PIŠE: ALEKSEJ DANIEL ĐERMANOVIĆ
FOTOGARFIJE: UNSPLASH.COM
Ko zna zašto sam uopšte živ?
Njegovom voljom, saznaću jednom.
… ali borim se, padam i ustajem… sve je volja Njegova.
Ono što rekoh svima, ne vidimo šta imamo, šta nam je Gospod dao, slepci pored vida.
Čuda su svuda oko nas, od kad izjutra šetam, promatram, sve više vidim koliko smo sićušni u ovom bogatstvu blagodati Božije.
Sve ostalo je nevažno.
Uhvaćeni tren je čudo pruženog Božijeg bogatstva nama.
Ne treba da tražimo ništa, jer sve nam je dato.
Čovečja muka je prokletstvo želje i nezadovoljstva.
A ti mi o tronu govoriš? Gde je tvoj tron u ovom paklu indoktriniranog čovečanstva, gde Lucifer pleše i pravi ludila žurki u šumama leševa? Želi da me ubedi da je takva žrtva zavredela toga da ljudi trule u kreča jamama, gasom usmrćeni, gladomorom, zar vredno je toga?
*
Здухач:
Трон сваког човека је престо срца његовога, где понижени човек седи као цар што је го и сваку му немоћ непомјаник исмева.
Призванога да му на престо седне Бог Вишњи са свом славом свога Имена и подигне у достојанство Бога по благодати испуњеног божанственим енергијама, сам горди отпадник за сиромаштво изругује у одсуству Бога и ко је тај ко усред сазнања дубине својих грехова који би подигао умни Мач духа и одсецао безусловно све од овога света што га земљу веже и стеже, те тим оковима палог сами ђавли у понор силом лажи вуку?
Ко је тај који би устао и заспао не остављајући Мач Речи у корице лењости и чамио безвољан док над њим се узносе игре ликовања демонске луде што власт иште над душом људском, а он и даље бодар будан срцем и кад снива и одсеца неуморно трње страсти својих?
*
Želiš da kažeš da je moje srce premalo da primi sve zarad budućeg sveta. DA?
Duša je veća od svih svetova, neko je rekao davno, verovatno Ava.
Možda su đavli u nama, možda odsecati ud koji te sablažnjava? Ne kao Origen preumni i Bogoslovivi.
*
Здухач:
У освит зоре ко запева дарованом дану и песму поје са тићима у тишини јутра што мркла ноћ сад прошла је и све немоћи не пројави у сусрету са страхом тмине ван тела свога?
Ко то суре дане носи кротко на раменима и не губи видом душе слабости му тела свога?
Ко задева у невољи гладан загонетне уму оне тајне Недокучивога?
Ко зна уздах да л’ радостан је у мученичким грудима и да л’ утеха је крвца проливена за Невидимога, зар ко осмехом сузним може огласити наду своју Неописовога?
Зар ко има да шанац аутизма није ископао као гроб док недоучен се хрве с поверењем у ближњега и види ли из дубине смутних урвина јасно Сунце Правде Бога над војскама?
Ходи ли међ’ људима као већ поражени ратник последње одбране сопственога ега ил’ ће живот дати за Христа и сахранити се са свим врлинама ради Живота Вечнога?
Може ли гледати очима уздања у поразу јединог коме је веровао, оном себи, самом себи потребном и види руку док му пружа Спас и Сила која га тек тада из бездна васкрсава?
Препознаје ли у очима детета доброту док сагледава зли нараштај како га васпитава и не брине за избор његов коме се поверава старина света?
О, да л’ ће младост изгарана страшћу завапити смелошћу за слободом и у туђиновању изградити радост безбрижности усред анксиозног нервог слома?
Гле средовечне заокупљености што граде себи пропаст у џеповима пуним камења што отежаше кораке у сусрет деци деце своје, да л’ ће срца испунити радост кад препознају окове своје док поносито над децом се уздижу свесно као храст под којим никад ништа не израсте због киселог састава зноја од њиховог надменог битисања?
Старине што седе им власи од година страдања, да л’ устрепта им срце безазленошћу новог им нараштаја и уздрже ли се пред игром радозналости дечије маште од критике свог сазрелог ума који цвили под чизмом тегобе и бола?
Има ли таквог ко ће духовно сазрети захвалан у немоћи пред самохвалоспевним дародавцем ког нам је Бог послао на нашу материјалну корист и ко неће узроптати убиством добротвора као јединог сведока понижења му док Свемилостиви је ту покрај њега и пита га у срцу за његовога брата?
А питање свих питања је на шару небесно како постоји и тај Свети Престо, која твар може запримити Творца а да се не прсне попут трулог конопца, те где му почетка и где самог краја док очекујемо вечност и дворове бескраја?
Каква би нам се прилика дала да сићушни о надумноме распредамо, те знамо границе својих могућности док се шири срце и Несместивога жели да у себе смести?
Да л’ живот смисаони је и постоји у животу чемера и бола док се душа радује богатству с Богом и Оца Небесног има за својитога?
Ако умеш, човече, да разумеш време, ево теби прилике да изградиш себи венце од Божијега ткања с ким нема туге, бола и пропадања.
*
… a presto je kakav, Zduhače, što šapućeš neumitne laži truležnom telu, sve ono što obećati ne možeš, čemu takva lakrdija sveta kad se lepota koja nam je darovana sačuvati ne može, možeš pomisliti da si me rečima pobedio, al’ budućnоst je u sili reći DA kada niko to ne sme da izusti, to znači pobedu nad zlom, nad nametnutim, i to je neumitno DA.
