KLJUČEVI  INSPIRACIJE, SVETLOSTI, MAŠTE

Piše: Anima Mundi
Fotografije: iz privatnog albuma

Nataša Filipović, dizajner, umetnik. Rodila se u Subotici, na severu Bačke, tamo gde se život odvija polako, po nekom ustaljenom redu i pravilu. Da bi nasledila porodičnu adokatsku kancelariju, studirala je pravo, ali srce i sudbina su je odveli  putem dizajna i umetnosti. Veliki je značaj srca i duše u čovekom životu, te je njihov put i sledila.

U svet dizajna krenula je kasnih devedesetih kroz šešire i lampe. Stvarajući svoje izmaštane predmete, znala je da je na pravom putu. Tako 1996. godine postaje član UPIDIV – a (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine).

Prvu samostalnu izložbu šešira imala je pre 20 godina, od kada postoji i njen brend NF hats.

Kao mala, igrala je tenis, učestvovala na mnogim teniskim turnirima, i taj miris teniske šljake i dudove subotičke šume, usadio je u nju borbeni duh da se nikada ne predaje. Kada je poslovno bilo najteže, bila je najjača. Jer biti uspešna preduzetnica u Srbiji, nije ni malo lako.

Danas je majka troje talentovane i divne dece, supruga uspešnog poslovnog muškarca i zadovoljna poslovna žena, koja sa ogromnom ljubavlju i tradicijom vodi svoj salon šešira NF hats u Novom Sadu.

Šeširi nisu samo modni detalj, oni su i umetničko delo. Žene koje ih nose veruju u glamur i filozofiju lepote. Da li žene u Srbiji vole da nose šešire? Zašto i kako baš šešir u tvojim umetničkim rukama?

Žene u našoj zemlji sve više vole da nose šešire, jer žele da budu posebne, autentične, sa osobenim stilom. Kada sam počela da ih radim, a to je bilo pre dvadeset godina, situacija je bila drugačija, i tada su ih nosile samo one hrabrije. Danas, žene mnogo više nose šešire, i u poslednje vreme češće uzimaju one sa velikim obodima.

Šešire sam počela da radim tako što sam učila zanat kod poslednje modistkinje Irene Balog u Subotici. To je bilo značajno iskustvo, koje sam posle nadogradila godinama rada u sopstvenoj radionici, istražujući razne tehnike. Kod nas, na žalost, ne postoje mesta gde se to može naučiti, kao što u inostranstvu postoje razni kursevi, škole i sl. Imala sam želju da malo pomerim granice, tako što ću klasične šešire na neki način “smekšati” i dati im savremeniji, mladalačkiji izgled.

Moja ljubav prema dizajnu i stvaranju mogla me je odvesti i na neku drugu stranu, i sigurna sam da bih sa jednakim entuzijazmom dizajnirala garderobu, nameštaj, enterijere…

Sa ovim proizvodom sam našla svoje mesto na tržištu, ispunila svoju želju za stvaranjem i istraživanjem koje i dalje traje.

Koliko žena mora imati hrabrosti/lepote da ponese šešir, i da li je on i tvoj modni detalj?

Moje iskustvo u radnji je takvo da zaista nije bitno koliko je lepa žena, da li ima ovalno ili okruglo lice, kakav joj je oblik nosa… nego da li uživa da nosi šešire, da li se dobro oseća kada ih nosi.

To je stvarno istina i presudno je prilikom nošenja šešira. Ja zimi nosim šešire malih oboda, ali volim i one sportskijeg izgleda, kao i neobične kape koje takođe imam u svom asortimanu.

Na tržištu su prisutni fascinatori. U kojim prilikama se oni najčešće nose?

Fascinatori (vrsta ukrasa za kosu) su nešto noviji na našem tržištu. U svetu, posebno u Engleskoj, već su odavno poznati modni detalj. Često viđamo Kate Middleton kako ih nosi na odličan način. Na zapadu, dizajneri koji se bave izradom šešira, uglavnom rade i fascinatore, jer su i to, na neki način, pokrivala za glavu. Žene su ih u početku stidljivo prihvatale, ali sada se dešava da češće prodamo neki ekstravagantniji model od diskretnog. Uglavnom se nose za svečanije prilike i budu odličan detalj, pogotovo ako je toaleta veoma jednostavna i svedena. Tada je takav detalj na glavi prava mera i daje originalan izgled. Mi ih izrađujemo od različitih materijala (filca, sinamaja), a ”custom made” podrazumeva izradu po porudžbini od datog materijala, kako bi se sve perfektno uklopilo uz određenu garderobu.

 I bi svetlost! Davne 1998. godine, među prvima u Srbiji, počela si da proizvodiš lampe. Kada i kako je nastala tvoja prva lampa od ideje do realizacije?

Moja prva lampa nastala je 1998. godine. Mnogo sam eksperimentisala sa različitim materijalima i oblicima. Dobila sam zahtev da napravim jednu lampu i to mi je bio izazov. Na kraju je uspelo, a kada sam ovladala tehnikom, shvatila sam da je moguće  napraviti različite oblike, koji su pomalo bili svetleće skulpture u prostoru. Svetlo je prijatno, ambijentalno, jer je “zarobljeno” u transparentnom abažuru.

Gde si izlagala lampe, pošto su zbog svojih dimenzija i oblika i lepote, bile i jesu jako tražene?

Imala sam nekoliko izložbi lampi u Subotici, Novom Sadu, Beogradu, a mnogo sam sarađivala i sa arhitektama i dizajnerima enterijera, jer su lampe takve da su uvek mogli poručiti posebne oblike, boje, i uklapati ih u određene enterijere. Proizvodnja ovakvih lampi je unikatna, sve se radi ručno, od varenja konstrukcije, do stavljanja troslojnog abažura, i zato se rade samo po porudžbini.

Danas kada je sve industrijalizovano, unifikovano, isto, koliko slobodan umetnik može da dođe do izražaja? Mada dizajnerima/umetnicima nikada, ni u jednoj epohi, nije bilo lako.

U tom pitanju je zapravo i odgovor. Upravo je šansa umetnika i dizajera da u takvom svetu dođu do izražaja, jer uvek postoje ljudi koji ne žele da budu deo te unifikacije, već žele da budu svoji, posebni, pa u tom smislu i grade svoj stil oblačenja, svoj muzički ukus i dr. Kada pogledate, u svetu svuda postoje veliki modni brendovi, šoping molovi koji su gotovo svi isti, ali uvek postoje i ulice gde možete pronaći dizajnerske radnje, neke male brendove i proizvodnje koje se prodaju samo u tim zemljama, nešto autentično i originalno.

Umetnicima i dizajenerima nikada nije bilo lako, ali mislim da je danas takvo vreme da je razlika između uspešnih i manje uspešnih otprilike u tome koliko neko ima ili nema smisla za marketing, odnosno kako se neko predstavlja na tržištu, i kako uspeva da animira kupce i predstavi svoj proizvod kao “in” stvar.

U današnjem svetu, svetu društvenih mreža, brzih komunikacija, mogućnosti su velike, ali ne uspevaju svi da se nametnu. Za to je potreban poseban talenat.

Kako započinješ svoj poslovni dan?

Raznoliko. Moj posao ne podrazumeva samo kreiranje i izradu proizvoda. Pošto imam radnju, imam i različite obaveze vezano za to, zatim se bavim i odabirom materijala, komunikacijom sa kupcima, marketingom. Kada bih radila u nekoj firmi i bavila se dizajnom, verovatno bih bila okrenuta samo tome, ali pošto vodim svoj posao, to podrazumeva i mnogo drugih stvari. Ono u čemu zapravo najviše uživam je kreiranje, a posebno volim rad u radionici koji mi nikada ne pada teško.

Kako uklapaš porodične i poslovne obaveze?

Imam sreću da mi je radnja veoma blizu stana i to mi je značajno, jer imam troje dece, a posebno mi je značilo kada su bili mlađi. Privatan posao daje tu mogućnost da organizujem svoje vreme, iako nije jedostavno balansirati između porodičnih i poslovnih obaveza. Sada su deca već malo samostalnija i imam nešto više vremena da se posvetim poslu. Oni često navrate u radnju i drago mi je da tako mogu da nauče razne stvari, da vide kako se komunicira sa kupcima, da shvate šta znači voditi takav posao.

 Da tvoj život treba da stane na parče papira, koje bi glavne elemente i junake na njemu nacrtala?

Junaci su moja deca i suprug, moji roditelji, sestra, drugarica iz detinjstva, a elementi: dizajn, sport, muzika… ljubav, emocije, energija, rad, stvaranje.