VOJNIK KOJI SE SMEJE

PIŠE: DEJAN SIMIĆ, STRUČNJAK ZA LJUDSKE RESURSE, TRENER I KOUČ. I NEOSTVARENI SLIKAR.
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Imao sam 8 ili 9 godina, kada sam od kuma za rođendan dobio istoriju Drugog svetskog rata u tri toma. U to vreme me tekstovi nisu naročito interesovali, ali su zato fotografije utoliko više privlačile moju pažnju.

Bilo je tu i svetla i tame. Posebno se sećam fotografije na kojoj jedan vojnik drži druga, kao dete u naručju, i teši ga. Ulivamo sebi nadu, ili bilo šta drugo, što nam nedostaje, tako što to dajemo drugima.

Ipak, najviše mi je u sećanju ostala fotografija vojnika koji se ukrcava u desantni avion. Smejao se. Sada će verovatno cenjeni čitalac da kaže: Čudna mi čuda, smeje se za kamere. Ne, nije se smejao za kamere. Umem da ocenim da li se neko iskreno smeje i taj čovek se smejao kao da ide sa decom na piknik.

Ta fotografija mi decenijama nije izlazila iz glave. Plašio sam se svega i svačega, kontrolnog, ispita, pogrešnih odluka, neuspeha, bolesti… a taj čovek je imao hrabrosti i snage da se smeje sudbini u lice. Sudbini, koja je u njegovom slučaju mogla samo da bude neka gradacija nepojmljivog užasa, u smislu bola, patnje i moguće smrti.

Zašto on ume da se smeje u takvoj situaciji, a meni se sroza scre pri pomisli na sledeći račun za struju?

Godinama sam tražio odgovore i našao sam neke, koji su bili dobri i stvarno su mi pomagali. Ali sam celu tajnu razotkrio tek pre nekoliko godina.

Imao sam, kao kandidata za jednu poziciju, bivšeg pripradnika elitnih srpskih jedinica. Pošto se uvek trudim da naučim nešto od kandidata, opisao sam mu fotografiju i otvoreno ga pitao: „Kako je moguće da neko može u takvoj situaciji da se smeje?”

Odgovorio je:

„To je bar lako. Prvo što te nauče u elitnim jedinicama je da živiš u sadašnjem trenutku. A sadašnji trenutak je za tog vojnika bio sasvim ok. Nije bio ni u kakvoj opasnosti, samo se ukrcavao u avion. Što se ne bi smejao?“

„Ali čekala ga je užasna sudbina“, rekao sam.

„Da li znaš kakva sudbina tebe čeka?“, pitao je moj sagovornik.

„Ne znam“, rekao sam i odmah shvatio poentu.

Nema smisla brinuti se o neizvesnoj budućnosti. Tako je nećemo sprečiti. Jedina mogućnost da sprečimo nešto loše je da budemo prisutni u sadašnjem trenutku. Nije ni to garancija, ali pomaže.

„Da li to znači da ljudi u takvim situacijama ni o čemu ne razmišljaju?“, pitao sam.

„Ne, ne“, odmahnuo je rukom. „I te kako razmišljaju, ali razmišljaju samo o stvarima koje su relevantne za ispunjavanje zadatka. To se zove tunel vizija. Suziš fokus samo na one stvari koje su relevantne za izvršavanje tvog zadatka. Zanemariš prošlost, jer ćeš misliti na svoju porodicu i rastužićeš se, jer nisi sa njima. Zanemariš budućnost, jer ćeš početi da se plašiš povrede, bola i moguće smrti. Ako nisi u stanju da suziš svoj fokus na sadašnji trenutak i stvari, koje su trenutno relevantne, nisi za elitne jedinice.“

Ja bih dodao: Ne samo da nisi za elitne jedinice, već nisi za život.

Od onda sam počeo svesno da se pridržavam tih pravila.

Zanemarujem prošlost i budućnost. Koristim ih samo kada su relevantne za sadašnji trenutak, što nije često. Možda samo par puta na dan.

Fokusiram se na trenutni zadatak. Kada ležim u krevetu i počnu da mi se u glavi vrte razne misli, kažem sebi: Sada ti je zadatak da zaspiš i da se odmoriš, a ne da mozgaš o stvarima koje sada ne možeš ni da uradiš, ni da promeniš. I onda stvarno zaspim.

Kada hodam ulicom ili vozim kola, kažem sebi: Sada ti je zadatak da stigneš od tačke A do tačke B, što brže, efikasnije i bez ikakvih nezgoda. Trenutno nemaš drugi zadatak. Oslobodi se svih drugih briga i misli i uživaj u vožnji ili hodanju.

I život odjednom postaje mnogo jednostavniji. Ne dopuštamo više da nas brige i problemi opkole sa svih strana i sabiju u ćošak, već se suočavamo sa njima, korak po korak, zadatak po zadatak, dan za danom.

Radim kao headhunter. Dešava se da mesecima tražim odgovarajućeg čoveka za neku visoko specijalizovanu poziciju i kad tad dođe trenutak kada kažem: Što se uopšte trudiš? Tu osobu očigledno nikada nećeš naći. Onda suzim fokus i kažem sebi: Nije važno da li ćeš tu osobu naći. Važan je samo sledeći korak. Pozovi sledećeg kandidata. Nastavi da pretražuješ baze kandidata i internet. Samo to ti je trenutno zadatak. Zaboravim sve ostalo i tako se opet pokrenem.

Jedino što je važno je naš sledeći korak, a ne da li ćemo stvarno uspeti da se popnemo na vrh planine.

Ljudi me često pitaju kako uspevam, pored tako stresnog posla, da ostanem smiren i (skoro) uvek dobro raspoložen.

Pravi odgovor bi glasio: Naučio sam to od vojnika koji se smeje.

Ako je on umeo da se smeje, umem to i ja.