VELIČANJE SAZREVANJA

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJA UMETNICE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Daniela Gavrilović je rođena u Prokuplju. Na­kon završene škole za modni dizajn odlazi u Toronto, gde boravi 10 godina. U Kanadi se bavila dizajnom komadnog nameštaja, kao i dizajnom enerijera. Na međunarodnoj izlož­bi „Canadian Opera Company“ bilo je i njeno prvo predstavljanje u Torontu sa crtežom “Žd­ral”. Nakon povratka u Srbiju, stvara „Veličan­je sazrevanja“ – serijal sa kojim se predstavila na dve samostalne izložbe, a trenutno pripre­ma treću. Na grupnim izložbama, izlagala je u Francuskoj, Turskoj, Srbiji i Kanadi.

Ciklus tvojih slika „Veličina sazrevanja“ pos­većen je devojčici Evi, ćerki koju si rodila, njoj koja ti je dala ulogu majke. Koliko si dugo stvarala i razvijala taj opus?

Stvaranje ideje je verovatno počelo samim Evi­nim dolaskom. Proces stavljanja na papir i iz­laganje mojih zapažanja je trajalo više od četiri godine. Što zbog samog analiziranja i pristupa razvoju, što zbog same tehnike izrade crteža.

Crtaš simblima, okvirno su lica i oblici, sama slika je puna simbola i detalja koji moraju da se iščitavaju kako bi se slika razumela. Detalj kao izraz. Simbol kao poruka.

Verujem da smo svi mi okruženi simbolima koji imaju ražličita značenja. Utiču ili usmera­vaju nas na situacije i događaje, koje doživimo pre ili kasnije. Pitanje je da li znamo da ih pre­poznamo? Na neki način se možda pripremi­mo za to neočekivano… Moja omiljena latinska poslovica kaže: „Toliko je toga što ne znamo.“ Ma koliko se trudili da odgonetnemo postavl­jene nam zagonetke i dalje puno toga ostaje ne razjašnjeno.

Što nas dovodi do detalja. Detalj kao izraz. De­talj kao insinuacija na komplikovanost i ubrza­vanje, koje asocira na vrtloge u koje nas život ubacuje. Satkanost bitstvovanja do najsitni­jeg dela tako savršenog da ostaje divljenje „Beskonačnoj inteligenciji“. Otvorena pitanja na koja ne mogu odgovoriti… pokušavam… trudim se…

Ram je sastavni deo slike. Koliko doprinosi njenom celokupnom i umetničkom doživljaju?

Ram kao čuvar. Industrijski oblik koji štiti krh­ku unutrašnjost. Neraskidiv spoj u mojim oči­ma.

Kako daješ naziv slikama?

Po emociji koja se tka dok je radim.

Sve slike koje si nacrtala su tvoje, ali koja je posebna? Koja će biti samo tvoja celog života?

One će biti sve moje ceo moj život bilo da su sa mnom ili ne… međutim, jedna od njih je Evina omiljena slika „Odustajanje” – ona će ostati zauvek sa nama.

Da li imaš strah od belog platna?

Ne. Svaki novi početak je za mene izazov koji moram da doživim i proživim dok dođem do nezamislivog završetka.

Da li veliki formati slika bolje komuniciraju sa publikom?

Veliki formati bolje komuniciraju sa mnom, mojim emocijama, pa čak i mojom estetikom. Moguće je vrlo da se ta energija i misao prene­se i na posmatrača.

Šta donosi novi ciklus slika „Ramovi u koji se stavljamo“?

Novi ciklus se bavi problematikom pripadan­ja… Ram je uzet kao metafora za društvo, po­rodicu, ili bilo koju drugu ćeliju na koju je čo­vek upućen. Da li ostati dosledan sebi ili se izvitoperiti da bi po svaku cenu bili priznati ili uvaženi od strane vama vrednih mišljenja…

Tema broja je „Dan ti bogat u naručju nosim“ – stih Vaska Pope. Gde osećaš svoju životnu snagu i potencijal?

Momenat kada slomljena emotivno ili fizički iscrpljena ležim nepomično – šta mi daje mo­tiv da krenem? Eva… Stvaranje u bilo kom obli­ku… Stvarati, ostaviti lepotu i ljubav iza sebe…