PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: JELENA MILOŠEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
JELENA MILOŠEVIĆ, SLIKARKA I DIZAJNERKA, ROĐENA JE 1958. GODINE U BEOGRADU, GDE DANAS ŽIVI I RADI. KROZ SLIKARSKE ŠKOLE, AKADEMIJU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, AKADEMIJU SPC ZA UMETNOSTI I KONZERVACIJU U BEOGRADU, ODSEK IKONOPISA, KAO I TOKOM MNOGOBROJNIH STUDIJSKIH PUTOVANJA ŠIROM EVROPE, SAD I AFRIKE, USAVRŠAVALA JE SVOJ SLIKARSKI IZRAZ. IMALA JE 57 SAMOSTALNIH I PREKO 270 KOLEKTIVNIH IZLOŽBI, MODNIH REVIJA, KAKO KOD NAS TAKO I U INOSTRANSTVU. UČESNIK JE MNOGIH PROJEKATA, KAO I MEĐUNARODNIH I DOMAĆIH LIKOVNIH KOLONIJA. SPECIJALIZACIJU U OBLASTI STAKLA JE ZAVRŠILA NA MICHAELIS SCHOOL OF FINE ART (KEJPTAUN, JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA) 2004. GODINE. NJENI RADOVI SE NALAZE U STALNOJ POSTAVCI GALERIJE NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU, UNIVERSITY OF SOUTH AFRICA, STANDARD BANK CORPORATE COLLECTION, GOODMAN GALLERY JOHANNESBURG, JOHANNESBURG ART FOUNDATION, U SAD I PRIVATNIM KOLEKCIJAMA ŠIROM SVETA.
Kako bi Jelena Milošević opisala sebe kroz sliku? Šta bi naslikala?
“Ne tražite me u ljudskom obliku, ja sam u vašem traženju“, rekao je čuveni pesnik Rumi. I zaista se ponekad tako i osetim kao duhovno biće koje ima ljudsko iskustvo, pa svoje putovanje kroz ovu dimenziju sveta ne bih mogla prikazati samo jednom slikom, u najmanju ruku bi neki triptih mogao dočarati dubinu i širinu i visinu mojih ideja, energije i strasti kojom stvaram. Ja živim umetnost, ona je moja molitva, vazduh koji udišem. Stvaram bajku i kada bih sebe predstavila slikom, ona bi imala odsjaj zlata i srebra, prepletaje i nežnost, duhovnost, belinu i slojevitost, kompleksnost, tananost poteza i crteža, ali i snagu poteza, energije i emocija, kao i neizbežnu sublimaciju svih boja u tajanstvenosti crne koja u sebi krije svetlucavost zvezda i nekih drugih svetova.
Tvoje doba dana i noći kada stvaraš?
Život ima jedino smisla ako se ima šta čekati. I kako je proces slikanja kombinovanom tehnikom, koja je moj likovni rukopis, zahtevan i dug, ja nestrpljivo čekam sledeći dan ili fazu u slikanju. A to je uglavnom popodne, veče, doba dana kada se oseća smiraj i u prirodi i na nebu, i kada radost jutra prelazi u tišinu i smirenje, i kada senke nežno obavijaju sve oko nas. Ako nemam drugih obaveza, jutro započinje ušuškano, uz kafu i molitve, tiho, sa pogledom ka nebu, plavetnilu ili sivilu, belini paperjastih oblaka ili blistavoj svetlosti dana. Jutro mi donosi buđenje svih čula, upijanje, posmatranje. Umetnost je snaga oluje, behar i svežina proleća, snaga života, njena čarolija je moćna. I kada me ponese, gubim pojam vremena i prostora, i događa se često da me i zora zatekne za štafelajem, uz tihe zvuke Debisija, Baha ili neke duhovne muzike.
Kakva mora biti umetnica koja sa sobom nosi svet, lepotu, tananu dušu, čistotu, visine Mont Everesta i dubine Indijskog okeana?
Svako mora da pređe svoj put, ponekad ga ljudi oko nas neće razumeti, ne moraju, nije za njih. Često čujem od novinara, posle našeg razgovora: „Vi ste tako ostvareni, a tako ste normalni!“, pa ću to prihvatiti kao kompliment. Život je putovanje kroz različite faze i naš život ne menja naša logika. Svet menja vizija u koju smo spremni da verujemo. Vizija koju ne samo da sanjam nego živim. Hrabro. Ponekad nisam sigurna gde će me odvesti, ponekad sumnja donese bolje rešenje, jer život je ono što odlučimo da u njemu prepoznamo. Ja sam samo neko ko ne voli površne razgovore, ne volim grube i proste ljude, ne volim drskost i sarkazam, manipulaciju, nezahvalnost. Ne volim laž u odnosima, u svemu. Ne volim narcisoidne, egocentrične spodobe i aroganciju, gordost i bahatost, odsustvo empatije… veličina je u jednostavnosti. Volim iskrenost, komunikaciju, čistu emociju, ljude koji znaju za hvala i oprosti. Volim sjaj u očima i blistavost osmeha, volim da volim ljude, prirodu, moju umetnost, moju Srbijicu i moju porodicu i prijatelje u njoj, volim osećaj da se nešto menja na bolje, da se budi ljubav u ljudima, volim kako miriše nada i kako svetluca sreća. I volim kada sve te ljubavi zatrepere na mojim slikama i staklima, kada zaigraju u tilovima i čipkama mojih kreacija, u Svarovski dugmetu ili nekoj kopči iz Venecije. Jer kako kaže Mika Antić: „Pronađi nove svetove, izatkaj im nebo i podari im vazduh da dišu i ožive.“
Tvoj pristup umetnosti je specifičan. Kako bi ga opisala?
Biti umetnik, stvaralac je u svim vremenima bilo ravno podvigu. Videti sjaj u tami i prepoznati tamu sjaja. Unutrašnji proces, slutnja, borba sa sobom, lutanja po lavirintima duše, daju mogućnost da sebe potpuno predam i izrazim. Stvaranje je strast i čini mi se da se ta strast i energija uvek preklapaju. Ono što posmatrača privuče jednom delu jeste ta prenesena energija. Svaka moja slika ili staklo je zarobljen trenutak, emocija ostala u podsvesnom umu, duboko proživljena, a onda prenesena različitim likovnim izrazima. Činjenica od koje polazim jeste da svet nije sasvim vidljiv, a niti predvidiv. Mera stvari nije mera stvarnosti. Birati i tumačiti svet oko sebe je posebna vrsta istovremenog puta ka i kroz sebe. Povlašćeno je birati, a povlašćeno je i biti. Meni je jako važan odnos povezanosti sa posmatračima i publikom. Stvarajući, izopštavam se iz ove ravni realnosti, gradeći neku drugu, identifikujem čudesno u svetu običnog. A iza značenja, iza boja, iza slojeva i svetlucanja, iza emocije i ritma detalja, energija koja kreće prema posmatraču je ono što svemu daje celokupni smisao, daruje status bića. Bića slike ili stakla.
Tog trenutka oblik, boja, poruka zavodi i posle te inicijacije, posmatrač je spreman da nasluti odgovore, da ponire u smisao i traga za lepotom, da projektuje sopstvene emocije i naslućuje odgovore na pitanja o sadržaju nestvarnog u vlastitom životu. Tada se gube granice i tada postavljam pitanje: „Postoji li dodir naših duša?“ I hiljade posetilaca i pratilaca moje umetnosti mi daje odgovor, već toliko godina, i hvala im neizmerno na tome. Jer umetnost je dvosmerni put, ona se doživljava, ona ostavlja neizbrisiv trag na onoga ko je oseti na pravi način. A umetnik… umetnik uvek sumnja, drhti, strepi… I zato pomera granice.
Koje susrete pamtiš na svom umetničkom putu?
“Umetnost je slična životu, izgleda kao igra, a u stvari je ozbiljna stvar i toliko ozbiljnija, ukoliko više liči na igru“, rekao je Ivo Andrić. I nošena putem umetnosti i ličnim interesovanjima, doživela sam bezbroj čudesnih putovanja i susreta sa drugim narodima i kulturama, sa drugim svetovima. Teško ih je nabrojati, a posebno izdvojiti!
Da li bi to bilo majušno karipsko ostrvo Sent Lusija, gotovo netaknuto, sa prašumom, drvećem manga i banana, cvrkutom kolibrija, plažama sa belim i crnim peskom i kristalnim, tirkiznim morem, klimom nikada pretoplom, nikada prehladnom i vašarima svakog petka, gde smo igrali do zore, jeli školjke i pili kokosovo mleko, rum i koka-kolu. Sent Lusija je svet za sebe, svet bujnosti, izobilja, egzotike i beskonačne lepote. Ili bi to bio Las Vegas, Holivud i Los Anđeles, Rt dobre nade, Tokio ili plavetnilo Maldiva, safari u Zimbabveu. Svakako Namibija i neverovatan narod Himba, plemenski, jedinstvene kulture i tradicije, koji sam upoznala praveći modnu reviju od tkanina koje proizvode žene ovog plemena, negujući harmoniju sa prirodom i tradicijom. Ove žene se ne umivaju vodom, ali su među najlepšim u Africi. Mnogo je lepote u kontrastima Afrike, mnogo trenutaka za pamćenje. U Južnoafričkoj Republici, gde sam živela neko vreme, zvanično je 11 plemena i svako ima svoj jezik, svoja obeležja, svoje boje i tradiciju. Pleme Kosa, na primer, mi je demonstriralo svoj koncept života Ubuntu, objašnjavajući da ono što nas čini ljudima jeste humanost, ljubav koju upućujemo drugima. To je pronalaženje životne strasti, svrhe i smisla, a sve se to odražava na sve aspekte naših života. Nasmejan, siromašan narod, u prašini su izneli skromne proizvode iz svojih bašti da prodaju, a meni na dar napunili korpu sa voćem i rekli: „U životu je najvažnije da delimo sreću.“
Ne mogu preskočiti svoje studente sa Univerziteta Pretorija, koji su za Uskrs oslikavali sa mnom jaja i naučili naše uskršnje pesme i na praznik došli u našu jedinu srpsku pravoslavnu crkvu na celom afričkom kontinentu, u Johanesburgu.
Nezaboravni momenti za mene su dobijanja nagrada, posebno dve Gramate Blazenopočivšeg Patrijarha Pavla i Gramata manastira Hilandara.
I momenat koji je svetlost stotine hiljada duša vinuo u Kosmos, nestvarna, čudesna energija naših studenata i omladine, našeg Naroda, energija koja je snagom ljubavi zapljusnula Svemir, koja je vratila zagrljaje u naše živote i osmehe na lica. Vratila jedinstvo i radost našem napaćenom narodu, koji nije sastavio tri decenije već vekovima, bez ratova, bolesti, ucena, strahova i pretnji. Taj momenat je trajno zapisan u svima nama.
“Jer domet čoveka mora biti dalji od njegovih ruku. Čemu onda služi nebo?”
Šta je ono što ti trenutno zaokuplja pažnju i na čemu radiš?
Ovih dana puno slikam. Od prvog poteza četke zavisi cela slika. Slika sliku pravi, svaka je nova i jedinstvena. U mislima se rađaju nove ideje koje me uzbuđuju, do treptaja, do suza… raspoloženje obuzima celo moje biće i stvaram sve različite slike, samo im je energija ista. Ona je urođena. Čovek je ima ili nema. Kao i strast za stvaranje, kreiranje… Ona je Božanski dar. Spremam par novih izložbi i projekata i ideje naprosto prepliću jedna drugu, svaki potez ima svoje okruženje, svaka linija je data u svakoj formi. Samo treba posmatrati, pa me to opčinjava ovog proleća. Slike me iznenađuju, stakla dobijaju nov dizajn, a modeli prate prepoznatljivu notu glamura i unikatnosti i nastavljaju bajku koju pričam kroz svoje izložbe već godinama. Čin slikanja je otkriće nepoznatog i to me poslednjih meseci uzbuđuje, to me raduje. Možda nista nije realno, ali je sve moguće.
