PIŠE: LEJLA H. ALOMEROVIĆ
FOTOGRAFIJE: UNSPLASH.COM
Zaista, dani su nalik nanizanoj niski zrna brojanice-tespiha ili đerdanu, sa tačno određenim brojem. Nekad su od ćilibara, nekada od sedefa, nekada od kostiju kljova pustinjskih životinja. Nekada su od drveta spretnim rukama oblikovani da se mogu među jagodicama prstiju premetati, da se dotakne zrno na zrno, da njime, izgovorenim, primičemo Ime po Ime, dan po dan, gde svaka misao zastane, između zrna zapadne uzdah koji nas koliko bliži toliko i udalji večnošću. Perle na niski su nekada reči koje skupljamo na majčinom jeziku, reči koje poniknu iz božje knjige, božjim Rečima obučene. Neke su mistikom divana ogrnute, vunenim ogrtačem drevnih sufija i pesnika, nekada su one reči koje ne izgovorimo, sabrane u dubini duše, nikad uvedene u svet, već bivaju na rubu nas.
To su one što kolaju venama, zrno po zrno slova, koje iskaju pitanje o ljudskom smislu i besmislu života i smrti, o velikoj i nedokučivoj tajni u onoj velikoj borbi pomirenja dve krajnosti čineći krug stvarnosti, što čini put svakog čoveka, jer svima nam je isti horizont ponuđen. Nalik na tespih-brojanicu, kao okvir koji treba ispuniti rečima Reči.
Onaj prostor i tišine između dva zrna su ljudi pokrenuti jedrom suđenog sa kojima se srećemo, mimoiđemo i/ili zauvek rastanemo. Neke nikad i ne sretnemo, a bliži nam od bližih.
Tespih je vezan i za opraštanje, jezikom Orijenta rečeno – halalom. Nije nam nepoznata reč halal, ali je se retko setimo da je potražimo od Boga, živi od umrlih, živi od živih, pa i da sebi oprostimo.
Ima tako nekih ljudi koji su umrli pre svoje stvarne smrti. Zamrli sudbinom kao znak da sve prolazi kao otkotrljano zrno sa niske tespiha-brojanice između prstiju, ispraćen u nečujnost Pera što prolazi u sunovrat noći na izdisaju što ne prolazi.
Čovek nije stvorio sebe u igri ovog Sveta nevidljivih obrisa konačnog i Beskonačnog. Svako ima svoj otisak prsta, nikad ponovljeni, nikada dva ista otiska. U ogledalu sebe kroz prsten vremena stvoren iz nenajavljene samoće, u mimohodu, sledi svoju putanju u zaboravu prošlih vremena. Roditelji nam isti. I tako je započela igra brat na brata.
Skriveni snom u svetu novih stvaranja, u javi izgubljenih igara, hodamo slepim ulicama. Kao da se igramo žmurke. Naše putovanje je zajedničko. Za vreme puta govorimo ili ćutimo ono što se vidi očima ili sluhom čuje. Tišine su te koje nas otkrivaju. Život nema pravila igre, kao što i ovi ratovi nemaju pravila i čast borbe. Spletkaroši nam sledili krv u arterije i kamen postadosmo. Na Istoku, u svetoj zemlji obezglavljeni, na zapadu se pravimo ili jesmo mrtvi. Games of trone.
Svet je gledališni prostor prostrt kao atrijum u kojem je vidljiva njena senovita iluzija u koju je uvučena i publika, smeštena u dnu atrijuma, od koje ih deli beli zastor iza kojeg se dešava „teatar – igra senki“. To je kao granica između fizičkog, sveta gledališta i imaginacije i onoga što je iza kulisa.
Neki su baš tu u sredini.
Nekada smo se zorom budili za novi dan – u novom danu, nova je i nafaka. Započinjali smo zahvalom. Danas se budimo spremni za rad. Pravila igre postoje u areni prostora koja je suština ovoga sveta. Postoji li sredina terena, sredina sama za sebe da znamo na čijoj smo strani. Jer sredina je prava između dve tačke. Odvojili su od nas neke zlatne i drage stvari predaka, ostavljene u amanet. Ono što smo zaradili, bankar kaže da nam ne pripada. Evo, upravo su mi poruku poslali. SMS. Tako se piše. Plaćamo grmljavinom slobodu. Kažu, ko dugo gleda u Sunce, može da oslepi. Od Sunca se mogu ugrejati kosti, e tu mi ne možete ništa. Nije vaše. Neko baš u toj igri želi da nam zaklanja vidik i Sunce kao da ono nije dovoljno veliko za ceo Svet.
Sunce je ono koje stvara senke, koje nisu samo privid. Ispred svake senke skriveni su ponori, tuge, čekanja i svi oni prostori između zrna tespiha, sve one naše praznine i misli ne bi li dokučili ispisane dane dok širimo ruke ka njima. Kao da nam nedostaje taj jedan pogled u suočenju neizbežne sadašnjice. Kao da nije dovoljno da i u samom danu postojanja zapravo prestajemo. Nije to štamparska greška, izgubljen rukopis, niti proliveno mastilo preko slova, pa ih ne možemo doživeti, misleći da nas baš te reči mogu pronaći, da nas mogu usrećiti, baš smo njih hteli, tražili da budu, kao da igramo žmurke rečima vremenu zabranjene.
Kao da smo pod nekim navodnicima nekih polurečenica ili upitnici. U igri između postojanja i nepostojanja, jave i snova, smešteni u brižnost Reči koja nas leči od vremena privida i u svim rezbarijama vremena iscrtanih na licu, u zaklonu senke gde se ne raspoznaje tačka gde je Sunce a gde počinje senka bivanja, ipak ne mogu biti tamo gde me nema, niti mogu potrošiti dan kroz sve reči ovoga sveta.
Igra biti ili ne biti ono što nismo. Biti dostojan Reči sa početka vremena, jer smo svi iz nje potekli i nakon igre senki, svi ćemo se u nju i vratiti:
… jer večan je čovek
u svom krugu vremena
u krugu sebe sobom sapleten
svoj vek nosi
tek toliko kolika je
belina između slova,
između dva zrna tespiha
prostor i vreme,
staklena perla Tvog beskraja,
ni jedan dan nije prekratak,
i može nas spasiti
ono jedno zrno izgovoreno
međ uzdah srčani.
Eh, što nisam…
