ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
Збуњује ме март и није ни чудо што је скоро читав предодређен за пост. У коју год заједницу и Цркву да се загледаш – пост. Данас друге генерације „постују”. Преводим на свој језик и мислим да то изводе из поштовања према ономе коме саопштавају нешто или посте заиста тако што себе остављају у миру, а друге не познају, па се подразумева да не узнемиравају.
И постовање и пост ме асоцирају на Посланице. Мишљења сам да нам и данас иде од руке да шаљемо захтеве, препоруке, поуке и мишљења, али теже се налазе адресе или тачне заједнице или појединци којима их упућујемо. Некако… свима, многима – коме?
Црквене посланице слала је једна заједница другој (педагошке, дијалошке, етичке, празничне, непразничне, информативне, дидактичке…). Постовали су и постили једни због других. Бунтовали, прекоревали, али остајали у заједници. Ко би отпадао или се сам искључивао? Не, не (само) непослушни већ многослушни који свој глас чују и проверавају га ехом. А где је данас Гора (макар!) Сијонска, па да путује и провери га планина, природа или путник намерник? Нема, поравнали смо у оптички кабал. Нигде једра на видику, а камење користи за добацивање – уче ме да се то зове (опет) каменовање. Постујемо сви, постимо сви, али и каменујемо сви. Први неистомишљеник сада не прелази планине, просто искључи струју или оснује своју мрежу података и пријатеља. Посланице само за одабране.
Но, шта сам хтела овим посланством?
Хтела сам да опишем три садашња (моћна) тренутка – што је и тема мартовског броја.
Девојку која пише песме.
Девојку које више нема и о њој пишу песме.
Девојку која чува болесног оца кога, хвала Богу, још увек има.
По старом ранохришћанском безоптичком, а верском каналу, послала бих им једну посланицу којом укоревам себе што нисам нашла (још увек) планину са које да им се обратим.
Девојка која пише песме питала ме је за рецензију. Одлагала сам седам дана до моћног ноћног сата, када сам у даху прочитала њено исповедање вере – она то зове песмама. Жеља ми је само наслове да поређа и да добије роман из кога би разумела да стварање и долази из немоћи (неко то зове и жељом) за другим.
Девојку које више нема могли смо срести (да смо отишли) у Параћину. Није се вратила, са једне сувише познате станице за коју кажу да је и возови обилазе. Ако и једна машина почне да исповеда веру и сузе, биће то воз.
Но, девојка је била, једног другог фебруарског дана, као бивша кошаркашица, са својим спортским другарицама, суграђанима света који умеју да навијају тако што плачу, а нису воз; и даље су људи – Људине. Људине који посланице добра шаљу свим заједницама које умеју да читају да је смрт проверена гласина и да је Васкрсење истина и са гласинама. Гледала сам у тај Спортски центар града у коме сам и ја са децом, којој сам предавала верску наставу, учила о вери – као у центар света који снажно исписује не само Фондацијом коју организује са именом девојке која се зове нашим именима у овом свету, а презива у бољем свету – Васкрсење, већ намером да пошаље речи посланице целој заједници света која верује да живот може бити утакмица између два добра. Добро, наравно, увек победи.
Девојка која чува болесног оца, још је девојка, иако чува и своју децу, јер док има родитеље – свако је дете. Девојка која чува оца нема лек за њега. Свакодневно пише о папирима, лековима, зрацима који добро не доносе оцу, чекаоницама, читаоницама и канцеларијама у којима верујем да, иако доктори више знају, она паметније говори, јер она воли – они (само) лече. Девојка која чува оца избацила је болест из речника и заменила песмом Предграђа, описима суза свих девојака које више не чувају оца. Девојка која чува оца, наравно да зна за Оца и Он зна за њеног оца и сви знамо напамет посланице, али ево прилике да јој захвалим и за све мартове којима нисам опростила, а морала сам јер је то месец који се угњездио у сва моја документа.
Моћ садашњег тренутка је прилика да схватиш да воз неће стати на свакој станици, да свака чекаоница јесте учионица где те и даље оцењују као ђака најмлађих разреда, да се вера и на спортском терену учи, да после марта – за девојку која пише песме – долази многопомињани април. Моћ садашњег тренутка је што је већ прошао, а ми смо још увек ту.
Дакле, моћнији смо од тренутка, као и све три девојке којима се дивим више од садашњег било чега и кога.
Да не оставим март без априла, добар је то тренутак да постујемо, поштујемо, постимо, пишемо посланице јер и оне које су у раној Цркви кружиле, данас превазилазе оне којима су намењене као и њихове мане, проблеме или хвале, а славе баш као и све три девојке исту славу – Васкрсење.
