DEVET GODINA LJUBAVI

PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: BORIS JOČIĆ

BORIS JOČIĆ JE ROĐEN 1968. GODINE U KRUŠEVCU, GDE SE I ŠKOLOVAO. KRAĆI PERIOD JE ŽIVEO U TEL AVIVU, KASNIJE NASTAVLJA SA PROFESIONALNIM I LIČNIM USAVRŠAVANJEM. GOVORI ENGLESKI, NEMAČKI, RUSKI I MAĐARSKI JEZIK. OTAC JE ČETVORO DECE I POSLEDNJIH DVADESET GODINA ŽIVI U NOVOM SADU, ODAKLE SU NJEGOVI KORENI PO MAJCI. BAVI SE POSLOVNIM FINANSIJAMA I OSIGURANJEM. PASIONIRANI JE ISTORIČAR I ISTRAŽIVAČ. PISANJEM SE BAVI OD NAJRANIJIH DANA. KNJIGA „DEVET GODINA LJUBAVI“ JE NJEGOV PRVI ROMAN.

BORISE, VI STE USPEŠAN POSLOVNI ČOVEK, FINAN­SIJE I OSIGURANJE SU VAŠA PROFESIJA DUGI NIZ GODINA. KAKO SE DESILA LJUBAV PREMA PISANJU I ZAŠTO STE SE, TEK U ZRELIM GODINAMA, ODLUČILI NA KNJIŽEVNI PRVENAC?

Neophodno je da se stvore neki preduslovi u životu, odnosno najbitnije je životno iskustvo. Tek tada možete na uverljiv i orginalan način preneti deo sebe i svog unutrašnjeg sveta lju­dima oko vas. Smatram da najplodonosniji pe­riod stvaralaštva u mom slučaju tek predsto­ji. Pisana reč je najvredniji segment ljudskog umetničkog stvaralaštva, a meni je jako drag i blizak.

U KNJIZI „DEVET GODINA LJUBAVI“, KOJA JE IMALA SVOJU PREMIJERU NA OVOGODIŠNJEM SAJMU KNJI­GA U BEOGRADU, PISALI STE O LJUBAVI KOJA SE RO­DILA SREDINOM 30-IH GODINA XX VEKA. O KAKVOJ LJUBAVI JE ZAPRAVO REČ?

Roman “Devet godina ljubavi“ je istinita ljubav­na priča mojih predaka, nastala tih godina, koja govori o bezuslovnoj čistoj ljubavi i iskrenom ljudskom odnosu dvoje mladih i zaljubljenih ljudi, koji su na sve spremni da tu ljubav održe, brane od raznoraznih iskušenja i na neki način pokažu i današnjim ljudima šta je pravo pove­renje i odanost, koje danas skoro i ne postoji.

Moji deda i baka su rođeni i živeli u najstraš­nijim vremenima ljudskog postojanja, trag koji su ostavili i kroz ovo delo će njihovu patnju i žrtvu učiniti besmrtnim i putokazom nama koji dolazimo posle njih da nema kompromisa u ljubavi – ili je ima ili nema. Tako mi to doživ­ljavamo.

U VAŠEM DNK TEČE KRV DVOJE LJUDI KOJI SU PROŠ­LI IZUZETNO VELIKU PATNJU, ZATO ŠTO SU SE RODI­LI KAO PRIPADNICI POGREŠNE NACIJE U POGREŠNO VREME. KAKO SU SE NJIH DVOJE NOSILI SA TIM?

U mom DNK teče krv ljudi, pre svega. Nacije kao odrednice nastaju tek u devetnaestom veku da bi vlastodržci i verske institucije posle Francuske buržoaske revolucije mogle na suptilan način da kontrolišu ljude. Toga nikada ranije nije bilo u istoriji. Osećali su se kao Jugosloveni, pre sve­ga, jer je Jugoslavija preuzela multikulturalnost Austrougarske. Njih nije krasila nemačka nacio­nalnost, već određene vrednosti koje su posedo­vali, marljivost, preduzimljivost, upornost, znanje i veliki rad kojim su njihovi preci od močvara Ba­nata stvorili ovu zemlju u proteklih 300 godina. Oni su se našli na udaru ljudi niskih materijalnih i kulturnih vrednosti, a željnih njihovih materijalnih dobara koje su generacije stvarale. Nacizam su u Nemačkoj nosili ljudi sumnjivih biografija i ra­dikalnih ideja, a komunizam obespravljeni kulaci bez ideje za viziju novog društva, osim pljačka­nja i osvete. Komunizam je pobedio i nametnuo svoju verziju istorije. Nosili su se kao i svi drugi ljudi, pokušavali da prežive i spasu sebe i one koje vole do poslednjeg daha, mada nisu imali puno izbora. Preživeli su najstrašnija poniženja i torturu, pljačku svega materijalnog, borili su se najbolje kako su znali, ponekad i na neverovatan i nemoguć način.

VI ZA SEBE KAŽETE DA STE PACIFISTA. KOLIKO JE BILO TEŠKO PONOVO PROĆI, PIŠUĆI, KROZ STRADANJE VAŠIH PREDAKA? ZAŠTO STE SE ODLUČILI DA NJIMA U SLAVU NAPIŠETE KNJIGU?

Da, pacifista sam. Pišući svaki detalj osetio sam i video muku, patnju kojoj su bili izloženi, što mi je i bio motiv da napišem roman koji prvenstve­no slavi veliku i odanu ljubav. Jednostavno sam osećao potrebu da ako ispričam njihovu priču, biće to priča mnogih neznanih stradalnika koji su bili progonjeni od nacista, a zatim uništeni od komunista. Nikada nisam osetio potrebu za osvetom, uvek sam smatrao da su živeli u ta­kvim vremenima i da ti koji su to činili nisu bili svesni šta čine. Ovo je u našoj zemlji tabu tema decenijama, ali istina je univerzalna kao i zločin, i sa ove distance je lakše dati mišljenje. Knjiga je napisana u slavu mojih predaka, a za nauk i pre­danje potomcima i svim ljudima dobre volje da shvate da podele i sukobi vode u potpuni haos i bezumlje. To je naš svojevrsni vojvođanski legat, nasleđe za budućnost.

DA LI VAM JE SADA SRCE NA MESTU, JER JE OSTAO ZAPIS O LJUBAVI, SNAZI, BORBI DVOJE LJUDI, KOJI SU SAMO ŽELELI DA BUDU SREĆNI I DA UVEĆAVAJU SVOJU PORODICU?

Svestan sam da je ovo prvo delo koje opisuje stradanje pola miliona Nemaca u Vojvodini koji su bili zatočeni u logorima smrti, a da je sto hi­ljada njih izgubilo živote, kao i celokupan imetak. Nema primera u Evropi da je jedan narod kolek­tivno kažnjen konfiskacijom imovine, ljudskih i građanskih prava, pravom glasa, pravom na dr­žavljanstvo.

Svaki čovek ima pravo na sreću i ljubav i nema opravdanja za kolektivnu kaznu nijednog naroda, već pojedinca.

Ponosan sam na svoje pretke, jer su mi ostavi­li ono najvažnije – gene, znanje predaka koje se prenosi i koje vam niko ne može uzeti. Uvek sam osećao da sam drugačiji, mada u početku nisam znao zbog čega, a sada sam siguran u to.

ROMAN „DEVET GODINA LJUBAVI“ JE OMAŽ DRUŠTVE­NIM I POLITIČKIM PRILIKAMA ZA VREME II SVETSKOG RATA. VOLITE LI ISTORIJU I KOLIKO VAM JE VREMENA BILO POTREBNO DA PRIKUPITE GRAĐU ZA KNJIGU, KOJA SE NIJE TICALA SAMO VAŠE PORODICE?

Istorija je moja ljubav, na prikupljanju građe za roman sam radio preko petnaest godina, a najvi­še poverenja sam imao u ispovesti preživelih za­točenika i učesnika, jer istorijski spisi su pristra­sni i nepouzdani. Uvek sam skupljao autentične zanimljivosti, svaki put sam bio srećan kada sam kao slagalicu otvarao sitne male priče i dogodov­štine mojih predaka. Na primer, u gruntovnicama sam video da su moji preci uoči rata otuđili skoro polovinu imanja, što nisam shvatao. Onda sam naišao na gospođu Rozu koja je preživela logor u Knićaninu i bila zajedno sa mojom rođakom – bakom Marijom. Tada sam saznao da je Franc živeo raskalašno kao Vasa Ladački od Balaševi­ća i voleo kocku i piće, ali i bio tužan, jer su ostali sami na imanju. Ili kada sam u arhivima iskopao sjajne Vilhelmove pronalaske u oblasti motorike. Bio je jako kreativan i pametan čovek.

U VAMA JE MIKS ŠVAPSKE I SRPSKE KRVI. ŠTA JE ONO ŠTO NAJVIŠE VOLITE KOD SEBE, A DA PREPOZNAJETE OD NEMACA I SRBA, A ŠTA JE ONO ŠTO BISTE PROMENILI?

Uh, to je najteže pitanje. Volim svoju srpsku genetiku, visinu i stas, snagu i prodornost, ne vo­lim kada planem. Švapske oso­bine – volim svoju marljivost, strpljivost, perfekcionizam i osećaj za detalje, osećaj za pra­vednost i jednakost i nadasve upornost.

Ništa ne bih menjao, jer je naj­veća istorijska greška posle dolaska Karađorđevića na vlast Majskim prevratom 1903. bila konfrontacija sa Nemcima. Srbi su bili najpovlašćenija nacija u Austrougarskoj i vekovima su živeli u miru sa Nemcima, čak su na poziv Leopolda došli u Vojvodinu 1693. godine. Kultu­ru, pismenost, materijalna do­bra, znanje, dobili su od njih. Vuk je Bibliju preveo sa nemačkog na srpski jezik, njegova žena je bila Nemica, a ćerka Mina, prvi srpski intelektualac, bila je po­la-pola. Žena vojvode Mišića Lujza je bila Nemica, prvi guver­ner Đorđe Vajfert i mnogi drugi.

Sam vožd Karađorđe je služio u austrijskom frajkoru, gde je stekao vojnička znanja i vešti­ne pre Prvog srpskog ustanka. Crkva i Karađorđevići su gurnuli narod ka istoku, gde realno ne pripada i taj mitski romantizam traje i danas. Naš narod gubi bitku za bitkom i polako nesta­je.

Promenio bih to da me porodi­ca moga oca, čiji su preci junaci sa Cera i Kolubare, naziva izdaj­nikom i katolikom, a da me Šva­be ne posmatraju sa nepovere­njem. Zato sam ja Vojvođanin, kao i mnogi odavde.

OTAC STE ČETVORO DECE. GDE ŽIVE VAŠA DECA I ČIME SE BAVE? NA KOGA SU ONI POVUKLI?

Moja deca su vaspitana libe­ralno kao i ja. Bez Boga i bez gospodara. Kristina je uspešna poslovna mlada žena, muž joj je iz Knina, Klaudija živi u Novom Sadu, studira još uvek, verena za Švabu, primila je katoličan­stvo, Kristijan je veliki Srbin koji voli Nemačku, a Matija je rođen iz braka sa Mađaricom, učenik je i mađarski državljanin. Vidite koliko je to bogatstvo multikul­turalnosti Vojvodine, razumeti i shvatiti drugog, poštovati ga i voleti pre svega.

KO VAM JE OMILJENI PREDAK I ZBOG ČEGA?

Omiljeni predak je moja pokoj­na majka Terezija, kojoj sam knjigu i posvetio, i moj deda Vilhelm, koga nažalost nikada nisam upoznao, a žarko sam želeo. Kao i njen otac, i ona se udala za mog oca iz najveće ljubavi, iako su poticali iz dru­gačijih svetova. Poslednja želja joj je bila da je sahranimo pored tate u njegovom rodnom mestu, ali po katoličkim običajima, što nije bilo uopšte jednostavno, ali ispunio sam majčin zavet.

Omiljeni su mi bili, jer su uvek bili odani i lojalni, pouzdani ljudi koji nisu menjali svoja ubeđenja ni za šta. Do poslednjeg daha.

DA LI STE SE VEĆ OKRENULI PISA­NJU NEKOG NOVOG DELA? I KAKVI SU PLANOVI ZA NAREDNU 2020. GODINU KADA JE U PITANJU KNJIGA „DEVET GODINA LJUBAVI“

U toku godine očekujem zavr­šetak nastavka avanture. Što se tiče knjige, slede prevodi na nemački i engleski jezik, kao i promocije u javnim sredstvima informisanja, jer sam iznena­đen interesovanjem šireg audi­torijuma i ljudi koji me svakod­nevno kontaktiraju.