ŠVABICINA UNUKA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SNEŽANA BOSANAC
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

SNEŽANA BOSANAC, ROĐENA NA DRUMU, NA ŠLJUNKU, GODINE NEKE. KROZ ŽIVOT U SVILENOJ ČARAPI I KOSTRETNOJ KOŠULJI PODJEDNAKO, S IMENOM BEZIMENA, S LJU­BAVLJU BRANJENA, PORASLA, ODRASLA, STO PUTA UMRLA, STO PUTA VASKRSLA, SESTRA I DETE I MAMA I ŽENA I UNUKA, NAJMANJA OD MALENIH, OBIČNA, DANAS JE – ŠVABICINA UNUKA.

SNEŽANA BOSANAC JE NAPISALA AUTOBI­OGRAFSKU PRIČU, IZNELA ČINJENICE KOJE SU OBOJILE NJEN ŽIVOT, BILA JE ISKRENA PREMA SEBI I DRUGIMA, PA NJENA KNJIGA OSVAJA ČITAOCA LAKO, KROZ SRCE.

KAKO SI DOŠLA NA IDEJU DA NAPIŠEŠ SVOJU PRVU KNJIGU?

„Švabicina unuka“ je delom biografija, delom autobiografija. Svako od nas nosi u sebi onu jedinstvenu priču koju šapuće, koju samo sebi priča, koju ćuti, koju živi ili zamišlja kako je te­kla u životima onih koji su nas stvorili. Napisala sam je kao legat deci, ne kao književno delo. Ali kako to biva, jednom napisana, otrgla se od mene i postala opšte mesto za one čitaoce koji su otvorenog uma i duboke duhovnosti. Dakle, postala je knjiga.

DA LI JE BILO STRAHA OD PRAZNIH STRANICA PA­PIRA?

Ne. Mene je život naučio da strah samo rađa novi strah, da strah nije inspirativan ni poželjan kad govoriš istinu.

Nikada se nisam bojala svoje istine.

Bolelo je, kao i svako rođenje, ali u mojoj gla­vi nije bilo praznih stranica. Samo sam slušala sopstveno srce.

ZAŠTO „ŠVABICA“?

Švabica je kod nas pogrdan naziv.

Bila sam mala, rat je bio odavno iza mene, a ipak su me zvali “Švabicina unuka”.

A baka, ta “strašna” Švabica, podunavska Ne­mica zapravo, bila je sazdana od same duše. Kriva bez krivice, neizmerno hrabra, neizmerno jaka, potka je, ali i ukras priče u kojoj biti Švabi­ca poprima sasvim drugo značenje.

KAKO SI JE TI DOŽIVELA KNJIGU PIŠUĆI, A KAKO ČITAOCI ČITAJUĆI?

Pojavom dijaloga i monologa moje misli su do­bile ton, glas, oči, hod, one su postale živa, maglovita ili jasna ljudska bića, te sam je do­živela kao slikovnicu u kojoj slike vidim samo ja, a drugi ih zamišljaju. Čitaoci su svaki red komentarisali izuzetno emotivno, većina sa nevericom, jer kroz priču su srušene ne samo mnoge tabu teme, već i zid oko sakrivene isto­rije. Ko me je voleo, voli me još više. Ko me je zavoleo, voleće me uvek, a ko nije i neće, taj nije razumeo ljubav.

KAŽU DA SE KNJIGA ČITA U JEDNOM DAHU. DA LI TI IMPONUJE?

Nisam sujetna, ne umem sama sebe da hvalim (možda naučim), ali me obraduje kad „Švabi­cinu unuku” pohvale u smislu hrabrosti da je pustim od sebe.

Što se samog pisanja tiče, sve lepe reči mi im­ponuju, jer dolaze od srčanih, časnih, dobrih ljudi koji shvataju da dela koja ostaju u duši tre­ba prenositi dalje i da im nije mesto na polici.

KO SU TVOJI ČITAOCI?

Čitaoci su zaista raznolikih osobina – različitih nacija i veroispovesti, obrazovanja, zanimanja, porekla, godina starosti.

Ne mogu da kažem da se posebno izdvaja bilo koja grupa – i žene i muškarci podjednako čitaju „Švabicu” i slično reaguju na nju.

POSLE VELIKOG USPEHA PRVE KNJIGE, DA LI SE SPREMA I DRUGA?

Volela bih da dopunim „Švabicinu unuku” ne­kim saznanjima koja su nova, nekim propušte­nim detaljima.

A druga knjiga?

Ne znam. Kod Švabicine unuke sve je moguće.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SEĆANJE NA BUDUĆNOST“. DA LI JE OVA KNJIGA UPRAVO STIGLA IZ BUDUĆNOSTI KOJA SE U PROŠLOSTI I KORENIMA PISALA?

Ono što povezuje vreme u kojem moja priča postoji sa sadašnjošću, a po svemu sudeći i dobar deo budućnosti je rat.

A za to se uvek kaže – ne ponovilo se.

Volela bih da je ostavština velikih ljubavi mojih pretkinja deo budućnosti moje dece i svih onih koji će iza nas doći, pa da taj deo priče bude zaista oslikan tamo gde se sumnja da je mo­guće.

Kao i mržnja, ljubav je sveprisutna dok je god čovečanstva.

Neka nadjača, kažem uvek.

U budućem vremenu, neka pobedi.