STVORENA SI DA LETIŠ STRAH I NASILJE

AUTOR: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG

Kada govorimo o nasilju: u partnerskim od­nosima, porodici, braku, na radnom mestu, važno je da napomenemo da nasilje može biti verbalno, fizičko, seksualno ili ekonomsko. Kada govorimo o nasilju, mi govorimo u stvari o strahu. Preplavljenošću strahom kroz isku­stva i projekcije, pretnje, nesigurnost, osećaj manje vrednosti. Govorimo o onima koji su izgubili veru u sebe da mogu bolje, više i dru­gačije.

Kada je u pitanju porodično nasilje, kod nas je uobičajeno da se podstiče teza da je ono što se dešava „iza zatvorenih vrata“ porodič­na i privatna stvar. Žrtve se stide okolnosti u kojima žive. Kao da je veća osuda to što smo u tako ponižavajućoj situaciji i to treba sa­kriti po svaku cenu, nego što je osuda prema nasilniku koji osobu sa kojom živi ponižava i zastrašuje, povređuje. Bilo da je u pitanju muškarac, žena ili dete. Žene su često nasilne verbalno ili, jednostavno, ignorisanjem i ćuta­njem. Njihova osveta ili pritisak prema muš­karcu i deci je često u tome što od sebe prave i veće žrtve nego što jesu. Čine se do apsurda i potpuno bespomoćnim. Naravno da postoje brojne žene – stvarne žrtve, one koje su realno saterane uza zid i maltretirane do te mere da su im zdravlje i život, budućnost, razvoj, ugro­ženi. Muškarci su na ovim prostorima naučeni da dominiraju u porodici, nekada je to nasilno. Nasilje se može desiti svakome i važno je zna­ti da nasilje nije posledica nečijeg ponašanja, nego sistema vaspitanja u kojem je nasilnik odrastao, manipulacije drugim bićem, poku­šaja da se iskoristi drugo biće i postigne moć. Nasilje je način da se moć održi.

Deca koja odrastaju u takvim brakovima, uz roditelje koji se vređaju ili su nasilni, kasnije ne poznaju drugi način komunikacije. Posta­ju nasilnici u društvu, na poslu. Detetu koje je imalo nasilnog roditelja biće lakše da udari svoje dete, jer su u njemu već granice bola po­merene. Ili će mu biti lako da trpi tuđe nasilje, jer je naviklo. Takođe će takvo dete u svom braku kopirati model dominacije. I kroz svoje ponašanje prenositi dalje model nepoštovanja i manipulacije u kom je odraslo. Kao žrtva ili kao nasilnik.

Ukoliko se nasilje u porodici, na poslu, u druš­tvu… prećutkuje, a oni koji u tim odnosima imaju manje moći kriju šta im se dešava – time se praktično odriču mogućnosti da dobiju po­dršku i da izađu iz nasilja.

Država Krivičnim zakonom od 2002. godine, prvi put prihvata i objavljuje da nasilje u pro­doci nije lična stvar članova porodice, nego da je to društveno i državno pitanje. Mobing na poslu je takođe prepoznat. Dakle, postoje preduslovi da država kazni počinioce nasilja. Problem je što je takvo nasilje nekada teško dokazati, čak i ako je žrtva odlučila da ga više ne krije.

Ne govorimo samo o drastičnom nasilju koje može biti na javnom mestu, u porodici, na po­slu, u školi, fakultetu, u ratu, kroz elektronske tehnologije, u obliku prostitucije i pornografije. Nasilje je svaki čin protiv volje žrtve, onaj koji je ugrožava psihički, fizički, seksualno ili eko­nomski.

Prepoznajmo nasilje koleginice nad kolegini­com, deteta nad roditeljem, svekrve nad sna­jom ili tašte nad zetom. Žene nad mužem. Drugara nad drugarom. Sve su to „nasilja“, unižavanja, postupci protiv nečije volje. Sve su to oblici ponašanja nasleđeni kroz uvreženi način uspostavljana dominacije.

Takođe je važno znati da nasilnici mogu biti osobe bilo koje profesije, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, nacionalnosti. Najčešće se nasilnici ne mogu prepoznati, jer su u svom okruženju ili profesionalnom društvu prepo­znati kao „uspešni“ ili „poželjni“.

AKO NE NEKO USPEŠAN, DOBRO DIZAJNI­RAN, OBRAZOVAN – TO DALJE NE ZNAČI DA NE MOŽE BITI NASILNIK, ILI NASILNICA.

Nasiljnik se trpi zbog bespomoćnosti i straha, a nekada i iz koristi.

Treba imenovati nasilnike. Treba nasilnika na­zvati njegovim imenom.

Nasilnik se trpi zato što: osoba nema podrš­ku, niko joj ne veruje, imaju zajedničku decu, ne postoje stabilni prihodi na drugoj strani, osoba se oseća krivom i dužnom iz nekog ra­zloga. Nekad jednostavno zato što je nasilnik ili nasilnica toliko popularna i uspešna osoba da žrtvi niko ne želi da veruje. Nekada nasilnik upravo širi laži o žrtvi koje su tako užasne da se žrtva stidi i za sebe i za njega; plaši se da joj se neće verovati, naročito ako je nasilnik „u društvu“ popularan. Nasilnik se trpi zbog pri­hoda ili karijere, zbog straha od otkaza ili gu­bitka pozicije.

Nekada se nasilje trpi zato što se veruje da će biti bolje i da osoba ne zna drugačije. Ili se manipuliše ponašanjem i žrtvom, tako da na pet loših postupaka dolazi jedan trenutak nežnosti ili pažnje, potvrde, pohvale – koji žr­tvu ohrabri.

Cilj nasilja je jednostavan – kontrola nad oso­bom nad kojom vrši nasilje. Nasilnik se najče­šće postavlja kao sudija postupaka, kontrolor ponašanja, arbitar života.

Bilo da je nasilnik muškarac, žena ili dete, na­silnik želi da odlučuje u svim situacijama kada se radi o žrtvinom životu – i to u svoju korist. Odlučuje šta žrtva treba da radi, šta da govori, šta da misli, kada da telefonira, koliko novca joj je potrebno. Žrtva mora da polaže račun što radi. Nagrada za to je trenutak prihvatanja, normalnosti i nežnosti. Jedna od metoda je zastrašivanje. Ako nas je strah da ne možemo sami, bez nasilnika, mi pomažemo nasilniku u njegovom naumu.

Potrebno je progovoriti o nasilju i nasilniku. Potrebno je naći način da se izađe iz „pat“ po­zicije. Ako to ne uradite, nasilje onda postaje vaš izbor.

Važno je da izađemo iz ćutanja. Ćutanje nas neće spasiti, a sa druge strane nasilnik profi­tira na našem ćutanju, jer mu to daje slobodu da nekažnjen i neosuđen nastavi sa nasiljem. Važno je da odlučite da verujete da možete da uspete, da verujete u sebe. Nekada se strah u nama održava zato što nam se govori da ima još stotine takvih kao što smo mi. Na poslu, u braku, u vezi. Da smo beznačajni i zamenjivi. Ne verujte u to! Vi ste jedinstveni, samo ako to sebi dozvolite.

Ako ste do sada ulagali u odnos sa nasilnikom ili u njegovu korist, počnite sada da ulažete u sebe. Posle dugo vremena života ili rada pored nasilnika, obično imamo nisko samopouzda­nje, iscrpljeni smo i nesigurni. Nemamo mno­go poverenja u svoje sposobnosti i samostal­nost. Sve je to moguće izgraditi! Onako kako su drugi uspeli, možete i vi! Niste ništa lošiji od uspešnog nasilnika, samo ste sebi oduzeli hrabrost i veru.

Počnite tako što ćete formirati svoju mrežu podrške, prijatelja, kolega. Jedan od razloga što se nasilje trpi je izolacija. Donesite odlu­ku i krenite u rad za sebe – ne morate to čak nikome ni reći. Samo delajte! Da biste bili slo­bodni, morate biti spremni da izgubite ono što imate, ali nema razloga da pre toga ne „pripre­mite odstupnicu“.

Žrtve nasilja često ne mogu da zamisle druga­čiji život. Zato je važno da korak po korak gra­dite iskustvo nekog drugačijeg života – onog koji bi ste želeli za sebe. Sigurnost kaveza je i dalje kavez. Kavezi nisu za ljude. Život je rizik, život je neprekidni razvoj. Strah je suprotstav­ljen životu. Strah „oduzima“, „smrzava“, „ubi­ja“.

Kako kaže tema ovog broja i divni Tin Ujević: „Za let si, dušo, stvorena.“ Letite kroz život, ne­mojte puzati! Čak i ako nekada povredite krila, zaceliće se. I pad je let. Važno je kako ustaje­te, važno je da poletite opet. Stvoreni ste da uspete, da letite. Strahovi i porazi se uče, ali isto tako i uspesi i pobede. Imate svako pravo na njih!