PIŠE: JELENA TRIKIĆ
Postoje ti trenuci u životu koji zauvek ostaju nezaboravni. To su oni dani, oni časovi, kada se raširenih krila uznosimo ka svom snu. Svakodnevno se susrećem sa raznim glasovima koji mi kažu da treba da odustanem, da ja to ne mogu da ostvarim, da ima boljih, da je prošlo moje vreme, da su me godine stigle. Ja ne slušam te glasove, ja ih i ne čujem. Ja slušam samo jedan glas koji mi šapuće da mogu, da verujem i da ne smem da odustanem. Svako od nas ima šansu da pomogne ili da ne pomogne sebi i taj izbor je na nama. Ako je u jednom danu utkano 86.400 sekundi, na meni je da odlučim koliko mogu da se posvetim svom snu. Ta posvećenost i vera nas razlikuju od onih koji su stali, odustali, koji su mislili da ne mogu, da nije pravo vreme i da treba da sačekaju. Život ne čeka i upravo zbog toga ja verujem u svoj san. Prvi put u svom životu odlučila sam sa slušam sebe, i ne, to nije egoizam, niti je sebičnost, to je VERA! I kad dođe taj trenutak i kad mi budu postavili pitanje: „Recite mi kako ste uspeli?”, moj odgovor će biti: „Moja vera, posvećenost i istrajnost su mi u tome pomogli.”
