ZVUK STVARANJA SVETA

TEKST: JASMINA STOJANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: DUNJA STOJANOVIĆ

Kako ja to vidim, a da ne zaronim sada u knjige, spise, nauku… Ovo je ionako moj prostor i moja slika koju mogu da naslikam rečima:

Prvo smo se sasvim razumeli mislima, svetlošću koju smo delili, van vremena, van prostora, kao jedno. Zajedno. U igri atoma, jurnjave kroz sve­mir, susretanja i odmicanja, privlačenja i raz­vlačenja, javili su se znakovi i ples naših ruku, stvorenih u materiji, u ovoj dimenziji, da imamo čulno iskustvo dodira. Na ovoj planeti. I dalje smo se razumeli mislima, ali smo se upozna­vali u novoj realnosti dodirima, znakovima. Bilo je svega drugačijeg oko nas što smo mogli da zagrlimo i obgrlimo. Onda je ukrašeno strujanje kroz naše telo, dah života, dobilo ton. Preciznu frekvenciju. Materijalizaciju daha nastalog misli­ma, koji se dodiruje sa našim glasnicama, prolazi kroz grlo, klizi niz jezik, aktivira mišiće. Došlo je do stvaranja glasova. Najpre otvorenih, čistih, dugačkim. Aaaaa…. Oooo…. Ženskih. A zatim su došli muški, grleni, prigušeni, kratki. G. M. N. Ti glasovi su počeli da se prepliću i da stvaraju reči. OM, primordijalni zvuk svemira za koji se sma­tra da je vibracija iz koje je stvoren svemir. Sve Mir. Sve(t). Sve smo se više razumeli rečima, sve manje svetlošću misli. Sve više jezikom koji smo govorili, sve manje dodirima koje smo delili. Sve više bukom koju smo stvarali, sve manje tišinom u kojoj smo kreirali.

I danas smo tu.

Kada je lekar Marlo Morgan provodila tri mese­ca u pustinji Australije sa starosedeocima, oni su koračali i ćutali. „Pesmom i pevanjem mere udaljenost; svaka reč i pauza imaju svoje mes­to. Pesme ih prenose iz jednog mesta u drugo. Razgovaraju telepatski – glas ne služi za govor, govori se srcem ili umom. Glas je za pevanje, proslavu i lečenje. Smatraju da je telepatija način sporazumevanja namenjen ljudima i da razlika u jeziku i pismu nestaje kao prepreka kada lju­di razgovaraju umom. Za njih je to moguće, jer oni nikada ne lažu – a kada nema laži, ne moraju ništa skrivati. Ne boje se da otvore svoj um da bi primili obaveštenja, a takođe su voljni i da ih daju. Na Zapadu, da bi to moglo biti moguće, istinski moguće, moramo se pomiriti sa svim – ne sme­mo u srcu i umu imati ništa skriveno. Moramo da oprostimo sebi, da ne osuđujemo, da prihvatimo i budemo iskreni prema sebi kako bismo bili is­kreni prema drugima“, napisala je u svojoj knjizi „Poruke prošlosti.“ Koliko je samo bilo smešno starosedeocima dok su gledali kako belci u Aus­traliji ubacuju novčiće u govornice da bi sa nekim razgovarali…

Dok sam studirala grčki jezik i književnost na Fi­lološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ima­li smo predmet Istorija jezika. Učili smo kako su reči nastajale od indoevropskog korena i kako su se od jedne osnove razvile u različite oblike u drugim jezicima. Obožavala sam to da učim, u oba smera. Da dobijem koren i razvijam ga kroz glasovne promene, gramatiku i semantiku do poslednjeg, modernog izraza koji nam je danas poznat. I suprotno, da dobijemo reč na grčkom ili slovenskom ili nemačkom i tražimo koji je zajednički koren svih tih oblika. To je postala moja matematika. Moja informatika. Moj način da dekodiram svet. Filozofiju, istoriju, stvaranje, kroz pradavno korenje reči koje je bilo kratko u svom izrazu, a sveouhvatno u svom značenju. Poput semena iz koga nikne veliko granato drvo i razvija se vekovima. Ali u tom jednom semenu stoji zapis svega – i ploda koje će to drvo imati. U semenu jabuke nalazi se čitava jabuka.

Samskrtam: usavršen, ukrašen, doteran…

Više od dve hiljade godine, učeni ljudi i sveštenici koristili su sanskrit. Tragovi sanskritske leksike nalaze se van Indije, na području najstarijih indo­evropskih migracija, na područjima Male Azije i Bliskog Istoka. Na srodnost slovenskih jezika i sanskrita ukazivali su mnogi lingvisti u 19. i 20. veku, ističući fonetske, morfološke i leksičke bliskosti, ističe se u knjizi „Uvod u sanskrit“, Mo­mira Nikića. Usaglašenost oko toga koliko, kako i zašto su srpski jezik i sanskrit slični postignuta je tezom da su slovenski jezici, a posebno srpski, dugo bili u kontaktu sa sanskritskim i prakritskim govorima. U Indiji je danas jedan od službenih je­zika. Nakon fakulteta, nisam nastavila da se ba­vim jezicima. Iako su ostali moja velika ljubav. Želela sam da naučim sanskrit. Jer nosi u sebi energiju univerzuma, zvuk stvaranja kosmosa, početak svega. Seme čovečanstva. Posebno se ističe da je ostao nepromenjen hiljadama godina i verovatno je jedini jezik bez pogrdnih reči, jer je po prirodi sasvim pozitivan te se može smatrati jezikom koji u sebi sadrži suštinu moralnih vred­nosti.

Prvi udžbenik sam dobila od dragog prijatelja kada je čuo da želim da učim ovaj jezik. To je „Uvod u sanskrit“ Momira Nikića, i na njoj me i danas inspiriše posveta: „Sa željom da otvoriš vrelo svetova!“ Međutim, nedostajalo mi je nešto što je presudno za učenje. Život jezika. Glas. Ton. Pogotovo za sanskrit, jer su tonalni kvalitet, čistota glasova i melodioznost neke od njegovih prepoznatljivih karakteristika i zbog toga se sma­tra jezikom za koji se može reći da ima muzičku osnovu. Kako navodi Dijana Jelenkov u svom ogledu o sanskritu: „Prema rečima izučavaoca sanskrta Bidermana, na muzikalnosti jezika je čak i svesno rađeno tako što su indijski mudra­ci smišljeno pročišćavali pismo, strukturu reči i gramatiku kako bi dobili “kolekciju zvukova, neku vrstu uzvišenog muzičkog kalupa”. To je u jed­nom delu povezano i sa primenom ovog jezika – naime, česta je njegova upotreba u hinduističkim i budističkim ritualima i ceremonijama, pre svega u različitim himnama i mantrama, a prisutan je i kao liturgijski jezik kako u hinduizmu i budizmu, tako i u džainizmu.“

U organizaciji Himalajske škole jezika pojavila se mogućnost učenja osnove sanskrita kroz pro­gram Sanskrit u govoru i nisam ni razmišljala da li treba ili ne treba. Odmah sam upisala kurs od 10 dana.

Pevamo sanskrit

Program obuke je trajao 10 dana, uz svakodnevnu intenzivnu nastavu od dva sata. Časovi su bili fo­kusirani na interaktivno i praktično podučavanje kroz svakodnevni razgovor, uz najsavremenije didaktičke metode koje su predavači, cenjeni Dr K. Unikrišnan, direktor državnog Fakuleteta za sanskrit, u Tiruvanantapuramu u Kerali, i Dr C. N. Vidžajakumari, počasna direktorica Centra za proučavanje Vedante Univerziteta u Kerali u Tiru­vanantapuramu, primenjivali. Uz ovaj akadems­ki pristup podučavanju jezika svakog časa smo naučili da kažemo nešto novo na ovom jeziku.

Šta je bilo presudno za učenje? Pevanje. Ono o čemu sam čitala, to se i pokazalo. Sanskrit se peva. I doslovno i metaforički. Doslovno smo pe­vali inspirativne stihove koje i danas, posle ned­elja završetka kursa, čujem i pročiste mi misli. Pevanje, ponavljanje, frekvencija glasa edukato­ra i vibracija njihovog bića omogućili su da nakon 10 dana možemo da naučimo da ga izgovaramo. Metaforički, svaka reč menja značenje u zavis­nosti od toga koliko dugo aaaa ili oooo ili iiii smo izgovorili.

Sanskrit je poznat kao jezik koji aktivira i pod­mlađuje one koji ga govore i ima neverovatno bogatstvo reči i sinonima – na primer, ima više od 70 reči za vodu, reč „slon“ ima neverovatnih 100 sinonima na sanskritu, a svaki od njih ima specifično značenje. Američka svemirska orga­nizacija NASA proučava preko 60 000 rukopisa napisanih na sanskritu na palminim listovima zbog različitih drevnih tehnologija otkrivenih u njima. Veoma složen, veoma bogat, veoma dragocen, ovaj jezik je živ. On ulazi u vaše pore, on aktivira kodove koji su zapisani u našim ćelija­ma, on nam vraća sećanje na svetlost kakva smo bili, na poštovanje prirode kakvo smo imali, na svetost svakodnevice kakvu smo gajili. „Potiče iz vremena kada su materija o kojoj se govorilo i sam jezik (sistem predstavljačkih simbola) bili mnogo bliži, prirodniji, povezaniji, ne tako visoko apstrahovani, odnosno ustanovljeni nekom vr­stom apstraktnog lingvističkog ugovora“, kako piše Ana Bojanović u svom tekstu o sanskritu. „Sanskrit predstavlja vrstu karike koja savreme­ni trenutak povezuje s dubinama naše prošlosti i svedoči o njoj i prozor je u prošlost kroz koji sva­ki radoznali istraživač istorije jezika svakako želi da baci pogled.“

U početku beše glas

Mi mislimo da je negde tamo tišina. A zvezde pulsiraju i razgovaraju. Kosmos diše. Planete pevaju. Samo mi to ne razumemo. Jer je i to jezik. Sa svojim kodovima, sa svojim tonovima, frekvencijama, visinama i dubinama koje nismo spoznali. Možemo da naslutimo, ali ako nam zvuči kao šum, kao buka – odbacujemo. Ako nam nije poznato, onda nije ni vredno, maksima je koja leži u aroganciji savremenog čoveka koji je zaboravio da je i on sam zapis nekog gena, aktiviran signalom iz okoline, ostvaren silama kreiranja. Jezik ne pripada nama, mi pripadamao jeziku. Kao da izučavamo nešto mnogo starije od porodičnog stabla, od predaka, od genealogi­je planete. Očekujemo da dobijemo signal iz gal­aksija usmeravajući teleskope, a ne umemo da razumemo ni osnove onoga što je u nama, naš dah, našu misao, našu reč. Za kraj ovog teksta i početak vašeg puta u dubine sanskrita nekom prilikom, ovaj opis Snežane Nikčević će dodirnuti strune vašeg bića: „Kaže se da, ako se pažljivo posvetimo meditaciji, možemo čuti zvukove od kojeg je sačinjen Sanskrit – to su zvukovi u obli­ku slova koji se nazivaju mantre. Mantre su zvu­kovi od kojih je sačinjen ovaj jezik. Te zvukove, prema predanju, svako čuje na svom duhovnom putu, bez obzira kojoj religiji ili duhovnom pravcu pripada“.