на западној цивилизацијској пракси. Мало сам кубурио са предметима који су били ван мог интересовања, али су професори били изузетно добри и знали су како пренети оно знање које је потребно. Ове приликом бих поздравио изузетног професора и ментора Јане Коџабашију, јер ми је било изузетно драго сарађивати с њим.
НА ШТА СТАВЉАШ АКЦЕНАТ ПРИЛИКОМ КОМПОНОВАЊА?
Моје компоновање, као што сам већ поменуо, започело је током студирања, радио сам дечје песме и аранжмане, ту и тамо поп- рок аранжмане, радио сам неко време и као студијски клавијатуриста, онда сам добио понуду да компонујем музику за дечји театар и новогодишње дечје представе. Добио сам понуду да компонујем балет ,,Шећерна прича“, поводом 50 година јубилеја “Дечје радости“ (издавачко предузеће). Након тога, сарађивао сам са редитељем Антониом Митриќеским на једном од серијала историјских документараца. Сва та дела су компонована у неком временском пресеку који претпоставља зрење и грађење сопственог стила, односа према композицији, надградњу и процесуирање нових искустава, канализирање емоција, идеализирање и посматрање утицаја наталоженог знања и животних прилика и неприлика. Не можемо одвојити психолошки моменат у коме се налазимо током компоновања, некад је довољан само један мотив да развије машту и контуре композиције, некада се мелодија развије током компоновања, некада се оркестрација или аранжман јави пре главне теме. Све те дилеме углавном се разреше када желим да добијем комплетну боју звука. Када се ради о програмском карактеру музике, тада акценат најчешће стављам на интензитет дејства које изискује текст, пре свега на добијање интензитета разних емоција. Музика која је везана дејством текста је у неком виду ограничена, мора да допуни оно што није исказано текстом, или да једноставно да снагу текста. Када је у питању апсолутна музика, онда је слобода већа, неограничена и доживљај таквог дела зависи од композитора, његовог унутрашњег духовног и психичког стања, умешности изражавања и стила којим влада и воли. Тих неколико компоненти дају могућност слободе и тек када се споје, ослобађају и самог композитора “терета“ који је носио у себи пре писања композиције. У последње време, желим да композиције буду што једноставније, да се кроз мали број инструмената добије богатија боја звука, рекао бих да је то минималистички период обогаћивања боје, ма колико то изгледало контрадикторно.
КОЈА МУЗИКА ТЕ НАЈВИШЕ ПРИВЛАЧИ?
По вокацији сам класичар, привлачност класичне музике је двојака – кад чујете први звук симфонијског, гудачког или камерног оркестра, кад вас обузме пуноћа боје звука, прожета одрећеном динамиком и одговарајућим темпом, када сте у процесу откривање тајни свих грандиозних боја звука, то ствара зависнике. 🙂 Могу рећи да тим истим жаром волим и џез музику, фанк, рок, блуз, соул… У неким од мојих композиција потајно се користим џез хармонијом, али ипак преовладава класична боја оркестрације. Углавном волим стилове који гравитирају ка класичној музици.
ПИСАО СИ МУЗИКУ ЗА ДРАМЕ, ФИЛМ, ПОЗОРИШТЕ. НА КОМ ПОЉУ НАЈВИШЕ ВОЛИШ ДА СТВАРАШ?
Када је реч о томе како замишљам светло дана мојих композиција, рећи ћу да су неке од објављених композиција рађене по синопсисима за краткометражни и документарни филм, при томе не искључујући балет, музику за театар и рекламе. Моја прва љубав је музика из филма ,,Синема парадизо“, чувеног талијанског композитора Енио Мориконеа, као и музика за филм ,,Оркански висови“, композитора Риуичи Сакамота. Одувек сам био заинтригиран само оним чиме сам померао границе у компоновању. Саундтрак ми је омиљена тема на којој радим и рекао бих да ће сарадња са редитељима бити изазов и будућа одредница мог компоновања.
РАДИО СИ СА ИНОСТРАНИМ ПРОДУКЦИЈАМА. КАКВА ИСКУСТВА НОСИШ? ДА ЛИ СУ ТУ ВЕЋИ ИЗАЗОВИ?
Тренутно радим на компоновању за ,,Трио џентлмена“. (То је тенорски трио попут чувеног трија – Павароти, Доминго и Карерас. Имају мало шири опсег стилова који интерпретирају, не држећи се само оперских арија.) Већ сам урадио мелодијске линије тенора и баритона, сад је у фази оркестрација под радним насловом ,,Небо и море“. Надам се да ћемо убрзо ући у студио ,,Подрум“, где сарађујем с мојим колегом Ангелом Кјосевим – главни тон-мајстор филхармоније, да реализујемо ту сарадњу са ,,Триом џентлмена“. На пољу сарадње са страним продукцијама, драго ми је да кажем да сам добио понуду италијанске редитељке Andrea Emanuela Bossoni да напишем саундтрак за филм ,,Three flames dancing in the dazzling light“, који је производ израелско-кинеске ко-продукције. Последња тема моје композиције ,,The urban Souls“ ће бити један део саундтрака филма, а други ћу написати накнадно. Ово је моје прво искуство са страним продукцијама и надам се да ће се та сарадња реализовата и проширити. Једна таква сарадња са редитеља Емиром Костурицом би била прави изазов за мене.
