PIŠE: ŽANA POLIAKOV
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
– Nekada sam prezirala sve te self-help knjige koje vi pišete – priča mi jedna čitateljka kad je došla na zakazanu sesiju.
Svaki put se trgnem kad mi pomenu da sam u self-help sektoru, a onda razmišljam, ma kakve veze ima, ljudima je potrebno da te stave u neku fioku i negde klasifikuju, kao kad sam pisala kolumnu, pa je to bilo kao “sex i grad“, pa takozvani “chick lit“ kad sam nudila izdavačima “Lovemarks“ knjigu, a kad je izašao “Soulfood“ (ili sensational uvod u sretniji život, izdavač Vulkan 2010.), onda sam valjda ušla u self-help, jer sam vodila new age-ish magazin (Sensa, magazin za srećniji život). Tad me je neko pitao da li iza mene stoje sajentolozi. Svašta čovek može da čuje kada sluša… a self-help, pa jeste, istina je, moje knjige meni pomažu.
– A onda mi je prijateljica poklonila “Soulfood“. Oduševila sam se. Ta knjiga me je digla iz mrtvih. Pokupovala sam sve vaše knjige. Obožavam ih. I sad ih poklanjam svim svojim prijateljima – nastavila je, bez da sam išta stigla da progovorim. Nije ni udahnula vazduh, možda ni sela na stolicu. Odmah je krenula da priča svoju priču.
– Moj život se raspao na hiljadu komada kad sam se razvela.
Najbolji poklon koji možemo nekome da damo je pažnja. Jednako dobar, drugi poklon je da pustimo nekoga da bude u pravu. I da ispriča svoju priču. A svi smo puni priča. I non-stop ih ponavljamo. Prepričavamo ih do u beskraj. I ja isto. Samo što sam shvatila za šta mi služe – pa da ih stavim u knjigu. Zapišem, stavim u knjigu i zaboravim. Nestanu. A šta vi radite kad se upoznajte sa nekim? Ispričate mu svoju priču? Onu jednu koju pričate svima ili vaše priče sa godinama dobiju na dramatici. Ili se možda pretvore u komedije? U romantične komedije? Imaju li te priče sretan kraj?
“Kraj zavisi od toga gde završiš priču“ – kaže jedan ozbiljan pisac. Kad pitam mog prijatelja surfera koji živi na Baliju, a dolazi u Indiju, jer je Indija škola života, šta je za njega happy end, on kaže: Pa, kad smuvaš ribu, kresnete se, a ona sutra odlazi. Happy end.
– Volim vaše knjige. One mi daju dozvolu da budem to što jesam. Da sanjam. I da snove pretvaram u realnost. Da verujem u čaroliju. U sretan kraj.
Volim i knjige koje piše Paulo Coelho. On je rođen 24. avgusta, a ti 25. avgusta, iz istog ste vala čarobnjaka, priča mi prijateljica koja se bavi majanskim kalendarom. Ona veruje da to nije slučajno, da i mene čekaju milionski tiraži.
Zašto su veze sretne na početku, a ne na kraju? – pitao se drugi prijatelj. Šta se to desi? – srećom, ima i muškaraca koji imaju slična pitanja i traže odgovore.
A zašto život ne bi imao sretan kraj? – to je moje pitanje.
Everything will be ok at the end, if its not ok, it is not the end – priča se po Indiji, a sad više nisam sigurna da li je to lokalno verovanje, ili nam je film “The Best Marigold Hotel“ to prodao kao priču. Kako god, dobro je verovanje.
Od kako sam se preselila u Indiju, tačnije malo ribarsko selo na Goi, zvano Arambol, gde sam u stvari na zimovanju pod suncem i pored mora, imam novi ritual. Dan započinjem šetnjom. Svakog jutra šetam po plaži gde svako startuje dan na svoj način, neko vežba yogu, neko pliva, neko se igra u pesku, surferi mažu svoje daske i nadaju se velikim valovima, dok mi koji ne surfamo na talasima, nego svemirom, molimo za mirno more, da možemo da plivamo. I za muze, da nas obilaze kad su nam potrebne. Najzabavnije je proći pored dečjeg vrtića gde dvadesetak gologuzih mališana trčkara po plićaku sa koficama i raznim pomagalima, neopterećeni polom, izgledom, bojom kože, igraju se tako posvećeno kao da je to najvažnija stvar na svetu. I jeste. Čudno kako, kad odrastemo, igramo se nekih drugih igara i tretiramo ih jednako ozbiljno.
A nisu.
Svakog jutra srećem i pozdravljam tipa koji mi strašno liči na Paula Coelha. Mora biti da je to zbog toga što čitam njegovih “Jedanaest minuta“, pa mi se pričinjava. Posle nekog vremena, postali smo “poznanici“, te smo se pozdravljali svaki put kad se sretnemo. Onako, klimnemo glavom. Nekad se nasmejemo jedno drugom i produžimo. Tišina govori mnogo više od reči. Da, tu sam, jutarnja meditacija u pokretu. Ko šeta, pa pisci.
Tako mi je jednog dana stigla ideja, preko mora i valova, da napišem par priča o susretima sa mojim omiljenim piscima. Ili ljudima kojima se divim, a ne mogu da ih sretnem, jer nisu u ovoj dimenziji. Ili su mi nedostupni. Kao Paulo Coelho, na primer. O čemu bismo nas dvoje razgovarali, evo, kad bismo se sreli sad na plaži. Svoje heroje ne moramo da upoznamo stvarno, pogotovo pisce. Moglo bi da bude “razočaravajuće“ iskustvo. Ko se očara, može i da se razočara. Imaginarni razgovori su mnogo bolji. I njega bih pitala zašto život ne bi imao sretan kraj?
– Kada ćete da objavite knjigu na engleskom da je prodajem u svojoj radnji? – pita me vlasnik knjižare u Arambolu. Jeste, živim u selu, ali ipak imamo divnu starinsku knjižaru. Društvo je otišlo na “ecstatic dance“, a ja odem u knjižaru. Vlasnik me već poznaje, pa mogu mirno da istražujem knjige na policama. I uvek me ponudi čajem i razgovorom. Uporan je, te mi daje savete kome sve treba da pošaljem prevod, koji su dobri izdavači, on sam je upao u ekstazu razmišljajući o ciframa koje mogu da zarađujem.
– Posle toga nećeš više ni dolaziti na Gou, onda samo five star hoteli?
– Hm, nisam ovde zato što nemam para za bolje. Ovo mesto je moj izbor. Meni se ovde sviđa i nigde radije ne bih bila. Čak i da jesam milionerka, opet bih bila ovde. Možda bih samo platila ljude da malo bolje očiste ovo mesto, i to je to. A možda ne bih ni to.
Ono što je sigurno, imala bih kuću sa bibliotekom. Baštu već imam, a uz baštu, biblioteku, sunce i more pored – šta čovek više može da poželi. Mi već živimo u raju. I on sam ne shvata koliko je blagosloven time što se rodio u Indiji. Ima knjižaru, ovde ljudi čitaju mnogo više nego inače, jer su na odmoru. Ili na “radikalnom godišnjem odmoru“ (to je ono kad date sebi oduška godinu dana), ili putuju, ili provode zimu van Evrope. Vreme nekako mnogo sporije teče. Samo mesto ima takvu energiju da te “natera“ da budeš u sadašnjem vremenu. Prisutniji smo svi.
Ipak, ljudi i dalje pričaju svoje priče. One koje im ne služe. Kraj zavisi i od priče koju pričaš sada. Promeni priču. Prihvati odgovornost. Prošlost je prošla. Nikad nije kasno da imamo i srećno detinjstvo. Naše evropsko (zapadno) društvo, verovatno inspirisano Freudom, za sve naše traume i probleme optužuje majku, tj. roditelje. Ram Das piše u svojoj knjizi “Be Love Now“ kako je neki zapadnjak pričao svom spiritualnom učitelju da mrzi svoju majku. Niko nije mogao da razume šta on govori. U Indiji ne razumeju taj naš odnos prema majkama. Zemlja se zove Majka Indija. Majke su vrlo poštovane, pored majke dete se oseća slobodno i majka je neko ko je najdraži detetu. Kaže se da možda ima loše dece, ali nema loših majki.
A pošto nikad nije kasno za sretno detinjstvo, možemo i da prekrojimo svoju istoriju.
Pričajmo drugu priču. O zahvalnosti, ljubavi i onome što smo naučili.
– Imate “Veronica decides to Die“ od Paulo Coelho-a, nešto istražujem, pa me zanima da pročitam ponovo? – pitam vlasnika knjižare.
– Naravno, Indija voli Coelha, imamo sve njegove knjige. I zvanične i kopije. Jel ste vi čuli da je bio na Goi? I ovde u Arambolu – odgovara mi.
– Svakog jutra sam sretala na plaži nekog tipa koji liči na njega. Mislila sam da umišljam.
– Pa, to je bio on.
Ono u šta veruješ, ono u šta um veruje je laž, ono što kaže srce je istina. Nisam izmislila, to je stvarno bio on. Sad je pitanje da li sam naš razgovor u priči izmislila ili smo na nekom. Sve naše priče koje pričamo i verujemo da su istina, ionako su iluzija našeg uma, pa zašto ne bih onda izabrala neku dobru. Priču. Sa sretnim krajem. The world is your reflection, fall in love with your life. Pomozite sami sebi. Self-help.
– Nemoj da pratiš nikoga, nađi u svom srcu učitelja. – priča mi uz kafu u Garden of Dreams, Merlin 21. veka, Adrian, koga sam upoznala u Arambolu, da postoji verovanje da je kraj mnogo teži nego početak, međutim – There is no end, only new beginnings. Nema ni smrti, to je samo tranzicija. Mind is the evil fucker. Laže nas o svemu. Ne želi da umre. You go and then you wake up, again. And everyone you know will be around you and in your life, again. Because it is you.
