PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ, PREDAVAČ, AUTOR, PRAKTIKANT TEHNOLOGIJE VIŠE JA
Živimo u vremenu inteligentne tehnologije. Naši uređaji nam služe kao produžetak sopstvenog informacijskog polja, pohranjujući naše uspomene, misli, zapisane i izrečene reči. Pomoću njih se priključujemo na svetsku mrežu, razmenjujemo ideje, spajamo se sa srodnim dušama i isključujemo od nesrodnih. Složni smo u glasu da nam je digitalno doba donelo neverovatne mogućnosti slobode kreiranja, zaboravljajući da se zapitamo koliko smo se sopstvene moći odrekli u tom procesu, verujući više tananoj mašini u svojim prstima nego vlastitoj snazi.
George O’Donell je naučnik koji, kroz svoju akademiju ARVARI, uči ljude kako da gledaju na daljinu (remote viewing). Njegovi programi su rezultat višedecenijskog istraživanja nekoliko tajnih državnih službi, od kojih je svaka došla do vrednih znanja da je ljudski mozak neograničenih moći, te da je u stanju da se priključi na neopipljivo informacijsko polje – The Universal Mind – i iz njega dobije sve informacije koje su nam potrebne. Ovo znaju brojni realizovani individualci, koji dubokim i posvećenim radom na sebi, svesno pristupaju toj globalnoj mreži, prikupljajući ideje za projekte, ispitujući finansijska tržišta unutrašnjim vidom i igrajući se u tom beskrajnom bezvremenskom prostoru. Ono što svi imaju zajedničko je neprikosnovena disciplina i istrajnost vere u nemoguće.
Ja se godinama bavim proučavanjem ljudskih potencijala i sama sam O’Donellov učenik. Ono što sa sigurnošću tvrdim je da je talas Novog Sveta, koji zajedno gradimo, već krenuo – pametna tehnologija na delu je put ka spoznaji naše sopstvene unutrašnje Tehnologije. Naše je da prihvatimo da smo mnogo moćnija bića nego što sebi priznajemo.
Jedna lekcija na tom putu koju je meni nedavno poklonio moj pametni telefon bila je potpuno gašenje. Previše aktivnih aplikacija, previše otvorenih prozora, previše razmenjenih poruka – inteligentni stroj se sam isključio. No, to nije sve. Gašenje je ispratilo i moje telo, koje je prethodnih dana moralo da isprocesuira te silne informacije, napiše sve te poruke i iznese započete misli.
Nastupio je period entropije – potpunog nedostatka životne energije.
Ono što ranije nisam znala je da entropija u sebi nosi uzvišeni dar, te joj se nikada nisam prepuštala. Borila sam se protiv nje nasilnim izlascima, treniranjem i aktivnostima sa ciljem da taj neprirodni umor savladam. Čitala sam, gledala filmove, razgovarala.
Ovaj put, samo sam se opustila i spavala – dva dana.
To je bio redak luksuz. Sebi nisam dozvolila da se bavim objašnjavanjem procesa kroz koji prolazim, niti da ga na bilo koji način ometem. Prepustila sam se snu i težini svog umornog tela, znajući da u blistavim dubinama moga bića ključaju nove ideje, još uvek nepristupačne limitiranom umu.
Gde se svesno ugasilo, nesvesno se bacilo na rad.
Na mom telefonu i kompjuteru baterije su 100% dok ovo pišem. Svesna sam da je dan tek počeo i da sam samo načela njihove energetske kapacitete. Kako se sati i misli budu nizali, obratiću pažnju na tu brojku u uglu ekrana, jer mi govori puno o samoj sebi.
Kako na nebu, tako na zemlji.
As Within, so Without.
Kao i naši telefoni, mi imamo skriveno RESTART dugme u sebi. Ako želimo da realizujemo svoje potencijale, vreme je da naučimo da ga koristimo. Možda nam svi ti otvoreni prozori i aplikacije nisu ni potrebni, jer je ceo svet već u nama.
