PIŠE: DR TATJANA MRKIĆ, DIPL. ETNOLOG-ANTROPOLOG, DOKTOR NAUKA MENADŽMENTA U SPORTU, NLP TRENER, PROFESIONALNI I WINGWAVE COACH, EDUKATOR, OSNIVAČ UDRUŽENJA FLOW & SENSE, DOBITNIK NAGRADA: BUSINESS WOMAN AWARDS 2020, HEALTHY AWARDS 2020, BEOGRADSKI POBEDNIK 2019.
SAJT: WWW.TATJANAMRKIC.RS
INSTAGRAM: FLOW_AND_SENSE
Kada me je pozvala draga Mia, urednica magazina RYL, i rekla da je tema oktobarskog broja Magija života, sela sam u omiljenu fotelju na svojoj terasi i gledajući u Dunav i Kalemegdan zapitala se da li sam ja prava sagovornica za ovu temu. Znam da ona zna da ja uživam u životu, svojim malim ritualima, putovanjima i drugoj hrani za dušu, da u čuda verujem, pa mi se i dešavaju, da smo se tu i prepoznale, ali baš zato! To sada meni ide baš lako, dok je dosta ljudi u nekoj vrsti balona, kutije, zidina od napornog života i onoga šta „moraju“, pa im je možda teško da se poistovete sa mojim konceptom. Razmišljam kako da ovaj tekst bude koristan ljudima koji su, kao što sam i ja nekada bila, blokirani strahom usled permanentno negativnih iskustava ili oni kojima je još od malih nogu usađeno uverenje da je život težak, da je život borba, da mora da se stalno trpi i dobro pomuči za sve što nam je važno. Puno takvih ljudi dolazi kod mene na sesije da porazgovaramo, da pronađu rešenje kada počne da im puca taj „kofer“ pun trpljenja. Zbog vesele prirode i osmeha koji imam kao refleks, pomalo me neki posmatraju i misle u stilu: „Lako je njoj“, „Ona baš zna da uživa“, „Drugi to mogu, ja ne.“ Nekada sam i ja tako razmišljala. Usled izazovnih okolnosti, bila sam fokusirana isključivo na problem, na ono što ne valja, spremna da se odričem mnogo čega radi bolje budućnosti, stalno sebe prekorevajući šta sam ranije mogla bolje da uradim ili šta sam propustila. Pregršt literature koja kaže da treba živeti „sada i ovde“ mi je ponekad bila baš iritantna ili da je preuzimanje odgovornosti za sve što nam se dešava formula kvalitetnog i srećnog života. „Kako ja, zašto ja kad je kriv on ili ona?“ – pitala sam se. Živeći između prošlosti i budućnosti kao da većina nas izgubi sadašnjost, čitaj: ŽIVOT. I sve sam čekala nekoga i nešto spektakularno, propuštajući da uživam u mirisu svoje jutranje kafe ili, na primer, dok sam šetala ulicama Rima, mislila sam: „Eh, kada bih tako šetala ulicama NY“, stalno fokusirana na sledeće. Za početak, uživaj, Tanja, tu gde sada šetaš i pravi plan za šetnju po NY! – sada razmišljam.
Hvala Bogu, to je sada iza mene jer od kada ne mogu više da zagrlim meni drage ljude, naučila sam da usporim, da osetim, vidim, čujem, mirišem, okusim i prepustim se. Pre neki dan, iako sam jako žurila, pogledam uvis u krošnju drveta ispred mene, spustim mobilni u tašnu, zastanem, udahnem duboko jednom, pa još jednom, rizikujući da će me ljudi čudno gledati… To me više „ne dotiče“ i setim se moje pokojne bake koja se radovala svakom danu, baš svakom. Pomislim kako bi uživala u ovome da može sada da prošeta našom ulicom. Samo, nažalost, više ne može. Sećam se da sam gunđala: „Uf, kiša odjednom.“, kazala bi ona smejući se: „Uf, pa šta? Ponesi kišobran i taman zameni štikle udodnom obućom. Dobra je kiša, nahraniće zemllju i osvežiti vazduh.“ Pa, naravno, kada imaš takav mindset, sve je lepo. A zašto ga onda većina nas tako ne podesi, već se uglavom fokusiramo na ono loše, a ne na dobro u novonastaloj situaciji? Prirodno. Strah. Tako strahujući prođe nam život, a da ga i ne živimo i ne doživimo svu lepotu života.
Koliko nas je zapravo blokirano nametnutim obavezama ili životnim okolnosima, pa se ne obradujemo jutru i ne poželimo sebi laku noć? A šta ako sutra to više nećemo moći? Da to osvestimo, sigurna sam da bismo usporili malo. Znati stati – velika je veština! Biti srećan, sada i ovde je umeće. Često čujem: „Uživaću ili ću uraditi to i to kada budem imala vremena.“ Odnosimo se prema našim sekundama, minutima, satima, danima, nedeljama, mesecima, godinama, decenijama, kao da nisu naše, kao da ćemo ih večno imati na raspolaganju. Odlažemo da živimo život zbog obaveza. Život je jedan i meni je vredan. A vama vaš? Verovatno mislite: „Glupog li pitanja, naravno da je vredan!“ Pitam ja vas: „Zašto onda ne cenite vaše vreme vašeg života i premu njemu se ne ponašate s ljubavlju i poštovanjem?“ Prema vašem jedinom životu koji imate. Zašto ga sami ne kreirate i organizujete po svojoj meri? Odavno sam naučila da sam svoje sreće i nesreće kreator samo ja. Bez opravdanja! „Da on nije ovo…“ ili „Da ona nije ono…“ Pustimo druge.
Nije lako podesiti um da se fokusira na dobro, ali nije nemoguće. Nema lakih rešenja za ovako kompleksnu radnju. Zahteva puno vežbanja: fokus na dobro, na rešenje, na uživanje u jednostavnim stvarima, zahvalnost što hodamo ovom zemljom, što dišemo i, da vam pravo kažem, teže je nego redovno ići u teretanu.
Želim da vam ovaj tekst bude od koristi, pa ako vam i dalje drži pažnju hajde probajte da iskoračite u budućnost… Zamislite da punite sto i nešto više godina, uskoro vam dolaze gosti, a vi sedite u svojoj fotelji, sa omiljeniim vam napitkom u ruci, svuda oko vas je prijatan mir i tako razmišljate o svom životu: šta vam je bilo posebno lepo, šta biste radili sada da možete da se vratite u to vreme (sadašnjost), šta više ne biste radili ili na šta ne biste trošili svoje vreme… Da li biste više plivali, pevali, družili se, rekli dragim ljudima da ih volite, grlili ih, smejali se, a manje brinuli? Osećate li miris kolača iz bakine kuhinje i osećaj bezbrižnosti, dolaze li vam slike nekih običnih malih rituala ili nekih čarobnih trenutaka koji su ostali tajni, samo vaši (zato i jesu čarobni) i uvek vam izmame osmeh na licu i izazovu emocije? Možete li da vratite osećaj ispunjenosti kada ste napokon ostvarii dugo zamišljan cilj, kada ste hteli glasno da viknete da svi čuju da ste ponosni na sebe ili na vama drage ljude, da ste srećni? Možda je neko putovanje bilo posebno, draga knjiga, miris koji u vama budi emocije, stara pesma na radiju…?
Sada se vratite u sadašnjost. Videćete da će vam pasti na pamet mnogo naizgled nevažnih situacija i trenutaka i da se baš njih sećate i da su u njima utkani vaši osećaji sreće, radosti, tuge. Pored putokaza šta vam je važno u životu i šta vam valja činiti već od sutra, ili bolje odmah, to što ste videli iz vaše fotelje su i trenuci koji čine MAGIJU ŽIVOTA. Šta čini život magičnim? Rekla bih to što je život jedan. Što više hranim dušu i memoriju ovim trenucima, sve veća je magija. Sa sobom nosimo samo sećanja na neke trenutke i osećaj vezan za njih.
Ako ste radi da probate da podesite svoj um na ono lepo u svom životu i počnete da uživate u svakom danu i trenutku vašeg života, jedinog, dajte sebi sledeći zadatak. Kako je za stvraranje navike potrebno 21 dan kontinuiranog ponavljanja, držite se zadatog vremenskog perioda i svaki dan odlučite da vam bude lep. „Uhvatite“ svoje misli čim se probudite i ako je bilo šta negativno ili stresno: „Žurim, imam puno obaveza“ i slično, odmah zamenite mislima da ćete sve što je neophodno stići i da ono što ne stignete danas, sutra ćete. Štošta će tu i da otpadne. Podsetite svoj um da je sve u redu i fokusirajte se na lepo. Na putu do posla zastanite, pogledajte oko sebe i udahnite, osetite trenutak bilo da je tmurno ili vredro, toplo ili hladno. Odvojite malo vremena za sebe, pa „kud puklo da puklo“. Imate sigurno neku svoju rutinu koju volite. Možda niste ni svesni da je volite, a gledajući iz one fotelje sada vidite koliko vam znači. Vežbajte ovo podešavanje, što više vežbate, biće veći efekat. Kada se nađete u nekoj nepovoljnoj situaciji, odmah se zapitajte šta je rešenje i šta je najgore što može da se desi. I stres će nestati jer i to najgore je možba baš dobro za vas ili i nije ništa strašno, kao što obično kažu osobe kojima postavim ovo pitanje. Zapitajte se i šta je dobro u toj za vas, kako mislite, nepovojnoj situaciji. Bićete zadovoljni sobom kada nađete rešenje, prevaziđete prepreku ili uvidite da je i ta situacija za nešto dobra ili bar nije toliko nepovoljna koliko ste se vi u startu uplašili. To će vam dati osećaj sigurnosti i kontrole nad svojim životom, čemu većina teži. Pitaćete se iz one fotelje zašto ste dali toliku važnost tom problemu i osetiti ukus uspeha i lepote njegovog rešenja ili naprosto shvatiti da ozbiljnog problema nije ni bilo. Prihvatite ovaj izazov!
Kada bi trebalo da u jednoj reči opišem magiju života, rekla bih: „Dišem!“ Magija života su i dodir i zagrljaj. Moja formula magije života je 2D ili DD. Dah i dodir. Dok to imamo, sve možemo. Razmislite! Možemo vratiti sliku, ton, osetiti miris, ali ne i dodir drage osobe.
Dok ovo pišem, ostalo mi je još dosta drugog posla, ipak odlučujem da na poziv prijatelja odem kod njih na Dunav u sojenicu. Džoni je ljubazan, pa će doći gliserom po mene. Kad sunce počne da zalazi, upalićemo sveće. Volim da osetim taj miris citrusa iz sveće, miris i šum reke. Jaca, Neša, Vlada, Alex i društvo… neko će da ćuti i uživa, većina da čavrlja uz vino po meri. Još jedan magičan trenutak ću spakovati u svoj kofer i napuniti baterije za nove izazove. Zadovoljna sam, dobri moj živote, jer sve dok dišem, imam mogućnost da biram i kreiram!
Život u strahu nije život. Zato, dišite, radujte se malim stvarima, udomite štene sa ulice, negujte pupoljak ispred vaše zgrade, učinite druge srećnim i pomozite kada god možete, tugujte kad čujete da je neko naudio nekome i sprečite to ako možete, zagrlite one kojima zagrljaj nedostaje… Ne mogu, a da se ne ponavljam, napunite svoj kofer lepim trenucima koje sami stvarate i iskoristite svoje sekunde, minute, sate… koje ste dobili na dar od Boga, Univerzuma, Roditelja, da kada dođete „u svoju fotelju“ na kraju ovog ovozemaljskog života imate šta i da izvadite iz tog kofera. To je jedino što nosimo sa sobom i što nam niko ne može uzeti. Jedino to je zaista samo naše. Život je sam po sebi magija. Prihvati izazov od 21 dana, kreni odmah, napravi lep trenutak za pamćenje – SADA!
