PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: LUKA STEFANOVIĆ
Ljubavne priče uvek su budile pažnju čitalaca, gledalaca, slušalaca. Ljubav je uvek inspiracija za sve. Zbog nje se stvaralo, ratovalo, ginulo, gradilo. Zbog ljubavi se menjali životi, kontinenti. Prelazile su se pustinje, okeani, samo da se stigne do onoga zbog kojeg nam oči sijaju, duša se raduje, srce treperi, stomak eksplodira. Znate ono – i King Kong voli. Sećate se filma. Pa ko još da ne poveruje u ljubav! Naravno da postoji, sa i bez vremenskog ograničenja. Niko ne daje garanciju. Sve je moguće. Radujemo se ljubavima sa srećnim krajem. Avaj! Nije uvek sreća i nije uvek uzlet u bajku. Za neke ljubav predstavlja najveću patnju i bol.
Sve je to život i film i pesma i bajka.
Ime sam dobila po ljubavnoj priči Milice Jakovljević Mir-Jam, posleratne spisateljice ljubavnih romana. U njenom romanu „Nepobedivo srce“, još jedna ljubavna priča u prepoznatljivom pitkom stilu koja neminovno, posle mnogo bura i nesporazuma, ima srećan kraj. Miomira i Ninoslav, naizgled dve nespojive ličnosti. Ona prelepa, razmažena bogatašica, on siromašni student iz unutrašnjosti. Ali ljubav ne bira ni vreme ni mesto. Priča počinje tako što Ninoslav, kao pravnik bez posla, dolazi u kuću bogatog vlasnika banke da podučava njegovog sina gimnazijalca koji kuburi sa školom. Od tog trenutka, počinje njihova romansa. Moja majka je krenula na porođaj misleći da će roditi dečaka. Imala je spremno ime, ali ne i za devojčicu poput mene. Moja tetka Nada koja je ispratila sa mojim ocem, pitala je: „A šta ako bude devojčica? Molim te, neka se zove Miomira. Znaš kako je lepa ljubavna priča.“ I tako, rodih se ja iz jedne ličke ljubavne priče. Ime zapisano već u romanu, biće u srcu mojih roditelja i Miomira koja je donela radost. Kažu da je ime sudbina, ali moj ljubavni roman nije ni nalik romanu Milice Jakovljević po kojem je 2010. godine snimljen i istoimeni film.
Moje ljubavi gradile su me kroz sreću i patnju. Kroz radost i tugu. Sve ono što sam danas, naučila sam kroz velike ljubavi koje su me inspirisale na razne načine i povlačile u ponor tuge. Imam tu francusku sklonost da svoj život pretvorim u roman. Zbog jedne ljubavi sam učila italijanski, zbog druge se preselila u Frankurt, zbog treće zavolela fotografiju. A da li je to bilo njihovo? Ne, sve je to živelo u meni i pre njih. Moje je. Meni pripada, samo je neko oživeo, dao joj materiju i rasplamsao vatru. Kako je moćno kada neko u vama probudi ono što je vaše, zapisano u kodu. To je ta snaga ljubavi da pokrene u visine, u beskraj. Koliko je moćno i onda kada smo nemoćni nakon gašenja plamena, izdaje, prevare.
Vasko Popa u svojim stihovima kaže:
„Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistog sna
Od svilenog osmeha
Od prugaste slutnje
Od mog čipkastog tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje
Od šarenih pogleda
Od kože s mog lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem“
Protivnik sam vraćanja krpica od čistoga sna, osmeha, slutnje, čipkastog tkiva, tačkaste nade, želje, šarenih pogleda. Sve je zapisano na našem telu i u duši – ono što smo želeli, ono što smo doživeli. Mi smo drugačiji u nekom tonu u odnosu na ono što smo bili pre te ljubavi. Ne tražite krpice nazad, prigrlite ih jako jer to ste novi vi, lepši, sjajniji, bogatiji, duhovniji. Rast se traži kroz ljubav. Kroz ljubav, on je najbezazleniji. Volite svoje neostvarene ljubavi. Budite ponosni i čuvajte onog koga/ koju volite.
