PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARIJANA-ANA MEDENICA-JAŠOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Marijana-Ana Medenica-Jašović je rođena u Peći. Po zanimanju je diplomirani ekonomista i radi u struci 28 godina. Slikanjem se bavi više od 30 godina. Udata je i ima dva sina. Živi i radi u Beogradu.
Njena potreba za stvaranjem prisutna je svakodnevno i ogleda se u svim segmentima života – pre svega u slikarstvu, ali i u dizajniranju enterijera, restauraciji nameštaja, izradi ručno heklanih odevnih predmeta, kao i u kulinarstvu.
Za nju je svaki novi dan – novo umetničko delo satkano od sitnica koje joj pružaju radost, dok najviše vrednuje vreme provedeno sa porodicom i prijateljima.
Renesansna žena 21. veka koja snagom ljubavi i kreacije stvara na mnogim poljima. Učestvovala je na kolektivnim izložbama, a svoju prvu samostalnu izložbu pod nazivom „Sve što jesam” je imala u avgustu 2025. godine u Galeriji Nikola Radošević.
Dobitnica je i pohvalnice Tesline naučne fondacije za radove ,,Napon bez buke“, ,,Čuvar tajne“ i ,,Misao bez reči“, pa je tim povodom pozvana da učestvuje na kolektivnoj izložbi 2026. godine u Njujorku.
Kako bi opisala svoju umetnost?
Umetnost kao radost življenja, kao divna potreba i želja da stvoriš, napraviš svojim rukama, svojim mislima, idejama i najviše osećanjima. Moja umetnost je intuitivna, neplanirana, često vrlo ekspresionistička, bez predumišljaja. Baš ono što jesam ili kako osetim ljude oko sebe, pojave, situacije. Najlepše je videti srcem i kada to preneseš na platno, ne mora da bude savršeno, ali će ta energija nekom nešto značiti. Ako moja umetnost dotakne makar i jednu dušu, meni je dovoljno za radost. ,,Radost je kao strast, mora se podeliti sa nekim da bi bila potpuna“ – kako glasi posveta mojih dragih kolega u knjizi koju su mi poklonili pre više od 20 godina. Mudra rečenica koju sam usvojila tada i živim je svakodnevno. Umetnost ne mora nužno da bude materijalizovana, ne mora to da bude slika, crtež, ručno pleteni šal, obnovljena sofa, domaći kolači… Umetnost je i lepota ophođenja, osmeh od srca, lepa reč, oko za detalj koji nekom znači, sposobnost da u svakom i svemu pronađeš lepotu. Umetnost je kada u svakom danu imaš neki razlog za radost, kada umeš da ugodiš i sebi i drugima nekim malim stvarima, sitnim pažnjama, ljubavlju i toplinom. Ako naučiš i da te kapi kiše na licu preplave radošću, ti si već umetnik.
Kada si shvatila da kreativnošću najlakše i najlepše predstavljaš svoju suštinu?
Mislim da je to suština mog bića oduvek. Dokle god sežu moja sećanja, pamtim sebe sa potrebom da nešto napravim, ulepšam po svom ukusu, da učinim da nešto zasija, bljesne, da mu ljubavlju i pažnjom dam dušu. Moju sklonost ka crtanju i slikanju je u mom najranijem uzrastu prvi primetio i negovao moj deda Gavrilo, mamin tata. Snabdevao me je olovkama, bojama, papirima i do suza bi bio ganut gledajući me dok slikam. On bi te moje radove kačio po babinim sveže lepljenim, reljefnim tapetama usred dnevnog boravka i sa ponosom svakom ko bi došao pokazivao moja ,,dela“ i pričao o meni kao kustos o umetniku u muzeju.
Moja baba Vojka me je naučila da štrikam i heklam kada sam imala nekoliko godina i to su bili posebni, za mene predivni rituali. Skuva se kafa, iznesu se domaći kolači, a sve te divne žene izvade svoja pletiva i hekleraj, konce i igle, i uz priču, spontano i bez opterećenja, svojim umećem stvaraju prava umetnička dela.
Pokušaje ,,restauracije“ nameštaja sam takođe imala u tom periodu. Mama i tata su imali nameštaj za spavaću sobu od ružinog drveta, ali se meni nije dopadala ta boja. Ushićena zbog ideje koja mi je sinula, uzela sam mamin lak za nokte u roze boji i počela od jedne natkasne. Lepo mi je krenulo, a onda je mama ušla u sobu i zaustavila me je šokirana onim što sam napravila. Danima sam bila uvređena i ljuta što nije razumela da bi prefarbani nameštaj bio lepši. Tata se smejao i podržao me je, što mi je značilo kao uteha zbog prekinutog procesa moje prve restauracije.
Tako da mislim da je umetnost moja suština otkako sam postala svesna sebe i svog postojanja na ovom svetu.
Koliko ti je detalj važan u svemu što radiš – bilo da praviš kiflice, heklaš, restauriraš nameštaj, slikaš, pišeš?
Volim detalje i posvećujem im se, po mišljenju ljudi oko mene, čak i preterano. Zaustavim se u momentu kada se odmaknem, pogledam ono što sam napravila i osetim blagost. Ili kada primetim da će to detaljisanje prerasti u sitničavost. Sve dok uživam u tim sitnim potezima kojima stvaram filigranske motive na slikama ili kada se trudim da mi svaka napravljena mantija bude makar sličnih dimenzija, ne odustajem od detalja. Kada pišem, potrudim se da budem jasna i precizna, da ne mistifikujem i ne ostanem nedorečena.
U avgustu 2025. imala si svoju prvu samostalnu izložbu „Sve što jesam“ u Galeriji Nikola Radošević u Beogradu. Čime si se predstavila beogradskoj publici?
U saradnji sa divnim timom iz galerije sam uspela da predstavim čak 27 slika, što je za jednu postavku popriličan broj. Pritom je većina velikog formata, ali pošto smo izložbi dali naziv ,,Sve što jesam“, nije moglo drugačije nego da bude u skladu sa mojom sklonošću ka bogatom maksimalističkom stilu. Dodatnu punoću su dali komadi restauriranog nameštaja koji su deo postavke, kao i moji ručno pleteni odevni komadi. Ideja je bila da se predstavi ono što sam radila proteklih 30 godina i da se prenese atmosfera slična ambijentu u mojoj kući. Želja nam je bila da sve bude autentično, da ima toplinu doma, da se ljudi osete ugodno i dobrodošlo. Nadam se da smo u tome uspeli.
Slike govore o snazi jedne žene da iskorači u svoj kreativni svet poznatog. Koje je doba dana ili noći kada stvaraš?
Nemam radno vreme kada je stvaranje u pitanju. Imam cikluse od po nekoliko dana u kojima samo slikam, onda pređem na pisanje, pa zatim redom – konci i igle, heklanje, pa biranje mebla, šmirglanje nameštaja, farbanje… Nikada ne merim vreme, ono ne postoji kada uživaš u onome što radiš. Desi mi se da zaboravim da jedem ili uzmem čašu vode, jer se izgubim u tom bajkovitom svetu stvaranja.
Koja boja povezuje sve tvoje slike ili cikluse? I zašto baš ta?
Kolorista sam oduvek. Ne postoji boja koju ne volim. Imam izraženu sinesteziju zbog koje meni i reči, brojevi i imena imaju svoju boju. Ako bih morala da izdvojim neku koja se najčešće javlja na mojim slikama i kroz sve cikluse, to je boja Sunca. Volim toplinu te boje. Ali obožavam i ljubičastu, zelenu, plavu, narandžastu…
Napisala si kako svaka žena ima svoje pretkinje zaštitnice. Ko su tvoje pretkinje u nizu koje su te dovele tu gde jesi?
Da, to je nešto što osećam čitavog života i sigurna sam da je tako. Njihov uticaj na nas je nemerljiv i ako ga osvestimo i prigrlimo na pravi način, služiće nam dok god postojimo i dok nekom jednog dana i mi ne postanemo te zaštitnice. Imala sam sreću da odrastam okružena predivnim ženskim mentorkama od kojih sam naučila onoliko koliko ne možete naučiti ni u jednoj školi. Prabaka, bake, mama, ujne, strine, tetke, sestre… sve su imale svoju ulogu u mom odrastanju i formiranju i ja sam im zbog toga neizmerno zahvalna. Moram da spomenem i svoju predivnu svekrvu od koje sam mnogo naučila i čije mudre savete često primenjujem, vrlo svesno i sa radošću. Sve moje prijateljice i kume su moja ogromna podrška, pažljivo ih slušam i čuvam kao u riznici njihove mudrosti o življenju svakodnevnog života. Neprestano učim od svih njih i zadivljena sam njihovim različitostima. I onima koje su čista emocija i nežna, topla bića, kao i onima koje su stamene, jake, praktičnog uma. Sve one su moje zaštitnice, moje učiteljice i najveća inspiracija za moje stvaranje.
Koje su ključne reči u tvom fokusu? Ja vidim prošlost, tradiciju, ljubav, esenciju života.
Harmonija. Radost življenja. Mir. Ugađanje. Poštovanje predaka. Te reči za mene nisu samo reči, to je način na koji živim.
Pišeš knjigu. Šta će se naći između dve korice?
Stvaran život. Mali, jednostavan život. Sve naše vrline i mane, naša savršenost u nesavršenosti. Porodica. Zahvalnost precima, bez želje i potrebe da ih idealizujem, nego da ih prihvatim i zagrlim kakvi jesu bili. Zanesenosti, radosti i tuge. Snaga koju nam Bog daje da prebolimo, da nastavimo dalje, da opet umemo da se smejemo, a da se ne plašimo rastanaka ni privremenih ni konačnih.
Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Dear Little Me“. Šta bi Marijana rekla mlađoj sebi?
Sve je baš kako treba da bude. Drago mi je što si uživala u svom detinjstvu, što su te obasipali ljubavlju i pažnjom. To će ti dati krila za sve dalje u životu. Da, život je prelep, ali nije uvek lagan za saradnju. A nije sve do tebe. Ne pitaš se za mnogo toga. Desiće se mnoge situacije zbog kojih ćeš se pitati ,,Zašto baš tako?“. Nauči što pre da ne možeš da živiš živote drugih, ne možeš da držiš sve pod kontrolom niti možeš ikoga da spaseš njegove sudbine. Živi, grli, ljubi, smej se, ugađaj, voli i moli se za ljude oko sebe. To je najvažnije što bi trebalo da radiš. Nauči da prihvatiš i razumeš. Budi uvek radoznala i uči bez prekida dok god postojiš. Nestrpljivost eleminiši što pre, beskorisna je. Znaš da vreme ne postoji. Iz svega ćeš nešto da naučiš, čak i kad ti se u trenutku dešavanja ne sviđa kako to izgleda. Neće ti se uvek desiti ono što si želela, ali će ti se desiti ono što ti je potrebno i što je najbolje za tebe. Nikada nemoj da prestaneš da pružaš ljubav. Znaš da smo ovde da bismo voleli jedni druge. Neka tako ostane.
