PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: NIKOLA RADOSAVLJECVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: NEMANJA MILENKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: EDVARD MOLNAR
NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ, ROĐEN JE 1991. GODINE U UŽICU. OSNOVNE I MASTER STUDIJE ZAVRŠIO NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, ATELJE GRAFIKA I KNJIGA, 2015. GODINE. DOKTORIRAO NA STUDIJAMA FAKULTETA PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, ODSEK PRIMENJENIH UMETNOSTI I DIZAJNA 2020. GODINE, NA TEMU KNJIGE UMETNIKA I NOVOMEDIJSKIH GRAFIČKIH PRAKSI. DOBITNIK JE VIŠE OD 20 RAZLIČITIH NAGRADA I PRIZNANJA IZ OBLASTI CRTEŽA I GRAFIKE. UČESTVOVAO NA VIŠE OD 150 KOLEKTIVNIH IZLOŽBI U ZEMLJI I INOSTRANSTVU (SRBIJA, HOLANDIJA, NEMAČKA, KINA, ŠVAJCARSKA, RUSIJA, BUGARSKA, MAKEDONIJA, MAĐARSKA, SAD, INDIJA, GRČKA…). DO SADA JE ORGANIZOVAO 35 SAMOSTALNIH IZLOŽBI PO KONKURSU I POZIVU (BEOGRAD, NOVI SAD, PANČEVO, SOMBOR, KOTOR, KRALJEVO, KIKINDA…). STIPENDISTA NEKOLIKO RAZLIČITIH FONDOVA. PO IZBORU UREDNIKA RUBRIKE MAGAZINA ELLE “39 NAJUSPEŠNIJIH MLAĐIH OD 30”, SVRSTAN MEĐU 39 NAJUSPEŠNIJIH MLADIH LJUDI U ZEMLJI, OBLAST VIZUELNIH UMETNOSTI, NOVEMBARSKO IZDANJE, 2016. GODINE. UČESNIK GRAFIČKE KOLONIJE “GRAFIKA 2016” I “GRAFIKA 2018”, CENTAR ZA KULTURU SMEDEREVO. FINALISTA KLUBA SUPERSTE U OBLASTI VIZUELNIH UMETNOSTI, FONDACIJA ERSTE BANKE ZA 2014.
JEDAN OD NAJMLAĐIH DOKTORA UMETNOSTI UČESTVOVAĆE NA PRVOM SVETSKOM TRIJENALU GRAFIKE MALOG FORMATA U JEKATERINBURGU U RUSIJI. NA OVOJ VELIKOJ IZLOŽBI PREDSTAVIĆE DVA LINOREZA SREDNJEG FORMATA IZ GRAFIČKOG CIKLUSA “HEROES”. NIKOLA JE JEDINI UMETNIK IZ SRBIJE KOJI JE NAKON TRI KRUGA SELEKCIJE USPEO DA SE PLASIRA U FINALE, KOJE ĆE SE ODRŽATI OD 20. OKTOBRA DO 20. NOVEMBRA, U CENTRU ZA UMETNOST I KULTURU “GLAVNI PROSPEKT”
U SAVREMENOJ GALERIJI U SUBOTICI PREDSTAVIO SE POČETKOM AVGUSTA 2020. GODINE IZLOŽBOM „KUĆA NA JEZERU“. IZLOŽBA JE SIMBIOZA TRI ZASEBNA GRAFIČKA CIKLUSA NASTALA U PERIODU OD 2015. DO 2020. GODINE. PREMA UMETNIKOVIM REČIMA, CELOKUPNA IZLOŽBA POSTAVLJA PITANJE IDENTITETA MESTA, PITANJE DOMA I BEZBEDNOSTI. GRAFIČKI CIKLUSI NA OVOJ POSTAVCI SU: „KUĆA NA JEZERU“, „AURORA“ I „HAZARSKI REČNIK“.
KAKO JE PROSTOR SAVREMENE GALERIJE U SUBOTICI KORESPONDIRAO SA GRAFIKAMA KOJE SI IZLOŽIO? SVAKA GALERIJA NOSI NEKU SVOJU TEŽINU ILI LAKOĆU PRILIKOM POSTAVKE.
Istina je da galerijske institucije nose određenu težinu za sve nas kao autore. Ovo može biti sagledano sa istorijskog, političkog, ili prosto, institucionalnog konteksta galerije. Palata Rajhl u Subotici već duže vreme je kultno mesto savremene umetnosti u Srbiji.
Jako je interesantno kako se odličnom organizacijom i pravilnim, a kreativnim rukovođenjem centar savremene galerijske scene izmestio van Beograda, velikim delom u Suboticu. Savremena galerija u Subotici je zbog istinski promišljenih programa koji su u službi naroda, a ne režimskih kulturnih politika, ponudila prostor umetnicima gde se umetnost i dalje nalazi i izučava.
Sama izložba postavljena je kao ambijentalna celina sastavljena od izloženih grafičkih listova. Može se gledati linearno, a moguće je i iznalaziti neke sopstvene nove načine sagledavanja. Palata Rajhl koja je nekada bila zaista dom Ferenca Rajhla, poznatog secesijskog arhitekte, poslužila je za transponovanje vizuelnog identiteta mog doma u nečiji tuđi dom. Izložba povezuje dva vremena i mesta, oprečnih ideologija i okolnosti događaja, a prikazuje jednostavnu linearnost u svakodnevnom proticanju vremena.
KAKO BI REČIMA OPISAO „KUĆU NA JEZERU“?
Ovo je grafički projekat, kulminacija jedne faze koja u mom radu traje dosta dugo. Vremenom sam shvatao da sazrevanjem pročišćavam sliku koju obrađujem kroz grafički list, ali isto tako i redefinišem memorijske ostatke, od kojih su neki nasleđeni, neki umetnuti, ali isto tako i stečeni.
Kuća na jezeru se kao samostalni rad na izložbi prvi put pojavljuje u svom punom formatu samo zato što su ovo bili idealni galerijski uslovi za ovako kompleksnu produkcionu i prezentacionu fazu rada. Izložba je celina koja u osnovi ispituje pojam doma i na koji način savremeni čovek percipira poreklo. Postavljaju se pitanja savremenosti i svevremenosti života, da li smo udaljeni od onoga što smatramo svojim korenima, i gde i kada u kom momentu izolacija od urbanog života postaje lek, a gde samoća. Formirani ambijenti su narativne strukture date posmatračima na istraživanje. U cilju objektivnog sagledavanja sopstvene prošlosti i ideologija koje sam stekao vremenom, shvatio sam da mnoga od veoma ličnih sećanja zapravo jesu kolektivna i da ih delim sa nekim. Ova izložba je fizičko deljenje jedne intimne, ali istovremeno kolektivne stvarnosti i straha od onoga šta budućnost donosi.
ŠTA TE VUČE TOM PLAVETNILU?
Pa strah, ponajviše. Vrtim se ponekad oko tih radova razmišljajući šta smo tačno uradili da nam se baš ovo sve dogodi sada. Skoro sam pomislio kako ni jedna generacija u mojoj porodici nije imala mirnu mladost, a sada i ja preživljavam podjednako strašne turbulencije, doslovno posmatrajući rat koji je pred nama.
Ljudi često misle da je u pitanju mir, zapravo je nelagoda i neprijatnost od svakodnevnice, transfer blama kroz šta sve prolazimo i na koji način nam se prezentuje naša stvarnost. Da nas neko posmatra sa strane, pomislio bi da nam je super, ali sve dok ne dotaknete ovo tlo ne znate koliko tvrdo možete da se razbijete o njega.
JEDAN OD NAJMLAĐIH DOKTORA UMETNOSTI U ISTORIJI BEOGRADSKOG UNIVERZITETA – KAKAV JE OSEĆAJ? DAJE TI KRILA TA SPOZNAJA DA ODLETIŠ JOŠ DALJE I VIŠE U SVOJOJ OBLASTI, NE MISLIM IZ SRBIJE…
Daje mi krila da odletim iz Srbije, doslovno. Nekako moj izbor je i dalje da ne odletim zaista, verujući da će se i u mom životu nešto promeniti na dobro.
Ne postoji određeni osećaj biti doktor umetnosti, to je logično zvanje nakon obimnog i ozbiljnog istraživačkog rada. Verujem da bih trebao to da doživim kao imponovanje, ali je teško kada su uslovi i tokom studija, a i nakon njih, ostali podjednako loši.
Istina je da se akademska umetnička zajednica u poslednjih nekoliko godina okitila brojnim doktoratima na polju umetnosti, ali se postavlja pitanje koji od njih su zaista bili istraživački radovi, a šta samo izložbe klasične umetnosti. Problem nastaje u telu univerziteta koje odobrava teme, a da je samo telo većinski sastavljeno od ljudi koji nikada nisu napisali naučno-istaživački ili teorijski rad. Ipak su ovo mlade studije kod nas i iskreno se nadam da će neko u što skorijoj budućnosti preduzeti nešto i po tom pitanju.
GDE NAJVIŠE VOLIŠ DA STVARAŠ?
Na svom radnom stolu, ili u nekom regularnom dosadnom, a poznatom okruženju. Ne volim nagle promene i česta menjanja radnog prostora. Najudobnije mi je u što prljavijim, raspadnutijim i izolovanim prostorima. Idealan studio bio bi neka napuštena fabrika ili fabrički pogon, samo da niko ne zalazi unutra i da me niko ne dira.
U ČEMU PRONALAZIŠ IDEJE, ENERGIJU ZA SVOJE RADOVE?
Odavno ne verujem da ozbiljan umetnik traži ideje ili energiju za svoj rad. To je jako daleko ideološki u kontekstu toga šta umetnost jeste. ,,Inspiracija“ kao termin je opasna za najmlađe u ovom poslu, jer baviti se umetnošću ne znači sedeti u nekom raju od ateljea sa pogledom na okean, pijući kafu, razmišljajući o životu dok ,,inspiracija“ nadolazi.
Ovo je ozbiljan i krvav posao. Samim tim, ko nije spreman zaista da ga radi bolje odmah da odustane. Kao radnik u kulturi, nemam realno radno vreme, ali radim 24 sata 7 dana u nedelji, jer sam isto toliko dostupan, a mozak mi se nikada ne gasi. U studiju se provodi više od šesnaest sati dnevno, nabavke materijala traju i po nekoliko meseci, priprema hemije i tinktura za rad po nekoliko nedelja.
Sama priprema jedne grafičke ploče oduzima po nekoliko meseci, plus izvođenje samog rada. Ovo je vrsta discipline, jasno i striktno organizovanog vremena i nema prostora za gubljenje.
Ono što me vuče na rad jesu svakodnevne aktuelne nepravde u društvu, snishodljivi odnos Ministarstva kulture prema mladima i socijalni prevrati iz sata u sat. Bojim se da moj rad, iako direktno ne poziva na bunt, ipak nudi neke opcije koje se tiču građanskih odgovornosti.
GRAFIČARI NEMAJU ADEKVATNE MAŠINE NA KOJIMA BI RADILI – KAKO REŠAVAŠ TAJ PROBLEM?
Učim i dalje. Umetnost je konstantno usavršavanje i postoje načini da se svaki problem nekako reši. Nedostatak uslova za rad nadoknađujem eksperimentima do te mere da često shvatim da upravo pronalazim neku kompletno novu tehniku, novi pristup umetničkoj tradicionalnoj štampi.
Država nije svesna problema sa kojima se grafičari susreću i da smo prepušteni sami sebi. Ono što može da nam pomogne jesu kolektivi, udruživanje u različite oblike građanskih inicijativa kako bismo mogli uopšte da opstanemo kao disciplina.
ŠTA TI PRUŽA NAJVIŠE ZADOVOLJSTVA I ADRENALINA – SAM PROCES STVARANJA ILI KADA JE RAD GOTOV ILI…?
Ono šta se događa sa radom nakon što napusti studio. Interesantno mi je da posmatram dalji tok događaja. Od toga kako publika reaguje, do toga na kojim sve izložbama će biti prikazan. Istina je da je proces rada neosporno interesantan, tu sebe uvek mogu da testiram koliko sam napredovao i šta sam novo usavršio, ali rad kao takav nema suštinu bez sudara sa publikom.
Namerno kažem ,,sudara“, jer to su dve neusaglašene energije, moja na radu i energija publike, koje postaju harmonija konzumiranjem rada. Ovo je jako važno u umetnosti, jer onda postanete svesni koliki vam je domet i gde sve možete da intervenišete putem svog rada. Za mene je umetnost oduvek bila jezik izražavanja i tim vidom komunikacije manipulišem do beskraja, svesno, ali oprezno.
TVOJI RADOVI OSVAJAJU NAGRADE I PRIZNANJA. KOLIKO JE TO VAŽNO JEDNOM UMETNIKU?
Veoma je važno kada neka od međunarodnih referentnih priznanja dobijete jako mladi. Ovo je signal da ste na dobrom putu i da vas stručna zajednica prepoznaje kao važnu figuru. Takođe, a to vam niko ne govori, sa tim dolaze i velika očekivanja, nivo zrelosti i ozbiljnosti u radu podiže se na kompletno novi nivo.
Mislim da je za umetnike generalno važno šta rade i koliko iskrenosti u tome ima, pa bih tu stavio nagrade po strani. Dobro je imati na umu da sistem nagrađivanja u Srbiji već jako dugo nije referentan na mnogim mestima, svaka čast izuzecima. Kod nas se važna priznanja i dalje dodeljuju po liniji poznanstva i na nivou ,,usluge“ ili godina staža, dok je u inostranstvu situacija zdrava i normalna.
Priznanje iz inostranstva znači da ste svojim radom tehnološki, likovno i umetnički doprineli disciplini u kojoj radite, u mom slučaju je to grafika, i da samim tim postajete marker aktuelnog umetničkog trenutka. Nagrada se uvek dodeljuje za izuzetnost i domen umetničkog dela, čime sam autor biva prepoznat pre svega kao edukator u svojoj oblasti i vrhunski stvaralac.
TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „TI SI KLJUČ“. KAKO VIDIŠ SVOJE KLJUČEVE U ODNOSU PREMA UMETNOSTI I LJUBITELJIMA TVOJIH DELA?
Vidim ih kao prostor za edukaciju i informisanje javnosti, bliže sagledavanje savremenog trenutka u kome smo. Tendencija mojih radova je da ispostave rezultate aktuelnih događaja, ne da prepričavaju scenarije kroz koje smo prošli.
Ovim pristupom za svakog posmatrača ponaosob formiram prostor za samoaktuelizaciju i strogo objektivno sagledavanje sebe u kontekstu određenog fenomena koji u tom momentu istražujem. Verujem da svi potrebni ,,ključevi“ leže u nama i da nisu duboko zakopani, samo je potrebno prisetiti se da ih sve posedujemo i da smemo da ih koristimo.
