PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: VLADIMIR LALIĆ
FOTOGRAFIJE: NEMANJA MARAŠ
Njegova 2021. godina završava se u velikom stilu. Vladimir Lalić, akademski slikar, u Muzeju grada Beograda imao je izložbu na 1500 m2 koja je trajala dva meseca. Najmlađi je izlagač koji je samostalno izlagao u celokupnom prostoru Muzeja i dobitnik Zahvalnice grada Beograda za doprinos u kulturi 2021.
U Galeriji „Novembar”, u četvrtak, 28. aprila, od 17 do 20 časova, biće održano svečano otvaranje samostalne izložbe crteža, radova na pleksiglasu i objekata pod nazivom „Granice trošnosti“ ovog međunarodno priznatog autora.
Nakon mnogobrojnih izložbi u Parizu, Njujorku, Singapuru, Trstu i Beogradu, umetnik nam predstavlja recentne radove koji su rezultat eksperimentisanja sa novim medijumima i materijalima, svetlošću i zvukom, a sve ih objedinjuje Lalićev crtački rukopis i osećaj za dinamične kompozicije. U novim radovima umesto papira upotrebljava pleksiglas, praveći od više ploča slojevite crteže-objekte, koji pored linije i boje odaju i utisak treće dimenzije, kao i igru prelamanja senki. Poseban nov segment u njegovom stvaralaštvu sačinjavaju i zvučno-vizuelne instalacije, light box objekti sa kodiranom „pametnom“ LED rasvetom u mraku, koji ovu izložbu čine i interaktivnom. U jednoj od dve prostorije će upravo biti izložena dela u mraku, gde će se čuti i Lalićeva muzička kompozicija koju je komponovao i otpevao za ovu postavku.
Na novoj samostalnoj izložbi biće izloženo oko 20 novih, do sada neizlaganih radova.
Izložba će biti otvorena do 22. maja 2022. godine i prodajnog je karaktera. Ulaz je slobodan.
„GRANICE TROŠNOSTI“ JE NAZIV TVOJE 31. SAMOSTALNE IZLOŽBE. SA NOVIM RADOVIMA I POSTAVKOM PRAVIŠ KORAK DALJE U SVOM STVARALAŠTVU. DELA SU PODELJENA U DVA SEGMENTA KOJA PRIČAJU SVOJU PRIČU. U ČEMU SE NALAZE TE GRANICE TROŠNOSTI?
Želeo sam da iskoristim podelu galerijskog prostora na dva dela i da izložim dve serije radova koji su različiti, a opet veoma povezani. Manja prostorija je u mraku, a druga veoma svetla i široka. Tu sam postavio instalaciju “Moljci“, radove poput “Gozbe“, crteže i sada, po prvi put, trodimenzionalne objekte.
LIGHT BOX OBJEKTI SU OSVETLJENI NA POSEBAN NAČIN I NIKADA SE NEĆE PONOVITI ISTA SITUACIJA U TRENUTKU VEČNOSTI. SLUČAJNOST NEPONOVLJIVIH DEŠAVANJA.
Ti objekti imaju u sebi kontroler u kojem je kod koji čini da se ploče pleksiglasa nasumično prosvetljavaju. Taj “loop“ je nasumičan, neponovljiv i svaki put pravi novu vizuelnu kombinaciju. Tri paralelno postavljene ploče se pretaču i kombinuju i prave utisak animacije. Analogna animacija je nešto što me interesuje, možda i kao kontrateža trenutnom još većem naviranju digitalne umetnosti. Unutar prostorije vizuelno prati muzika koju sam komponovao za moj glas i koja pojačava emociju iza radova.
JEDNU IDEJU SI IPAK PRENEO SA PROŠLE IZLOŽBE U OVU, A TO JE TEMAT MUVE KOJI SE SADA TRANSFORMIŠE U MOLJCE, LEPTIRE. MUVE SU BILE POLITIČKA KRITIKA, A ŠTA PREDSTAVLJAJU MOLJCI I LEPTIRI?
Ta nova instalacija se nadovezuje na muve. Kao da iz iste crvotočine kreću da izlaze, prvo monohromni, a potom sve koloritniji, veći i ulaze u apstraktni, “savršeni krug“. Moljci predstavljaju preporod, ali su takođe štetočine u očima ljudi. Jedu knjige i odeću. Ali s obzirom na to da oni imaju i neke karekteristike kao što ih imaju i ljudi, promislimo da li smo to i mi sami. Možda je to i kritika konzumerizma. Možda se bave nekom vrstom preispitivanja seksualnosti. Moji moljci svakako nisu vrsta koja postoji (trenutno), već nešto što je parodija evolucije. Značajno mi je da su crtani sa “zadnje“ strane pleksiglasa, jer tako deluju kao da su fosili u plastici, uhvaćeni u skoku, pokretu, parenju u večnosti.
KAKVI SMO MI SAMI PO SEBI KROZ TVOJ RAD?
To je jako teško pitanje, egzistencijalizam čoveka je nešto što me jako interesuje. Ponekad zaista mislim da smo mnogo više ljudi nego što bismo hteli da budemo. Otud animalnost. Otud kafkijansko prikazivanje metamorfoza. Višeslojni smo. U stomaku, kada nastajemo, prođemo kroz celu evoluciju u samo par nedelja. Nikada to nećemo pustiti dokle god je fizikalnosti, ali kako smo krenuli, možda i toga neće još dugo biti.
KOLIKO UMETNIK MORA DUBOKO PO SEBI DA KOPA DA BI OTKRIO SVOJE TAJNE, ISCELJUJUĆI SE KROZ RAD I OŽIVLJAVAJUĆI SVOJU MRAČNU, A NEKADA I SVETLU STRANU? DA LI TA IGRA I UMETNOST BOLE?
To iskreno izbacivanje najintimnijih emocija kroz umetnički rad može veoma da iscrpi. Ne znam da li može da isceli. Svoju umetnost ne radim kao meditaciju. Ponekad može da opusti u smislu pražnjenja, ali više može da oduzme energiju, da uzbudi, da iščaši. Mada je čudno da kasnije gledajući te radove koji su nastali u problematičnim vremenima, više ih ne gledam kao istu problematiku ili zapise. Ti radovi postaju ja, ti radovi postaju i prošlost i pripadaju svetu i taj je osećaj oslobađajuć. Kao trag koji si ostavio iza sebe.
NAVIKAO SI NAS DA SU TVOJE IZLOŽBE TAMNIJEG KOLORITA, ALI SA APRILSKOM IZLOŽBOM SI NAPRAVIO PREOKRET. VESELA JE. DA LI MOŽDA SADA TVOJE SRCE KUCA DRUGAČIJE? ŠTA SI HTEO DA POSTIGNEŠ BOJOM?
Boja je oduvek bila tu, ali valjda zbog inistiranja na crtežu koji jeste često monohrom, ljudi pamte moje radove kao ne toliko koloritne. Možda radovi deluju vibrantnije, koloritnije, ali ne verujem da se izložba može okarakterisati kao vesela. Radovi plene pokretom, ali unutar tema kojima se oni bave se kriju slojevi distopije, političke kritike, straha, a i nasilja. Taj kontrast mi je bitan, da postoji segment iznenađenja kada se posmatrač udubi u delo.
„GRANICE TROŠNOSTI“ PREDSTAVLJA KOHEZIJU MUZIKE, BOJA, RAZLIČITIH VRSTA NANOSA, SLIKANJA I ŠTAMPANJA. NEKADA SE PITAMO DA LI NAM JE LIČNI EKSPERIMENT USPEO?
To je uvek pitanje i postoji neka vrsta uzbuđenja pred izložbu koje je i pozitivno i negativno. Ja pretendujem da, makar u Beogradu, uvek po prvi put izložim novu seriju radova. Često su sveži, pre toga su bili samo u ateljeu. Nisu imali vremena da se implementiraju u umu. I naravno, radovi u ateljeu, u toj atmosferi, uvek bolje izgledaju jer se čuvaju međusobno. Čist galerijski prostor ostavlja radove na vetrometini, stavlja ih van zone komfora kao neki test. Za mene je taj prvi izlazak van ateljea presudan. Posle može da bude igra, svaki prostor nudi nešto novo. Korišćenje različitih materijala, kao i audio zvuk, čine da postavka izložbe bude jako izazovan segment rada. Moji radovi su trenutno modularni, tako da će svaki put biti drugačiji.
TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE „IN ALL CHAOS THERE IS A COSMOS“. ŠTA ČINI U OVOM HAOSU TVOJ KOSMOS?
Haos je kreativnost, haos je naviranje, haos je iskra. Haos je prapočetak svega. U mojoj umetnosti, haos je bitan kao inicijalna kapisla. Potom, taj haos treba kultivisati, napraviti da je čitljiv. Otuda i ime mog benda – Organized chaos. Verujem da umetnost koja zaista pokreće mora biti na nekoj sredini ta dva spektra.
