TAJ DEČAK!

PIŠE: SLAVIMIR STOJANOVIĆ FUTRO

Sunce se smeje nad Beogradom.

Deca se vesele rođendanu našeg glavnog gra­da.

Oni ne znaju da trče po krvi onih koji su hrabro poginuli za slobodu Beograda.

Zastave se vijore na zgradama.

Sunce se i dalje smeši, a oktobar razliva mirise jesenjeg cveća.

Svi su veseli jer žive u slobodi.

Sunce ponosito priča o oslobođenju Beograda.

Lišće šušti i kao da progovara:

“Beograde, srećna ti sloboda!”

Učiteljica je pročitala ovaj domaći pred celim odeljenjem. Tema je bila Oktobarsko sunce nad Beogradom. Zadatak je uradio jedan dečak iz srednjeg reda, treća klupa desno. Rekla je da će njegov domaći poslati na gradsko takmičenje. Bili smo treći razred, imali smo po devet godina. To nije bio prvi put da je tog dečaka izdvojila i pohvalila. Prethodne godine, u drugom razredu, smislio je pesmicu na temu Prvog maja: Tri osmi­ce na barjaku se viju, dok se radnici i žandarmi biju. Taj dečak je u našim očima bio čudo i ma koliko se trudio da bolje pišem od njega, nisam imao šanse. Učiteljica je volela pisanje, a volela je i likovno. Tamo sam bio bolji, slikao sam mrtve prirode, vaze, tikve, draperije i sušeno voće kao da su prave, sve dok taj dečak nije nacrtao moju karikaturu. Na njoj su mi uši bile ogromne kao da bih njima mogao da poletim, što i nije bilo daleko od istine, ionako su me zvali Dambo. Nacrtao je sve kako jeste, samo pojačano, kao da crtež ima zvučnike i, naravno, svi su se smejali do suza. Nastavio je da crta i ostale u odeljenju, sa istim uspehom i ovacijama, i polako preuzimao moju likovnu krunu. Na fudbalu nije bilo ništa bolje. Ja sam igrao u pozadini, a on u napadu, gde je re­dovno davao golove kojima smo pobeđivali dru­ga odeljenja. Nisam mogao da ga smislim. Što bih se više mrštio kada ga pogledam, on bi se više smejao, a kada se smejao, on je nekako si­jao. Tako mi se činilo.

Samo nekoliko nas je imalo sve petice u odeljen­ju, ali su njegove petice bile deblje i teže i činilo se da je dnevnik zbog njih morao da stoji hori­zontalno. Dolazio je u školu autobusom iz centra grada, nije bio iz našeg kraja. Oblačio se potpu­no drugačije. Živeo je u nekom nama nedokuči­vom, specijalnom svetu i samo povremeno sila­zio među nas smrtnike u školu. Nosio je ame­ričke koledž jakne i izgledao kao mali glumac iz njihovih tinejdžerskih filmova. Tada je premijerno u bioskopu bio prikazan Supermen i svi smo se složili da je on isti Klark Kent u detinjstvu. Izgle­dalo je da pred sobom imamo superheroja. Čak smo ga i zezali da mora da je sa druge planete, da ga je možda ujeo radioaktivni pauk kao Spaj­dermena ili da je upao u isušeni bunar pun slepih miševa kao Betmen. Neki su mu obećavali da će kad-tad pronaći njegov kriptonit, njegovu slabu tačku.

Polako smo rasli i ma koliko da ga nisam podno­sio, nešto me je vuklo da počnem da se družim sa njim, nadajući se da će deo tog njegovog blis­tavog isijavanja da odradi svoj posao i na meni. Dopadala nam se ista devojčica iz škole. Nije bilo teorije da ga u tome pobedim. Bio je u svakom pogledu jači i ja sam mogao samo da posmat­ram kako je posle škole prvi put prati kući, kako je prvi put uhvatio za ruku, prvi put zagrlio, prvi put poljubio, nežno, u obraz. Istovremeno sam se topio i mrzeo ga. Hteo sam da bu­dem on. Nisam ja uopšte bio loš, imao sam sve petice kao i on, bio sam dobar i u školi i u sportovima, nisam ni loše izgledao, osim tih ušiju, ali mi je uvek i u svemu taj posebni dečak izmicao.

A onda je došla srednja škola i on je otišao iz naših života, koji su nastavili da se odvi­jaju nekako po uobičajenom planu i progra­mu, samo bez njega i svega što je sa njim dolazilo. Sve to je sada odneo u neku drugu školu, nekom drugom društvu da sija, blista i bude nedostižan nekom drugom, sličnom meni. Srednja škola je proletela i ja sam povremeno u kraju slušao priče o njemu, da studira, ali da se propio, da je počeo i da se drogira kao većina ljudi iz centra, da mu nema spasa. Zemlja je počela da se raspada i njegova sudbina je zvučala tako logično. U to vreme mogla je da te ubije samo mobilizacija ili droga. Zato sam se izbezumio kad sam ga video na televiziji zdravog i čitavog, sijao je kao nikada, do­bio je neku međunarodnu nagradu i pucao je od samouverenosti. Srce je htelo da mi iskoči, bio sam toliko ponosan što sam od­rastao pored njega. Posle sam ga redovno pratio po medijima. Nema tog intervjua sa njim koji nisam pročitao. Nema te emisije koju nisam odgledao. Osećao sam kao da mi je rod rođeni, kao da mi je brat, a kada je spomenuo svoje društvo iz osnovne škole došlo mi je da eksplodiram od sreće. U jednom intervjuu, u najvećim dnevnim no­vinama, izjavio je da ga je zvala učiteljica da mu čestita na uspesima i da kaže da je znala da će tako biti.

I ja sam znao, sve vreme.

Nastavio sam da budem ono što jesam, da vredno radim, ugledam se na njega i koliko god mogu uživam u putu. U međuvremenu sam našao ljubav svog života, oženio se i na dan kada smo dobili ćerkicu zazvonio mi je telefon: Čestitam, lafe! – čulo se sa druge strane. To je bio on. Ispustio sam te­lefon i jedva ga čuo da dolazi na proslavu. Ne znam da li sam bio srećniji zbog toga što sam postao tata ili što ću ga posle toliko vremena videti.

– Umrla mi je keva… – počeo je.
– Žao mi je… veoma… divna je žena bila… – rekoh.

I onda, kao da je odškrinuo kofer sa krip­tonitom, objasnio je sve što je mislio da je neophodno. Rodio se kao dete ljubavi dvo­je mladih na početku studija, ostavljen u internat preko nedelje, samo vikendom je viđao roditelje, sve dok ga u trećoj godini nisu stavili u avion i poslali samog dale­ko, deset sati dalje, u Ameriku kod mami­nih roditelja. Rekao je da je bio tamo do svoje pete godine, išao u internacionalno obdanište i kad se vratio nije prepoznao svoje roditelje na aerodromu. Sa njima je bio njegov mali brat, zbog čijeg rođenja je i poslat u Ameriku. To je bio njegov radioak­tivni pauk, njegov isušeni bunar pun slepih miševa, njegov kriptonit. Zbog toga je ceo život morao da dokazuje da je poseban, da je vredan roditeljske pažnje i ljubavi. Zbog toga je razvio svoje supermoći. Rekao je da nema prijatelje, da živi u paralelnom svetu, sasvim sam. Rekao je i da ne bri­nem, jer zarad svojih supermoći ima još i oca. Bio sam, naravno, preneražen svim što sam čuo. On me čvrsto zagrlio, još jed­nom čestitao za ćerkicu i rekao da se javim ponekad, da sada imam telefon.

Nisam ga nikada zvao. Nisam znao šta bih mu rekao i kako bih mu pomogao. Pre nekoliko meseci, čuo sam da mu se otac teško razboleo. I dalje sam ga viđao na te­leviziji, redovno je sijao i briljirao jači nego ikad. A onda je opet zazvonio telefon.

– Umro mi je ćale… – rekao je tiho.
– Šta ćeš sad? – pitao sam još tiše.
– Samo ti si mi ostao – rekao je jedva čujno i nestao.

Od kada ga nema, sve se promenilo. Više ne čitam novine, ne gledam televiziju, ne čujem ništa novo o njemu, ne tražim ga. Umesto toga, gledam svoju ženu, ponekad i predugo, pa joj bude neprijatno, a svoju ćerku ne puštam iz ruku, samo je gnjavim, mazim, grlim i ljubakam.

A njega, iako ga nema, viđam redovno.

Svakog jutra kada se pogledam u ogledalu.

Jer ja sam, oduvek bio i ostao, baš taj dečak.