MUZIKA – VEČNA LJUBAV

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ ARHIVE ANTONIE PACEK

ANTONIA PACEK, PSIHOLOG, PIJANISTKINJA, KOMPOZITOR. OVA TALENTOVANA MLADA DAMA U BEČU GRADI PROFESIONALNU KARIJERU. DIREKTNA I NEPOSREDNA, ANTONIA HRABRO GAZI U MUZIČKOM SVETU, SVESNA SVOJIH TALENATA. JOŠ U DETINJSTVU JE BILA OKRUŽENA MUZIKOM, LEPOTOM, NOTAMA, KOJE JE UTKALA U SVOJU DUŠU I KOJE IZVIRU IZ NJE.

NJEN NAJNOVIJI ALBUM „LIFE STORIES“ OBJAVLJEN JE 11. JULA 2017. GODINE I SADRŽI ISKRENU ZBIRKU NJENIH ORIGANALNIH PESAMA. U ŽIVOTNIM PRIČAMA, ANTONIA JE IZABRALA KOMPOZICIJE KOJE PREDSTAVLJAJU NJENU BORBU SA DUBOKIM GUBICIMA I PUTOVANJE KA SREĆI, RADOSTI I LJUBAVI SAMOG ŽIVOTA. LIFE STORIES I POP VERZIJA ECSTASY DOSTUPNA JE KOD NAS NA STREAMING PLATFORMAMA ITUNES, TIDAL. SPOTIFY, GOOGLE MUSIC. VIŠE INFORMACIJA NA WWW. ANTONIJAPACEK.COM

KAKO SE RODILA LJUBAV PREMA KLASIČNOJ MUZICI I KLAVIRU?

Od samih početaka, bila sam okružena muzi­kom. Moja majka je bila veliki obožavatelj kla­sične glazbe, koju mi je od rođenja puštala na našem gramofonu. Mario Lanza i Maria Callas su joj bili najomiljeniji izvođači, a Verdi najo­miljeniji kompozitor. Vodila me je često kao curicu u kazalište u Osijeku, gdje smo slušale razne opere i operete. Sjećam se da me je po­neka arija ili kompozicija toliko dirnula da bih se rasplakala kad sam bila vrlo mala (to mi se i sada dešava).

Klavir sam imala u vrtiću (od treće godine ži­vota) i bila sam potpuno opčinjena tim instru­mentom. Žudela sam samo da ga malo dota­knem, da čujem kako zvuči pod mojim prstima – ali to nije bilo dozvoljeno. Glumila sam kao djete da su stolovi klavir i maštala sam da na njima sviram nešto lijepo i nježno.

Sama sam se upisala u muzičku školu sa 6 go­dina, jer je bila odmah iza zgrade u kojoj sam stanovala. I tada sam dobila pianino. Nitko nije bio sretniji od mene. Majka je radila u banci i da bi mi taj pianino priuštila, morala se jako žrtvo­vati i uzeti još par poslova (šivala bi za druge, ponekad čitavu noć).

KOMPONUJEŠ, SVIRAŠ… ŠTA JE JAČE U TEBI?

Prvu kompoziciju sam napisala kad sam ima­la 11 godina. Učitelj me je redovito čvrkao po prstima i unio bi mi se u lice da se izdere na mene kad pogriješim, tako da sam napisala moju prvu kompoziciju, nakon nekoliko godi­na provedenih u muzičkoj (strahovladi). Kom­pozicija se zove „Tamed Courage“ ili ukroće­na hrabrost. Došla sam tamo presretna, puna samopouzdanja i energije, koja je sistematski bila ukroćena. I kad sam prestala pohađati mu­zičku školu i dalje sam obožavala klavir. Nikad mi ljubav prema tom instrumentu nije minula.

Kad sam se sa 17 godina odselila u Beč, dugo nisam imala klavir. Kad sam ga ponovo dobila, nisam mogla prestati svirati i muzika je samo dolazila iz mene.

Zbog tog iskustva u djetinjstvu, radije sviram moje kompozicije javno, a nove stalno izviru iz mene. Imam ih preko 70 do sada. Komponira­nje mi ide lako, neka mi je vrsta terapije. Po­sebno kad imam tužne momente.

MUZIKA KAO ŽIVOTNO OPREDELJENJE.

Danas je to vrlo teško opredjeljenje, jer stre­aming platforme sistematski uništavaju mo­gućnost muzičarima da žive od muzike. Samo velike pop zvijezde još nešto imaju od toga, a klasični ili neoklasični muzičari rijetko mogu živjeti od prodaje CD-a ili streaminga (npr. Spo­tify ili Deezer). Muzičar dobije 0.02 centa po streamingu čitavog albuma. Možemo primjetiti da i velike pop zvijezde moraju biti konstantno na turnejama da mogu zaista dobro živjeti od toga. Dakle. tu mora biti velika ljubav prema muzici, za većinu muzičara, da bi se odlučili na ovaj životni put (koji je trnovit) i da ne odustanu od njega.

KOLIKO VEŽBAŠ TOKOM DANA?

Vježbam koliko stignem. Rado bih vježbala i svirala 4 sata dnevno, ali ako uspijem uloviti sat ili dva na dan je divno. Većinom navečer kad svi spavaju. Imam tri curice i predajem kao psiholog na par fakulteta u Beču i blizu Beča, pa hvatam vrijeme za sviranje i pisanje pjesa­ma koliko mogu.

PIJANISTKINJA – ŠTA ZNAČI TA ODRENICA ZA TEBE S OBZIROM NA TO DA SI ZAVRŠILA PSI­HOLOGIJU.

Divno je svirati pred ljudima kompozicije koje sam napišeš. Tako vidiš kako se ljudi osjećaju kad slušaju tu muziku. Kad vidim u publici da se ljudi rasplaču na moje kompozicije „Sorrow“ ili „Lost“, onda znam da sam im „ispričala“ moju priču korektno, da sam ih dotaknula. Ili kad su ljudi vedri na moje vesele kompozicije. Meni je važno da sam autentična i iskrena prema svo­joj publici. A to je nekako sve i psihologija. Biti iskren u izvedbi, ispoljiti iskrene emocije, te se povezati emocijama s publikom. Sličan je pro­ces kod terapija. Poneki ljudi mi kažu da osje­ćaju da ih moja muzika liječi, umiruje, vraća na neke životne priče koje su bile potisnute, pa se čini kao da im je to neka vrsta terapije. A meni je to najljepši kompliment kad to čujem. Mislim da sam ta moja dva zanimanja dobro stopila za­jedno.

MUZIKA LAKO IZLAZI IZ TEBE, SA EMOCIJAMA JOŠ LAKŠE! DAR ILI TALENAT?

Može biti da je to dar. Ljudi, situacije, moji doživ­ljaji prolaze kroz i utkani su u muziku koju pišem i nikad mi nije teško dati naziv pjesmi, jer točno znam o kojoj se emociji radi. Izričaj mi je mini­malistički i možda zato lako izlazi iz mene. Jed­nostavnost je to što ljudi mogu bolje razumjeti i jasnije osjetiti na emocionalnoj razini. Moja majka je pisala poeziju koju nikada nije objavila, a moj otac je samouko svirao usnu harmoniku, božanstveno. Tako da se čini da sam nešto od toga možda naslijedila.

Inače, za neke moje kompozicija napisala sam i tekstove.

IZDALA SI SVOJ PRVI ABUM.

Prvi album „Soul Colours“ izdala je moja muzič­ka kuća Autentico Music u Njemačkoj, za koju sam potpisala tzv. publishing ugovor s Warner Chappellom. Album je dobro prošao od kritike i često su me u medijima u Njemačkoj naziva­li „ženski odgovor na Ludovica Einaudia“, te su me uspoređivali s Erikom Satijem. To je sve za mene ogroman kompliment.

Drugi album „Life Stories“ sam izdala ljetos i digitalno je distribuiran širom svijeta putem spinnupa (Universal Music Group). Upravo tra­žim muzičku kuću za novi publishing ugovor i pregovori su u tijeku. Za taj album, čuveni flau­tist Mercelli mi je rekao da ga podsjećam na Mi­chaela Nymana i Enio Morriconea.

I još sam napisala tekst za kompoziciju „Ecsta­sy“ sa zadnjeg albuma, a produkciju je radio DJ Roberto Bedross. Objavili smo je ovaj mjesec, spot je snimljen pored Dubrovnika, a sada je na kanalu Youtube.

„KO ŽELI DA PEVA, TAJ NAĐE PESMU“ JE ŠPAN­SKA POSLOVICA. KAKO TO TUMAČIŠ? JA KROZ CILJEVE KOJE POSTAVLJAMO I REALIZUJEMO. KOJI SU TVOJI CILJEVI U 2018. GODINI?

Lijepo pitanje i poetično mi zvuči.

Moji ciljevi za slijedeću godinu su imati više koncerata i biti još više povezana s publikom. Upravo planiram nekoliko koncerata u Italiji (Mi­lano, Modena, Verona, možda Torino), jer tamo ima odaziva za ovaku vrstu muzike. Voljela bih napraviti koncerte i u našim krajevima.

Muzika dalje izvire iz mene, pa možda krajem iduće godine bude i novi album.

Želim tebi i svim čitateljima da „nađu svoju pje­smu“ – da nam se u 2018. ostvare svi najvažniji ciljevi i želje!