Danijela Živančević, spec. iz oblasti psihoterapije i savetovanja
Transformacija znači promenu stvari u nešto potpuno novo i drugačije. Prirodne nauke istražuju moguće transformacije nekih materija, tako su nam poznate transformacije šećera u alkohol, a alkohola u sirće. Takođe, kada jedemo hranu, ona se sukcesivno transformiše, fazu po fazu, u nove supstance neophodne za našu egzistenciju. Hrana se u stomaku transformiše u nešto drugo. Manje ili više, ove fiziološke mehanizme možemo uporediti sa psihološkim procesima, koji su zaduženi za definisanje slike o sebi, drugih ljudi i društva oko nas. Psihološki mehanizam koji vrši funkciju definisanja ove tri oblasti zovemo unutrašnja kognitivna mapa. Kognitivna mapa predstavlja opštu unutrašnju strukturu koja daje osobi opšti set percepcija, koncepcija, osećanja i akcija. Razumevanje ove unutrašnje psihodinamike izuzetno je važno, kako za razumevanje svojih akcija, tako i za razumevanje ponašanja i komunikacije u kojima osoba učestvuje.
Lična kognitivna mapa organizuje mentalne procese, a jedna od njenih najvažnijih funkcija je pripisivanje važnosti i značaja opaženog događaja, jer ljudi moraju da filtriraju stimuluse iz spoljašnje sredine kako bi napravili prioritete. Veoma je važno shvatiti da najveći deo vremena kognitivna mapa deluje na automatskom, nesvesnom nivou, upravo zbog važnosti brzine odlučivanja i delovanja. Dakle, kao što se hrana koju jedemo, kroz proces varenja, transformiše u druge oblike i sadržaje, tako se i stimulusi iz objektivne stvarnosti, putem filtera kognitivne mape, transformišu u lične doživljaje. Dakle, postoji velika razlika između objektivnog događaja i subjektivnog doživljaja. Jedno je objektivni svet kao takav, a drugo je naša mentalna reprezentacija tog sveta.
Kada ocenjujemo da su nečije mentalne predstave stvarnosti u skladu sa samom stvarnošću, tada kažemo da je ta osoba realistična. Međutim, ljudi mogu da imaju neodgovarajuće predstave o nekim važnim životnim pitanjima kao što je ljubav u partnerskom odnosu, seksualnost, vaspitanje i roditeljstvo, prijateljstvo i bliskost, uspeh i zadovoljstvo, rad i stvaralaštvo, novac, i tada kažemo da osoba iskrivljuje ili otpisuje stvarnost, odnosno da nije realistična. Dakle, važno je da osoba sebi tačno predstavi stvarnost, ali i da joj pripiše odgovarajući značaj. Zbog toga govorimo o racionalnosti.
Osoba je racionalna kada ima tačne predstave o sebi, drugima i svetu, što je izuzetno važno, jer će se tada pojedinac dobro kretati kroz život, biće sposoban za spontanost, bliskost i dobre odnose sa ljudima, uspešan u ostvarenju svojih ciljeva, umeće da ostvari svoje želje i da oseti zadovoljstvo i sreću. Ovakav pojedinac će znati da rešava životno nužne probleme, ali i da izbegne ili prihvati nerešive probleme. S druge strane, ukoliko u kognitivnoj mapi ima puno netačnih informacija i zabluda o važnim životnim pitanjima, osoba će u tim oblastima lutati, biti neuspešna i nezadovoljna, zbog čega će kriviti druge ljude i sam život. Međutim, time sebi dodatno stvara još nepotrebnih problema koje neće znati da reši, izbegne ili prihvati, i zbog toga će imati različita neadekvatna neprijatna osećanja i raspoloženja. Jedini put za izlazak iz ovakvog neproduktivnog kruga je usklađivanje sopstvene mape sa objektivnom stvarnošću. Dakle, ukoliko stalno donosimo iste odluke u jednoj oblasti života, i kroz godine se ispostavlja da nam šteti, onda rešenja treba potražiti u sebi i promeni sopstvenih uverenja. Nažalost, mnogi ljudi to nikada ne učine.
Mentalno funkcionisanje koje ne pravi razliku između mape i teritorije je veoma rašireno među ljudima, a dva su osnovna razloga za raširenost ove navike. Prvi je evolutivni, jer se u konzistentnosti kognitivne mape postiže automatizam razumevanja stvarnosti koji štedi vreme i energiju za ostvarivanje osnovnih ljudskih potreba, jer kada bi se ljudi stalno preispitivali u vezi toga da li su nešto dobro opazili, razumeli ili vrednovali, gubili bi puno energije na to. Drugi razlog leži u doživljaju sigurnosti, jer se ljudi uglavnom osećaju sigurno kada veruju u svoju definiciju stvrarnosti, bez obzira na to da li je ona tačna ili netačna. Zbog toga čovek teži da stimuluse iz stvarnosti redefiniše i uklapa u svoje viđenje sveta.
Kada čovek počne da sumnja u svoje definicije stvarnosti, on oseća nesigurnost, ali to jeste i prvi korak lične transformacije, jer dok god razmišljamo na isti način, naše akcije će biti iste, a samim tim i naši rezultati. Promeniti lični život ne znači promeniti spoljašnje okolnosti, već promeniti lična uverenja, što dovodi do promene i u emocionalnim reakcijama, i na kraju do promene ponašanja, odnosno delovanja. Sve dok ne vidimo razliku između spoljašnje stvarnosti i naših ličnih utisaka ne možemo da vidimo gde se nalazi tačka moguće promene, gde leži mogućnost za rad. Dakle, nije moguće postići razvoj ličnosti bez transformacije kognitivne mape, jer i sama ideja transformacije bazirana je na činjenici da postoje različiti nivoi svesti, i odnose se na prelaz sa jednog na drugi nivo samosvesti. Niko ne može dostići viši nivo samosvesti bez transformacije unutrašnje kognitivne mape stvarnosti.
