PIŠE: MARKO MAODUŠ
Da li voliš svoj glas? Ja dugo nisam. Kada sam bio dete, tata bi snimio moj glas na audio kasetu. Čim bih ga čuo, osetio bih veliki stid. I pocrveneo.
Danas? Danas mi mnogo ljudi piše kako ih moj glas opušta, umiruje, isceljuje. Ima i onih koje ne poznajem, a javljaju da ozdravljaju. Neobjašnjivo. I u najtežim situacijama.
Jedna žena se nakon operacije tumora u donjem delu kičme nalazi u velikim bolovima. Lekovi – ne pomažu. Molitve monaha sa Ostroga – ne pomažu. “Samo tvoj glas, Marko.”
U ovom tekstu, cilj mi je da doprem do tebe i pomognem ti da poveruješ da svojim glasom, svojim rečima, ali i pogledom, dodirom, pokretom – možeš negovati ranjena srca. Ali neću ti govoriti o boji glasa, dikciji, načinu kako stojiš i ostalim fizički vidljivim detaljima. Da bi ljudi želeli da čuju šta imaš da kažeš, biće ti potrebna drugačija vrsta promene. Biće potrebno da siđeš iz uma u srca. Da otpustiš potrebe intelekta da sve proverava, planira, kontroliše i sumnja. Da se oslobodiš svih nametnutih moranja. Da počneš više da veruješ, voliš, praštaš, otpuštaš. Kada to zaista i učiniš, život se okrene naopačke. Počnu da važe neki drugi zakoni. Tada Ljubav, koja je tvoj izvor, ponovo počinje da vlada. Uređuje sve, pa i tvoj glas.
Ako si kao i ja dugo bio zarobljen u carstvu racionalnog, biće ti potrebno da povratiš svoju čistotu. Čistotu bebe koja si nekada bio. Da bi video očima novorođenog deteta – biće ti potrebno duhovno čišćenje.
Šta pod tim podrazumevam? Čišćenje duše. Čišćenje svega onoga što danas živi u tvojim mislima i govori da nisi dovoljan. Da nisi voljen. Da treba da budeš lepši, jači, brži, bolji… Svega onoga što ti ne dozvoljava da osetiš veličanstvenost života – sad. Svega onoga što ti govori da su odgovori spolja. Svega što ti ne da se opustiš. Pronađeš svoj mir. I budeš ono što zaista jesi.
Podeliću sa tobom jednu veličanstvenu životnu priču. Svedočio sam joj pre nekoliko godina. Verujem da će te nadahnuti i približiti Izvoru, bar jedan korak.
Vodio sam sedmodnevni duhovni seminar na planini Tari. Doputovala je i jedna devojka iz Nemačke. Prvih dana je delovala ćutljivo. Povučeno.
Nakon dva, tri dana meditativno–molitvenih procesa, došli smo do intenzivne meditacije šamanskim disanjem. Ideja takvog procesa je izazivanje potisnutih emocija besa, ljutnje, krivice – kako bismo ih osvestili, te potom prihvatili, oslobodili i nastavili život skladniji, lakši i opušteniji.
Sećam se kao danas. Kreće meditacija. Neobično, aktivno disanje. Nakon samo nekoliko minuta, počinje napad smeha. Iako su teme neprijatne, taj snažni smeh koji se niotkuda pojavio olakšava otpuštanje u čitavoj grupi. Posle nekoliko desetina minuta visokog intenziteta, sledi opuštanje. I potpuno smirivanje.
A onda, dešava se fenomenalna stvar. Devojka ustaje i kao hipnotisana grli stariju gospođu čije je ime identično kao ime njene majke. Zagrljaj traje bukvalno deset minuta. Puštamo ih. Očigledno su našle jedna drugu. Jedna drugoj igraju uloge potrebne za duboko isceljenje duše. Devojka oseća majčinu ljubav. U času kada se zagrljaj konačno završava, ona istrčava napolje:
– Moram da povraćam. Odmah!
Jasno nam je. Nesvarene emocije i mučnina prošlosti sada izlaze napolje. Pa i na ovaj način.
Nakon toga, krećemo u šetnju dubokom šumom. Devojka peva iz sve snage. Ali to pevanje zaista nije za svačije uši.
– Jao, Bože, ja ovo ne mogu da slušam!
Cela grupa zaostaje. Njih dve, daleko ispred nas, koračaju zajedno. Šuma odjekuje. A mi sve više zastajemo kako ne bismo morali baš sve da čujemo. To traje puna dva sata.
Konačno, stižemo do vidikovca. Kažem u mislima:
– Šumo, izvini što smo doneli ovaj nemir. Oprosti, molim te. Znam da to tebe mnogo ne remeti, ali eto, u ime naše grupe i mene – izvini. I Bože, molim te, ako može ovo veoma glasno pevanje sad da prestane. Treba da uradimo meditaciju.
Tog časa, niotkuda, iskače devojka i kaže:
– Šta je ovo, kao da mi je neko odjednom oduzeo energiju za pevanje.
Prekrstim se u mislima.
– Hvala ti, Bože.
Uživamo u narednim satima u potpunoj tišini.
Sledećeg jutra, pričam sa dve polaznice seminare za koje osećam da i dalje ne otpuštaju. To jasno mogu da vidim, ali znam da ne treba ništa da forsiram. U tom trenutku, pričam o svom ličnom iskustvu. Navodim primer kako je nekada moj glas bio neprijatan. Nikakav. Kako sam ga se stideo. Čišćenjem duše i življenjem iz srca sam došao do mesta gde se ljudi na njemu zahvaljuju.
Kažem da je to moguće i za njih. Da je potrebno da dozvole da se te potisnute stvari pojave, da ih potom prihvate, izraze i slobodno nastave dalje. Jer, energija slobode je zapravo to za čim druge duše tragaju.
Tog časa se začu prekrasna pesma sa terase. One prokomentarišu:
– Čiji je ovo anđeoski glas?
Nekoliko sekundi kasnije, ona ista devojka koja je juče pevala tako da smo bežali od nje, danas to čini kao anđeo.
Naizgled ista. A u stvari, potpuno drugačija. Ona stara je umrla. Nestala. Rodila se nova. Opuštena. Slobodna. Razigrana. Meka. Suptilna. Prepuna ljubavi. I sada je njen glas potpuno drugačiji.
Sada i ona isceljuje. Ali ne samo glasom. Pokretom. Rečju. Pogledom. Dodirom.
Da li si i ti spreman za duhovno putovanje? I da li si spreman da progovoriš srcem?
Želim ti mir koji prevazilazi svako poimanje.
